Za Miroslava Todorovića, advokata i nekadašnjeg sudiju Okružnog suda u Beogradu, ono što mu se dešavalo usred Palate pravde više je ličilo na scenu iz nekog jezivog i košmarnog trilera nego na stvarnost sa kojom je bio suočen.

Miroslava Todorovića

U hodniku na prvom spratu suda odjednom se našao opkoljen grupom nabildovanih momaka sa prepoznatljivim frizurama, ošišanih na polućelavo, u jaknama, koji su i samim izgledom ulivali strah. Nije stigao čestito ni da se uplaši kada mu je prišao jedan od njih i bez reči gurnuo u ruke mobilni telefon. Linija je bila otvorena. S druge strane začuo je glas šefa surčinskog klana. Grmeo je u slušalicu. Posle žestokih psovki i pretnji da će ostati bez glave, "jer ja mogu da ubijem koga hoću, idiote jedan", zapretio je: "Isteran si iz suda. A sutra imaš petnaest minuta na RTS-u, u programu Dnevnika da demantuješ sve te tvoje priče. Kazaćeš da si pogrešio i da su te neki ljudi prevarili da to kažeš, da si obmanut... Ako to ne učiniš, čuvaj se. Znamo gde živiš, kuda se krećeš, gde ti sin izlazi. Sve znamo, majku ti tvoju lažovsku."..

Posle izrečene pretnje i izdatog naređenja, kratko ošišani momak je bez reči uzeo Todoroviću, koji je kao paralisan stajao nasred hodnika, telefon iz ruke, i sa svojom grupom nestao niz stepenice.

Ta scena se dešavala negde u novembru 2000. godine, posle petooktobarskih događaja i pada Miloševićevog režima.

Nekoliko dana pre tog pretećeg susreta u hodniku suda advokat Todorović je gostovao u jednoj televizijskoj emisiji na RTS-u u kojoj je, pored njega, učestvovao i današnji premijer Srbije Zoran Živković. Govorilo se o pravosuđu, o njegovom funkcionisanju i borbi protiv kriminala.

Todorović je, priznaje, nošen petooktobarskim zanosom u toj emisiji javno rekao da kod nas postoji organizovani kriminal da "nema funkcionisanja pravosudnog sistema ukoliko postoji i paralelno mafijaško pravosuđe" čiji je sistem efikasniji od državnog. Pomenuo je mafijaške zatvore kao vrhunac moći tog paralelnog pravosuđa...Pomenuo je i Zemun.

I možda bi se po Todorovića sve povoljnije i završilo da ga nekoliko dana posle emisije nije pozvao jedan mladi novinar iz Bete da sa njim napravi priču o privatnim zatvorima. I on je pristao.

– Ne misleći o sebi - priča Todorović - valjda još u zanosu obaranja režima, u tom razgovoru su mi se omakle reči Surčin i Zemun. To nisam smeo da kažem. Pomenuo sam i Železnik. Odgovor je usledio već sutradan kada je Beta objavila taj razgovor.

Ošišani momci s otvorenim telefonom u Palati pravde bili su prva reakcija na njegove tvrdnje.

I te kako je razumeo pretnju.

– Ta noć posle pretnje i naređenja da moram da se pojavim na televiziji mi je bila jedna od najtežih - kaže Todorović. - Bila je to, u stvari, teška noćna mora. Deset godina sam radio na promeni sistema, smenjivan sam, proganjan, život mi je bio u opasnosti jer me je režim proglasio rušiteljem ustavnog poretka i članom "fašističke omladine Otpor", kako su me nazivali. Govorili su da sam čovek koji je osramotio sudstvo, ali ovako kao posle tog telefonskog razgovora, nisam bio uplašen. Nisam jednostavno znao šta da radim. Sutradan, međutim, iako mi je glavni šef surčinskog klana rekao da ću biti pozvan, niko mi se sa RTS-a nije javio. Pomislio sam: precenili su svoje mogućnosti. Dobro je što se tako završilo. I bio sam srećan jer živ od sramote ne bih mogao da se sa ovakvim demantijem koji su tražili pojavim na malom ekranu.

Ali, posle nekoliko dana ponovila se scena sa ošišanim momcima u hodniku Palate pravde.

– Umesto glavnog, sada je preko mobilnog telefona govorio Spasojević. Bio je, doduše, uljudniji ali sam u razgovoru koji je usledio jasno osetio ciničnu pretnju "Ajde, sudijo malo da dođeš kod nas. Neće ti ništa biti", predlagao je Spasojević.

Advokat Miroslav Todorović u razgovoru sa našim novinarom

U njegovom glasu sam jasno osetio da je potpuno siguran da vlada nada mnom. Tada sam se ozbiljno uplašio. Mislim da sam uz strah doživeo i stres. Šta ako me ubiju. Ako odbijem a oko mene su momci koji su dobili zadatak da me dovedu. I pošao sam s njima. Uveli su me u jedan automobil koji je čekao pred Brodarskom školom. U stvari, čekala su tri automobila. Jedan je išao ispred a jedan iza vozila u koje su me smestili. Vozili smo se u Zemun. Tada sam prvi put video kuću u Šilerovoj ulici. Još nije bila završena. Bile su tu neke daske, šipke, gvožđe...Zapazio sam i mnogo mladog sveta. Jer, to nije ni bila obična građevina nego sve neke katakombe i prolazi kako mi se činilo. I umesto da ulazimo sve dublje u građevinu, što sam očekivao, odjednom se, kada smo to gradilište prošli, ukazala velelepna kuća. Oko nje engleska trava. Vidim dečije klackalice, parkić. Uđem u kuću, a tamo njih dvojica, Dušan Spasojević i Mile Luković Kum. "Došao nam sudija", kaže Spasojević onako lažno obradovan. Vidim, ismejavaju se sa mnom. Sećam se da sam ih obojicu upoznao negde sredinom devedesetih. Sudio sam im zbog nekih prevara. I Kumu i Šiptaru. Bili su tada kriminalci amateri. Tek su se učili. Šiptar je izigravao Nemca, a Kum mušteriju. Kao prodavali su jevtino televizore, upola cene. Onda bi čoveku posle izmišljene priče uzeli pare, kazali mu da ih sačeka da samo prebace kamion sa robom i onda bežali. Koliko su sveta tako prevarili nije utvrđeno, ali ih je jedan od prevarenih toliko uporno gonio da su došli pred sud. Imali su i neka sitna razbojništva, kao što su otimanje lančića, narukvica... Ali svi koji bi ih teretili, kada bi stali pred sud, ćutali su. Nisu smeli ga govore. Iako sam ih osudio, Vrhovni sud mi je ukinuo presudu jer nije bilo dokaza.

Ali je jedno i tada bilo nesporno.

– Bili su opasni, iako dela koja su činili nisu bila u njihovom kasnijem stilu. Jednostavno se to osećalo. Bili su grubi, puni sarkazma. Svaki susret s njima u sudnici bio je vrlo neprijatan jer se jasno u njima prepoznavala zlikovačka crta. Bili su to ljudi koji su vas, iako su bili tada anonimusi u svetu kriminala, terali da budete oprezni. Sada sam, međutim, stajao pred njima i iščekivao sa zebnjom kakvu su mi sudbinu namenili.

Svega se seća advokat Todorović. Svakog sekunda te noćne more usred belog dana.

– Od osmeha i šaljivog razgovora nije ostalo ništa - seća se Miroslav Todorović. - Situacija je postajala sve ozbiljnija a njihova lica sve ljuća. Jer napravio sam im, kazali su mi, velike probleme, a to ne može da prođe bez kazne. "Navukao si nam policiju na vrat", govorio je mirno Spasojević. I upitao: "Da li znaš da sad možemo ovde da te ubijemo i da te niko ne nađe?"

Todorović je ćutao. Uz Spasojevića i Lukovića u sobi su bile i dve žene. Nisu bile nimalo atraktivne. Ličile su mu na svakodnevne domaćice koje nikud ne izlaze nego stalno nešto rade po kući.

Čuvena zgrada u Šilerovoj ulici u Zemunu vlasništvo Dušana Spasojevića, služila je kao štab, baza ali i kao zatvor zemunskog klana

Spasojević je predložio da se prošetaju i da mu pokažu kuću. Nije imao izbora. Zdanje koje su obilazili nije mu se nimalo dopalo. Bili su tu svi stilovi arhitekture izmešani na jednom mestu, što je više odbijalo pogled nego privlačilo. Ali je ćutao. Dok su prolazili pored bazena, Spasojević ga je upitao:" Kako plivaš?" "Onako, ja sam Moravac.".., probao je da se našali nesrećni advokat. Ali Spasojević je nastavio kao da nije čuo odgovor: "Evo, ovde možeš da plivaš". "Pa kako, nema vode".

"Možeš i bez vode", dodao je mirno što je još više uplašilo Todorovića. Setio se tragičnog kraja istražnog sudije Nebojše Simeunovića. Bojao se vode, a završio je život u vodi. Ali nije bilo vremena za razmišljanje. Spasojević je zahtevao da demantuje sve što je nekoliko dana ranije na televiziji rekao i da se taj demanti javno objavi. I Todorović je pristao. U međuvremenu je Tužilaštvo protiv njega već pokrenulo postupak zbog širenja lažnih vesti, a bio je pozvan i na informativni razgovor u policiju.

– Razmišljao sam šta da radim - kao da i danas ima tu dilemu seća se advokat Miroslav Todorović. - Ako odem u policiju, a već sam bio na informativnom razgovoru, ko zna šta može da se desi. Bojao sam se. Ipak, odem do SUP-a. Ali stanem kod ulaza. Pola sata sam se premišljao da li da uđem i sve ispričam ili da odustanem. I ne uđem. Okrenem se i odem. Pozovem advokata Vladu Pavićevića, sve mu ispričam i sastavimo pismeni demanti u kome poreknem Surčin i Zemun, ali ne poreknem da postoje privatni zatvori. A kako sam se osećao zbog toga, to samo ja znam. Ali, izbora nije bilo. Bili su to izuzetno opasni ljudi. Gledao sam ih i u zatvoru. Posle otmice Miškovića. Jer, svi pritvorenici su u nekom strahu i grču od visine zidova, od atmosfere i ambijenta. Svi su zabrinuti. Mole: daj, vadi me, samo da izađem odavde. A oni... Oni se samo smeju. I verujte, to jezivo izgleda. Vidi im se na licu osmeh đavola. To su bili junaci našeg doba.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)