Zalivski rat iz 1991. gledali smo posredstvom Si-En-Ena. I mi i ostatak sveta, uključujući i arapske zemlje. Činilo se da cela planeta učestvuje u ratu protiv Iraka i Sadama Huseina.

Sada nije tako. Gledajući televizijske izveštaje, izgleda kao da se vode dva paralelna rata. U jednom američki i britanski vojnici pažljivo biraju mete u Iraku koje će gađati i brinu o ranjenicima suprotne strane. U drugom ratu Amerikanci i Britanci ubijaju žene i decu u Iraku. U jednom ratu Iračani koriste civile kao živi štit, a u drugom se slabiji protivnik bori poslednjim sredstvima koja su mu preostala. U Americi se ovaj sukob naziva "Rat u Iraku" ili "Rat za oslobođenje Iraka", a u arapskom svetu jednostavno – invazija.

– Zalivski rat smo gledali očima Pitera Arneta, novinara Si-En- Ena – kaže Nabil el Šarif, urednik jordanskog lista "Al Dustur". – Ovaj gledamo i našim očima.

Najviše zasluga za to ima već legendarna TV stanica Al Džazira koja se proslavila emitovanjem snimaka izbeglog Osame bin Ladena koji povremeno, baš preko ovog studija, pošalje svetu svoje poruke. Tu su još neke televizije sa Bliskog istoka poput Al Arabije i Abu Dabi TV, ali se nijedna nije nametnula kao "arapski Si-En-En", kako Al Džaziru već nazivaju.

Mesecima uoči ovog rata je američka vlada vodila propagandni rat kako bi ubedila svet da je neophodno oterati Sadama Huseina iz Iraka. Pentagon je dozvolio novinarima (pa i onima iz arapskih zemalja) da prate američke trupe u pohodu ka Bagdadu a čelni ljudi iz Vašingtona (državni sekretar Kolin Pauel ili zamenik ministra odbrane Pol Volfovic) redovno gostuju u emisijama Al Džazire.

Američka vlada je činila sve da prevede Al Džaziru na svoju stranu. Ne samo što je obezbedila mesto za četiri ekipe koje prate rat iza američke strane fronta i što udovoljava gotovo svim zahtevima njihovih novinara već i onima koji izveštavaju iz glavne komande obezbeđuju i prostorije za molitvu! Zauzvrat, Al Džazira je obećala da će se savetovati sa SAD pre nego što emituju još snimaka poginulih i zarobljenih Amerikanaca.

Pres konferencije glavnog štaba američke vojske održavaju se u Dohi, u neposrednoj blizini Al Džazire

To ne pomaže mnogo. Američki novinari sa rezignacijom konstatuju da izjave iračkih zvaničnika Al Džazira prenosi kao činjenice a američkih kao "tvrdnje". Fraza nastala u Vašingtonu posle terorističkog napada od 11. septembra "rat protiv terora" uvek se stavlja pod navode a ispred obavezno stoji "takozvani". Istovremeno, tokom celog dana se preko ekrana provlači kajron sa najnovijim brojkama o poginulim civilima u Iraku. Konferencija za štampu američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda tako je bila puštena preko jedne polovine ekrana dok je na drugoj prikazivana ranjena devojčica u iračkoj bolnici.

Za razliku od Si-En-Ena koji je potpuno proteran iz Iraka (i većina ostalih američkih i britanskih medija imaju ograničen pristup na toj strani fronta), dotle Al Džazira ima 27 svojih novinara u Iraku. I što je još bitnije: to je jedina svetska televizija koja ima svoje izveštače i na severu (Mosul) i na jugu (Basra) zemlje.

– Mi prikazujemo sve do čega stignemo – objašnjava strategiju ove televizije jedan od njenih direktora Džihad Ali Balut, Libanac, koji savršeno govori engleski jezik sa američkim akcentom. – Radimo u vremenu dezinformacija sa svih strana. Rekli su da je ministar inostranih poslova Iraka Tarik Azis pobegao iz zemlje. Dva sata kasnije smo napravili intervju sa njim. Mi idemo tamo gde drugi ne mogu.

Televizija je pored svog sajta na arapskom koji dugo postoji na Internetu otvorila i jedan na engleskom. Međutim, na njega je gotovo nemoguće ući, posebno iz Amerike. Postoji podatak da tokom jednog dana manje od jednog procenta svih pokušaja iz Amerike da se pogleda taj sajt bude uspešno. Postoji priča i da upravo Pentagon sabotira Džazirinu internet prezentaciju.

Za sada – ništa im ne vredi. Ceo svet ima priliku da sluša i gleda kako američki vojnici ubijaju previše civila uključujući žene i decu. Televizije širom planete koriste snimke Al Džazire koji su ponekad prilično sirovi i surovi, a uvek "do koske" realni. I uglavnom, komentariše "NJusvik", nemaju veze sa onim što priča Donald Ramsfeld. Bar dve među brojnim porodicama poginulih ili zarobljenih američkih vojnika su o sudbini svojih najdražih saznali pomoću satelitskih antena, hvatajući programe koji koriste snimke Al Džazire.

Katarska televizija je prva objavila slike poginulih britanskih vojnika

Amerika je opomenula ovu stanicu da prikazivanjem poginulih i zarobljenih vojnika krši Ženevsku konvenciju vređajući čast tih lica i povređujući njihove porodice. Jedan od šefova Al Džazire Mohamed Jasim al Ali, koji je lično sreo Sadama Huseina prošle godine, odbacuje takve tvrdnje i one da je njegova televizija na strani terorista:

– Bez obzira da li volite Sadama ili ne, dobar novinar uvek mora da ima kontakte.

Razumljivo je zašto u Americi mnogi Al Džaziru smatraju petom kolonom u redovima savezničkih trupa. Kada su američke TV stanice i Bi-Bi-Si najavili pobunu opozicije protiv Sadama u gradu Basri, novinar Al Džazire je prošetao ulicama tog opkoljenog grada. Ništa neobično nije primetio osim što su tu i tamo grupe ljudi uzvikivale slogane podrške Sadamu! Zapadne televizije su ubrzo zaćutale o tom događaju. Kada su američki mediji proglasili pad lučkog grada Um Kasra, Džazira je pokazala da tamo otpor još traje (tek je nekoliko dana kasnije slomljen).

Nije čudno što pored brze i efikasne Al Džazire Džordž Buš nema podršku javnosti čak ni u zemljama čije vlade ili predsednici podržavaju Ameriku. Jedini izuzetak je Italija gde premijer Silvio Berluskoni poseduje devedeset odsto TV programa. Sa druge strane, Si-En- En se već godinama ponaša kao zvanična televizija Bele kuće i Pentagona. Ni ostale televizije nisu mnogo kočopernije i samostalnije u odnosu na Vašington, u ovakvim situacijama. Na američkim televizijama rat je predstavljen kao savršeni vatromet, parada tenkova, začinjena pres konferencijama. Na Al Džaziri rat je ono što jeste – pakao. Jedan stanovnik tog uzavrelog regiona je to ovako prokomentarisao:

– Si-En-En je dosadan. Ne prikazuje prave ljude već samo neke stručnjake. Arapski kanali prikazuju stvarne ljude, kakve posledice rat ima po njih.

U Amanu, glavnom gradu Jordana, u restoranu "Adžijad", gosti gledaju u televizor koji prikazuje program Al Džazire. U toku je reportaža o bacanju američkih bombi na pijacu. Iračani izvlače mrtve dok iz glave jednog dečaka lipti krv. Kelner u restoranu je zastao sa sve poslužavnikom u rukama na kome se puši pečena jagnjetina. "Ova krv će biti osvećena", kaže taksista Ata Ali i dodaje: – Videćemo slike američke dece koja tako krvare, uz Božju volju". "Uz Božju volju", dodaje njegov prijatelj.

Da bi se razumelo kako je Al Džazira postala tako moćna televizija koje se plaši i najjača vojska na svetu, treba uzeti u obzir i prilike u kraljevini Katar u čijem glavnom gradu Dohi se nalazi sedište televizije. Ono je u blizini američke glavne komande za ovaj region. Katar je malo poluostrvo zakačeno za Saudijsku Arabiju koje se useca u središnji deo Persijskog zaliva. Idealno mesto za kontrolu svega što se tu dešava. Ima oko 750.000 stanovnika od čega više od polovine čine imigranti na privremenom radu (uključujući deset hiljada američkih vojnika). Kada je nedavno bio u poseti Kataru, egipatski predsednik Mubarak je tražio da obavezno poseti Al Džaziru. Ušavši unutra, bio je zapanjen njenom veličinom. "Ova mala kutija šibica je, znači, izazvala toliki požar", čudio se Mubarak.

Ovu stanicu gleda, u proseku, trideset miliona ljudi svakog dana

Izraz Al Džazira se sa arapskog može prevesti kao ostrvo ili, još češće, poluostrvo. Poluostrvo Katar je, ironično, američki eksperiment u političkom, ekonomskom i medijskom smislu. Katar je jedina zemlja u regionu gde je poslednjih nekoliko decenija došlo do promene režima. To je bila promena mnogo značajnija od prelaska vladavine sa oca na sina. U vreme kada ostalim arapskim zemljama to nije padalo na pamet da učine, Katar je dozvolio Americi da na njegovoj teritoriji izgradi vojnu i vazdušnu bazu. Treće, dok su mediji u većini arapskih zemalja pod državnom kontrolom, Katar nije samo sedište već i finansijer "najsubverzivnijeg medijskog eksperimenta na svetu", kako je Al Džaziru krstio novinar Kristofer Hičens.

Na poluostrvo se sredinom osamnaestog veka doselilo arapsko pleme Al Tani privučeno dobrim geografskim položajem i mogućnošću trgovine sa kolonijalnom Indijom. Pustinjsko kraljevstvo, okruženo morem sa tri strane, Šeik Mohamed je 1868. stavio pod britanski protektorat kako bi izbegao invaziju Turaka ili Saudijaca koji su oduvek hteli da zauzmu Katar. Nafta je otkrivena 1939, a ogromne zalihe gasa 1971. godine kada je ova zemlja stekla nezavisnost od britanske vlasti. Niko ne zna koliko tačno gasa leži ispod Katara i njegovog mora ali najnovije kalkulacije kažu da ga ima dovoljno da se cela Amerika greje sledećih sto godina. Zbog toga je Katar jedna od retkih bliskoistočnih zemalja čija budućnost nije vezana samo za naftu.

U Kataru se zvanično primenjuje strogi islam vahabizam (kao u Saudijskoj Arabiji), ali na ulicama glavnog grada možete videti žene kako voze kola a njihova lepa lica su otkrivena. Velovi i šalvare se nose, ali nije obavezno. Žene imaju i pravo glasa i mogu da budu birane. U savremenim hotelima alkohol se slobodno toči a država obezbeđuje besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Nema poreza a godišnji prihod (prosečni) po stanovniku iznosi gotovo osamnaest hiljada dolara! Postoji sloboda ispovedanja i drugih religija a jedini politički zatvorenik već više godina je radikalni islamista Abdul Rahman al Nuaimi. Čak je i on pušten iz zatvora prećutnim sporazumom – da ne govori mnogo, posebno o omiljenoj kraljevoj (emirovoj) ženi koja je poznata po svom angažovanju za ženska prava.

Takav život je rezultat promene režima do koje je došlo pre sedam godina. Stari kralj Šeik Kalifa je bio monarh koji se nije mnogo mešao u svoj posao i odlučio je 1992. da posle dve decenije vladavine napusti presto i preseli se u Kan. Hamadu, jednom od svojih sedam sinova, ostavio je punomoćje za upravljanje zemljom. Mladić, koji se obrazovao na Kembridžu i u britanskoj vojnoj akademiji, počeo je da otvara vrata Katara stranim investitorima i postavio mlade tehnokrate u vladine kabinete. Kalifa se vratio iz Kana i pokušao da zaustavi reforme. Učinio je grešku kada je 1995. ponovo napustio Katar. Hamad je to iskoristio i sebe proglasio emirom, zabranio povratak ocu i čak ga optužio za proneveru tri milijarde dolara prihoda od nafte.

Sledeće godine Hamad je pozvao Al Džaziru da dođe u Katar. Stanica je već dve godine radila kao deo koprodukcije saudijske televizije i Bi-Bi-Sija. Ali, kada su Saudijci počeli sve više da uvode cenzuru, Al Džazira je prihvatila velikodušnu ponudu Hamada koja je uključivala i pozajmicu od 150 miliona dolara.

Danas Al Džazira ima 35 miliona gledalaca ali ne i veliku popularnost među vladarima arapskih zemalja jer i o njima često govori oštro. Bunili su se svi osim Libana. Pisali su protestna pisma katarskom emiru. Jordan je zatvorio Džazirino predstavništvo a Saudijska Arabija najavila povlačenje ambasadora iz Katara zbog nekih opaski na račun saudijskog kralja.

U Al Džaziri rade novinari iz Alžira, Tunisa, Sirije, Iraka, Sudana, a ima i Palestinaca. U pauzi puše, smeju se i uživaju u njihovom zlatnom novinarskom dobu. Drugi jezik Al Džazire kao i celog Katara je engleski. Direktor marketinga ove televizije je Ali Mohamed Kamal koji sedi u sobi sa nekoliko kompjutera i isto toliko mobilnih telefona na stolu. Na pitanje "kako ide posao", on odgovara "ne sjajno"! Zar je moguće? Da, jer postoji stalan pritisak vlada mnogih arapskih zemalja na svoje kompanije da se ne reklamiraju na Al Džaziri. To je razlog što im je Hamadova podrška (pozajmica) i dalje bitna. Zbog toga, međutim, ni on nije pošteđen kritika.

– Pre nego što smo mi počeli, u ovom regionu je bilo mnogo tabu-tema u medijima, od poligamije do sankcija prema Iraku – kaže Kamal. – Sada smo mi naterali i konkurenciju da podigne svoje profesionalne standarde.

Od svih zaposlenih u Al Džaziri trideset odsto su žene

Na početku je Al Džazira bila okrenuta većinom muškom gledalištu. Danas u njoj radi trideset odsto ženskog osoblja i na programu ima emisiju "Samo za žene". Neki komentatori koji često prate ponudu ove stanice tvrde da se ne može baš reći kako je neutralna u palestinsko-izraelskom sukobu (bombaše – samoubice naziva "mučenicima"), ali su, ipak, na njoj prikazivani poduži intervjui sa Jehudom Barakom i Benjaminom Natanijahuom. Arapski gledaoci, koji ove ličnosti znaju maltene kao satane i "Hitlere", bili su šokirani. Pozvali su i Arijela Šarona, ali je on odbio da gostuje uživo.

Kao veliki problem Kamal navodi "paranoju koja vlada u arapskom svetu":

– Šta god da uradimo ljudi pitaju "zašto baš sada"? Bunili su se i kada smo imali serijal o građanskom ratu u Libanu ili kada smo prikazali priču o jednom od otmičara aviona 11. septembra. Optuživali su nas da želimo da skrenemo pažnju sa opsade Arafatovog sedišta od Izraelaca. Ali, Arafatovo sedište je uvek pod opsadom! Za nas vest je vest.

Postoji još jedan problem, po mišljenju Mohameda Kamala:

– Mnogi Arapi su ljubomorni na Katar, na demokratiju i reforme koje imamo ovde. Previše smo dobar primer za njih.

Al Džazira ima i sjajne reklamne poruke i slogane. Neke od njih im je uradila i marketinška agencija "Sači i Sači". Jedna od njih glasi: "Ako svi gledaju Si-En-En, šta gleda Si-En-En"? Odgovor: "Al Džaziru!" Svuda se nalazi prepoznatljivi logo ove stanice.

Za neke ljude je čudna čitava ta stvar oko Al Džazire koju ne vole ni Arapi ni Amerikanci, a svi je gledaju. Čudna im je ideja takve stanice na kojoj se pri tom oglašavaju i konzorcijumi koje su osnovali Jevreji iz Bagdada!

– Mi otpočinjemo dijalog između civilizacija – objašnjava Kamal. – Zaista verujem da se 11. septembar možda ne bi ni desio da je Al Džazira nastala deset godina ranije.