U utorak, 20. maja, rimski sud je proglasio krivim majora Emira Šišića, pilota Ratnog vazduhoplovstva nekadašnje JNA. po optužnici za veoma ozbiljna krivična dela kao što su "saučesništvo u pokolju" ili "saučesništvo u izazivanju avionske nesreće", ali i za "uništavanje imovine Evropske zajednice"… Osuđen je da – ostatak života provede u zatvoru.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Uprkos tome što je reč o prvostepenoj presudi na koju će žalbe uložiti i tužilac i odbrana, ovako drakonska kazna je bila iznenađenje za sve, a posebno za italijanskog branioca advokata Frančeska Falva i ekspertski tim koji je u Beogradu pripremio odbranu našeg pilota na više od dve hiljade stranica teksta i dokumenata. Jer, sud je prihvatio u najmanju ruku sumnjive dokaze iz istrage koje mu je dostavilo hrvatsko pravosuđe, a odbio da razmatra mnoge argumente koji ukazuju na eventualnu nevinost majora Šišića. Odbijen je i poziv na takozvanu komandnu odgovornost, na kojoj su, inače, građene mnoge optužnice protiv "gostiju" pritvorske jedinice u Ševeningenu?!

Bilo bi krajnje neukusno u ovakvoj situaciji podsećati sud na oslobađajuću presudu izrečenu pilotu američkog borbenog aviona koji je, ne tako davno, iz čiste obesti iskidao užad žičare u jednom zimskom turističkom centru ubivši dvadesetak turista. Ali, da se zna.

Delo za koje je osuđen pilot našeg ratnog vazduhoplovstva bi se moglo opisati u nekoliko rečenica. Naime, na Božić, 7. januara 1992. godine, on je iznad brda Košljak, nedaleko od Varaždina, oborio helikopter čija je posada odbila da napusti zonu zabranjenog leta. Helikopter je pripadao posmatračkoj misiji Evropske zajednice, a u njemu su bili pilot Francuz i četvorica posmatrača, inače italijanskih državljana.

Vreme sreće i spokoja: sa ćerkama Adom i Irenom

Uviđaj su obavili istražitelji iz Hrvatske, a Županijski sud u Varaždinu je 1993. godine, u odsustvu, osudio majora Emira Šišića skupa sa njegovim starešinom Dobrivojem Opačićem na po dvadeset godina zatvora za krivično delo zločina protiv čovečnosti i povrede međunarodnog prava. Bilo je to vreme kada su se u Hrvatskoj podizale optužnice i sudilo svakom ko je bio na suprotnoj strani, a ta suđenja su bile zapravo marketinške predstave namenjene uglavnom domaćoj, ali i svetskoj javnosti. O tome najbolje svedoči podatak da osuđeni major Emir Šišić nikada nije dobio presudu, pa za nju nije ni znao sve do trenutka kada je 9. maja 2001. godine uhapšen na mađarsko-jugoslovenskoj granici na osnovu međunarodne poternice raspisane upravo zbog te presude!

Odluka mađarskog pravosuđa da ne udovolji zahtevu za izručenje uhapšenog pilota Hrvatskoj, protumačena je u prvi mah kao dobar znak, kao svojevrsni ustupak novoj demokratskoj vlasti u Beogradu i posredno priznanje da u ratu koji je rasturio bivšu Jugoslaviju niko nije bio sasvim dobar ili sasvim loš. Ali, ispostavilo se da je presuda rimskog suda neuporedivo stroža od one varaždinske, što može, ali i ne mora da bude posledica političkih pritisaka i udovoljenja željama domaćeg javnog mnjenja. Ali, ne bi se smela isključiti primedba dr Svetislava Ristića, beogradskog advokata koji je pravni savetnik porodice Šišić, da je prevodilac na suđenju bila izvesna gospođa, inače državljanka Republike Hrvatske, u čije prevodilačko umeće ne sumnja, ali tvrdi da ne poznaje ni pravnu niti vazduhoplovnu terminologiju, što je kod sudija moglo stvoriti pogrešan utisak o Emirovoj eventualnoj krivici ili nevinosti.

Neočekivano stroga prvostepena presuda je samo nastavak neugodnosti koje prate zlosređnog Emira: od činjenice da pred italijanskim sudom može da ga zastupa samo italijanski advokat, preko podatka da su troškovi odbrane astronomski, do saznanja da naši državni organi ne pokazuju previše želje da pomognu u utvrđivanju istine o nevinosti ili eventualnoj krivici jednog pripadnika svojih oružanih snaga.

Vesna Šišić, Emirova supruga: "Moj muž nikada ne bi počinio zločin kakav mu pripisuju"

Po rečima Vesne Šišić, Emirove supruge, samo je blagodareći ličnim naporima Gorana Svilanovića, ministra inostranih poslova, Borisa Tadića, ministra vojnog i Rasima Ljajića, koji vodi resor nacionalnih manjina, obezbeđena suma od 260.000 evra namenjena odbrani njenog muža pred italijanskim sudom. Ali, to je tek kap u moru onoga što je potrebno. Jer, odbrana se ne gradi na evrima, već na dokumentima bivše JNA skrivenim u arhivu Vojske Srbije i Crne Gore koji su braniocima Emira Šišića dostupni koliko i Karli del Ponte.

Pomoć, brigu i dobru volju, koju je pokazala Vojska time što je zaposlila Vesnu u Komandi oblasti u Novom Sadu, slaba je uteha za ono što je snašlo celu porodicu.

Sve ovo dobija sasvim novu dimenziju ako se zna da će rođaci poginulih posmatrača, u slučaju bilo koje osim oslobađajuće presude, podneti državi Srbiji i Crnoj Gori odštetni zahtev koji se, za sada, procenjuje na pedesetak miliona evra u uslovima kada se budžet zajednice popunjava "na pipetu".

Stroga presuda rimskog suda, potkrepljena u najmanju ruku sumnjivim dokazima, ne kazuje dovoljno o onome što se zaista dogodilo. Film, zato, treba vratiti u vreme početka krvavog raspada Jugoslavije. Bilo je to vreme kada su deo njene suverene teritorije zaposeli pripadnici paravojnih formacija oličenih u Zboru nacionalne garde (ZNG), a na osnovu rezultata neustavnog referenduma o samostalnosti. Preko poroznih granica prema Italiji, Austriji i, posebno, Mađarskoj, u Hrvatsku su dopremane ogromne količine oružja.

Predani gledaoci televizijskog programa su imali priliku da se zgražavaju nad dokumentarnim horor filmom sa generalom Martinom Špegeljom u glavnoj ulozi, a nešto docnije i tehnički doteranijem prilogu od prinudnom prizemljenju iznajmljenog ugandskog "boinga" na zagrebački civilni aerodrom Pleso, sa biznismenom Kikašem koji je u svom prtljagu nosio tone najmodernijeg oružja.

Kako ovo oružje nije bilo namenjeno Hrvatskoj udruzi lovaca, to je država preduzela odgovarajuće mere radi zaštite sopstvenog integriteta i sigurnosti svojih građana.

Zaista, posle slučaja "Kikaš", tadašnji komandant Petog korpusa RV i PVO general-major Bajić javno je izjavio da će zahtevati zatvaranje vazdušnog prostora iznad Slovenije i Hrvatske, ne zbog ugandskog "boinga", već zbog sve sile aviona slovenačke i hrvatske poljoprivredne avijacije koji su kao osice preletali granicu ispod radarskog dometa, odlazeći i vraćajući se iz "šopinga" po evropskim arsenalima.

Već 28. septembra 1991. godine Savezna uprava za kontrolu leta je izdala NOTAM, dokument koji se odnosi na bilo kakve probleme ili promene u određenom vazdušnom prostoru, i odaslala ga svim oblasnim kontrolama leta s kojima postoji komunikacija. Ovaj je imao oznaku klase 1 iz serije A, što mu je davalo međunarodni značaj, pa su ga istog dana pred sobom imali svi kontrolori letenja u Evropi. Ovim notamom je javljeno da je Beogradska kontrola preuzela nadležnoast Zagrebačke, kao i da je prostor iznad Jugoslavije, duž granice sa Italijom, Austrijom i Mađarskom, zatvoren za vazdušni saobraćaj. Konkretno, bila su zabranjena sva poletanja ili sletanja na teritoriji Slovenije i Hrvatske.

Odluku o zatvaranju vazdušnog prostora nadzire ratno vazduhoplovstvo borbenim avionima, što nije nikakav naš izum, već svetska praksa.

Nažalost, postalo je svetska praksa i to da predstavnici međunarodne zajednice male i siromašne zemlje, kakva je bila Jugoslavija, tretiraju s manje uvažavanja nego neke rezervate za orangutane, sa osionošću koja nema nikakve veze sa elementarnom pristojnošću, a kamoli sa civilizacijom. Jer, jedino se time može objasniti prepotentno nipodaštavanje ozbiljnog upozorenja da je vazdušni prostor na maršruti posmatračke misije EZ – zatvoren! Na put od Beograda do Zagreba preko Kapošvara (?) krenula su dva helikoptera EZ u pratnji borbenih aviona našeg ratnog vazduhoplovstva, koji su ih ispratili do mađarske granice i vratili se na aerodrom u Batajnici.

Bio je 7. januar, rano jutro. Počela je drama koja svoj epilog upravo dobija pred italijanskim sudom. Naime, događa se niz propusta koji i kod upućenog mogu da izazovu sumnju da je umornoj Evropi zaista bio potreban nekakav incident kako bi se bez griže savesti svrstala uz jednu, može biti pogrešnu, stranu u jugoslovenskom krvavom sukobu.

Uprkos rečenom notamu, kontrola leta iz Budimpešte je misiji EZ odobrila prelet mađarsko-jugoslovenske granice, što će reći da su ih svesno poslali u pogibeljnu neizvesnost. Ali, to nije kraj čudnih koincidencija koje nagoveštavaju najmračniju nameštaljku u ovom ratu. Jer, postoje (postojali su?) snimci koji dokazuju da je Zagrebačka kontrola, iako svesna da više nema nikakvu nadležnost i da nebo nad njima kontrolišu borbeni lovci Ratnog vazduhoplovstva, "prihvatala" dve letelice EZ i usmeravala ih ka aerodromu Pleso u Zagrebu!

Na radaru u Bihaću su se pojavile dve neidentifikovane i nenajavljene letelice. Kasnije će se javiti sumnja da ih je bilo više, odnosno da su helikopteri sa posmatračkom misijom "maskirali" svojim prisustvom prelet treće letelice, ali to nikada nije dokazano?! Iz Komande u Batajnici je potvrđeno da nikakav let u zabranjenoj zoni nije odobren i da se podignu borbeni avioni.

Umesto dva, kako je to propisano, uzleteo je samo jedan lovac mig-21, za čijim komandama je bio pilot Emir Šišić, i zaputio se brzinom od 1.000 kilometara na čas prema Varaždinu.

Jedan od podzemnih aerodroma u bivšoj SFR Jugoslaviji kakav je bio i onaj u Bihaću, sa kojeg je major Šišić poleteo 7. januara 1992. godine u misiju koja će ga odvesti pred sud

U međuvremenu teče čudan telefonski razgovor između Komande RV i PVO i Glavnog stožera Ministarstva obrane Hrvatske, koji ima za cilj da se dobije na vremenu i odvuče pažnja od onoga što će se uskoro dogoditi iznad brda Košljak. Dok traje ovaj razgovor, neko iz istog tog Glavnog stožera poziva pilota prvog helikoptera misije EZ i obaveštava ga: "Ušli ste u naš (?) vazdušni prostor, javite nam se za dvadeset minuta". Ovaj razgovor je, kako je to docnije utvrđeno, vodio jedan od pilota koji su prebegli iz Ratnog vazduhoplovstva JNA u hrvatske oružane snage, koji je sigurno znao da se prema helikopterima stuštio borbeni lovac presretač, ali ne opominje vođu misije da se izlaže opasnosti. Naprotiv!

Interesantno bi za sud bilo i to da pilot borbenog lovca nije mogao da uspostavi radio vezu sa helikopterima?! Zbog toga je ispalio rafal od trideset svetlećih metaka, kako bi tako pilote upozorio da su u zoni zabrane letenja, što je registrovano u kompjuteru miga-2, ali ovi ne reaguju ni na to upozorenje.

Posao vojnika je da izvrši naređenje. To je učinio i major Emir Šišić koji je posle neuspelih pokušaja da kontaktira pilote helikoptera pozvao pretpostavljene u Bihaću i pitao šta da učini, što je takođe registrovano. Odgovoreno mu je: dejstvuj po cilju.

U razmaku od 0,97 sekundi ispalio je dve rakete vazduh- vazduh M-60-R ruske proizvodnje, koje su tada prvi put korišćene u ratnim operacijama. Termički su navođene: prva ide pravo ka cilju, druga se ustremljuje prema Suncu.

Bilo je 14.07 časova kada se na nebu iznad Košljaka ukazala ogromna užarena kugla. Strahovita eksplozija je stvorila snažan vazdušni udar. Emir Šišić u tom trenutku shvata da rezervoar helikoptera i raketa vazduh-vazduh ne mogu da izazovu takvu eksploziju, toliki udar!

Drugi helikopter sa oznakama EC 663 se bezbedno spustio, a major Šišić se vratio u bazu.

Hrvatski istražni organi su zatvorili prostor dužine tri i širine jedan kilometar kako bi obavili uviđaj, ali nisu dali dozvolu predstavnicima Savezne uprave kontrole leta da tom uviđaju prisustvuju, iako je to obaveza. Tada je načinjena obimna foto- dokumentacija koja je, da je prihvaćena u Rimu, mogla da pomogne u dokazivanju Emirove nevinosti. Jer, na jednoj od fotografija se vidi da je oboren helikopter s oznakama 557, koji sigurno nije poleteo iz Beograda i koji je, možda, treća letelica koja se skrivala u radarskoj senci prve dve.

- Doznala sam šta se dogodilo preko sredstava informisanja – rekla je Vesna Šišić neposredno posle izricanja prvostepene presude. – Bilo je strašno, mislila sam da ću se ugušiti u suzama. Ali, dok sam svima ispričala šta je i kako je, dok sam se isplakala, sinulo mi je da to nipošto nije konačna presuda. Idemo dalje. Inače, na suđenju nisam bila, nemamo novca ni za goli život, a kamoli za putovanje do Rima. Da, bili smo kod Emira, devojčice i ja, oko Uskrsa. Pričali smo o svemu i svačemu, samo ne o predstojećem suđenju: nisam želela da ga umaram tim temama, a i devojčicama bih uskratila vreme s ocem. Zahvalna sam državnim organima što su obezbedili sredstva za Emirovu odbranu, ali od advokata dr Svetislava Ristića, koji za sada ima samo ulogu savetnika jer ne može da ga zastupa pred italijanskim sudom, čujem da neće biti lako, da još ima teškoća oko dokaza i dokumenata. Ne znam više ništa, osim da moj Emir nikada ne bi počinio zločin za koji bi morao biti kažnjen. Pogotovo ne na doživotnu robiju. A, znate li da je on veoma bolestan?