PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Sećanje na nevine žrtve

Stravičan zločin u Novom Pazaru, počinjen 31. maja 1999. godine tačno u 13 časova i 25 minuta, kada su stradali nedužni civili, možda će se vremenom i oprostiti, ali se nikad ne može zaboraviti. I biće svih sledećih godina i decenija taj 31. maj dan velike opomene – da ratovima i razaranjima gube svi, niko ne dobija.

Dvogodišnji Marko Simić, najmlađa žrtva NATO agresije

Novopazarci će se 31. maja 2003. godine ponovo vratiti u surovu i blisku prošlost i evocirati sećanje na tragediju u kojoj je stradalo jedanaest mladih Novopazaraca, među njima i dvogodišnji Marko Simić, simbol zločina zbog kojeg se stide svi pošteni ljudi zapadnog sveta i sigurno najmlađa žrtva NATO agresora. Tek je bio zakoračio u život. Vedro, bistro, kao lutka lepo i znatiželjno dete. Dane je provodio u bezbrižnoj igri, u toplini svog doma, okružen ljubavlju familije i komšija.

A onda je sve prekinuto u jednom trenu 31. maja 1999. godine u 13 časova i 25 minuta. Bombarderi NATO-a pogodili su u strogom centru grada stambeno-poslovnu zgradu, gde je poginulo jedanaest mladih Novopazaraca. Među njima i dvogodišnji Marko u zagrljaju oca Vladana. Pored njih stradali su: Dragan Simović Sika, Zvezdan Jajić, Miodrag Nikić, Đorđe Pantelić, Golub Ratković, Dragomirka Biorac (novinarka), Marko Roglić, Raco Vranić i Dejan Milošević.

Novopazarci neće nikad zaboraviti svoje poginule sugrađane. Podignuto je spomen-obeležje na mestu stradanja, gde se svake godine održava godišnji pomen u znak poštovanja prema nevino stradalim mladim Pazarcima, gde dođu rodbina, prijatelji, rođaci, znani i neznani da se poklone senima nevino poginulim, polože cveće i zapale sveće. I ove godine, 31. maja 2003, trogodišnji pomen je prilika za još jedno sećanje na nevine žrtve NATO alijanse.

Aleksandar Milić,
Novi Pazar

Izvinjenje

U tekstu "Sve ću da obelodanim", objavljenom u prošlom broju, potkrale su mi se tri greške.

Prvo, nisam sasvim dobro razumeo Mihaila Ražnatovića, pa sam priču o odnosu s pomajkom i Željkovom udovicom Svetlanom-Cecom Veličković, udatom Ražnatović, objavio skupa s onom o njegovim uglavnom uspešnim koracima koje i danas čini prema poslovnom Olimpu.

Druga greška je ozbiljnija, a tiče se podatka da je Mihailo posedovao dokument koji je, po njegovoj priči a mom pisanju, overio mogući falsifikator svojim rukopisom. Greška je ponovo načinjena zbog nedovoljnog snalaženja s jezikom, kako njegovim tako i mojim, kao i zbog pogrešne neverice da bi ovakve ili drukčije porodične tajne mogle postati predmet olake priče i opšteg interesovanja.

Greška je i tu što sam naveo da su (one dve) Arkanove firme prodate. Nisu. Likvidirane su, kako se to kaže novim ekonomskim žargonom. Sve po zakonu. Ali, u tome nije učestvovao i direktor rečenih firmi, jedini ko je zaista pozvan da odlučuje o njihovoj sudbini.

Izvinjavam se Mihailu i čitaocima.

Miloš Lazić
Rada Kovačević

Čitaćemo se ponovo, moj Rado

Svaki pravi novinar koji doživi penziju, postaje ozbiljan kandidat za Riplija. A kad konačno dođe vreme rastanka, prvi put postaje tema, glavni junak priče koju će napisati neko drugi.

Rada Kovačević je uspeo da desetak godina piše bez rokova i obaveza, da se s mladalačkom strašću vere po planinama, da peca kad mu se peca ili putuje gde mu se prohte bez putnog naloga i moranja da odande donese rubriku. Banuo bi ponekad u redakciju iznenada unoseći sa sobom lenjo usporen prečanski šarm. I sad nas je iznenadio: na iskrenu žalost rodbine i nas, prijatelja, zaslužio svoju rubriku u ovom broju "Ilustrovane Politike" u ponedeljak, 12. maja, bez ikakvog nagoveštaja.

Njegova ostavština je beskrajno vredna i sačuvana za večnost u tomovima novina za koje je pisao. Čitaćemo ga ovih dana ponovo.