Klinika "Anlave" na Bežanijskoj kosi, prva privatna klinika u Srbiji koja je pre dvanaest godina otvorena u Beogradu, nema monumentalnost bolnica u koje smo obično navikli da ulazimo, ali ima bez sumnje izgled jedne male klinike bilo gde na razvijenom zapadu.

Da nije velikih slova na krovu koja ukazuju da se ispod njega nalazi jedan minijaturni klinički centar, moglo bi se pomisliti da je to samo još jedna u nizu lepih vila koje su nikle za poslednjih desetak godina po atraktivnim delovima beogradske periferije.

I unutra sve, od ulaza preko prijemnog odeljenja do operacione sale i šok sobe, odiše nekom sigurnošću da će pacijent ovde dobiti brzu i pravu pomoć vrhunskih stručnjaka, ali i pitanjem koje se samo nameće: koliko će to sve bolesnika da košta.

To pitanje, međutim, pacijenti koji ovamo dolaze mahom i ne postavljaju. Zna se u gradu: "Anlave" je uglavnom klinika za sve one sa dubljim džepom. Jer, pored vrhunskih stručnjaka koji ovde rade ali i dolaze po pozivu, za pacijenta i njegovu pratnju su pored izuzetnih medicinskih uslova obezbeđene posebne prostorije i komfor na kome mu mogu pozavideti i mnoge ugledne klinike u Evropi.

Na čelu ove male ali već sada moćne porodične medicinske imperije jeste primarijus dr Slobodan Ivanović, inače hirurg po specijalnosti. On, supruga Veroslava stomatolog, ćerka Anđelka, takođe lekar, sin Lazar, student medicine koji na klinici radi kao poslovni sekretar i najmlađi sin Veljko, koji s obzirom na to da još ide u osnovnu školu, ovde, za sada, ima samo ulogu higijeničara, čine kliniku "Anlave". Ime sročeno od početnih slova dece Ivanovića.

Doktor Ivanović nam s ponosom pokazuje svoju kliniku. Sobu po sobu, aparat po aparat. Svaka stvar ovde je priča za sebe.

Posebno je ponosan na sanitetsko vozilo pred klinikom koje je tako opremljeno da se njime prevoze pacijenti u stanju kome, teške traume ili koronarne akutne bolesti.

– To je, u stvari, mala pokretna operaciona sala na točkovima – objašnjava doktor Ivanović. – U njemu je mobilni aparat za anesteziju, monitoring sistem za praćenje vitalnih funkcija srca i pluća, pa defibrilator aparat za oživljavanje ako dođe do prestanka rada srca, zatim aparat za veštački rad srca i pluća... Čudo od auta.

Oni su "Anlave": Slobodan i Veroslava sede dok najmlađi Veljko, Anđelka i Lazar stoje

A tek pneumatski dušeci i nosila koji se upotrebljavaju u slučaju preloma kičme! Pacijent leži na dušeku. Iz njega se izvlači vazduh, a dušek oblikuje prema telu povređenog.

Prema podacima koje ima pedantno složene u svom pisaćem stolu, klinika "Anlave" i njen stručni tim su pacijente, uglavnom u teškom stanju, prevozili ne samo kod nas već i u devetnaest zemalja sveta i na tri kontinenta.

Pored ove na Bežanijskoj kosi doktor Ivanović ima i kliniku "Anlave CD" (diplomatik) na Senjaku koja radi uglavnom za diplomatski kor, kao i za naše i strane državljane, ima "Anlave-kop" na Kopaoniku, kao i jedan mali centar u Žablju na golf terenima koji je još u razvojnoj fazi.

– A sve je počelo – priča doktor Ivanović – one ratne 1991. godine kada sam kao hirurg Zemunske bolnice sa dvojicom kolega, profesorom dr Boletom Nestorovićem i profesorom dr Đorđem Radekom, otišao u Kninsku krajinu da kao hirurzi dobrovoljci pomognemo ljudima na tada vrelom ratnom terenu. Nijedan od nas pre toga nikada nije bio u Kninu. Mislili smo: pružićemo potrebnu pomoć i brzo se vratiti. ali nije išlo tako. Otišao sam iz Knina u Benkovac i tamo napravio ratnu bolnicu. Dok sam se okrenuo, prošlo je nekoliko meseci. Bila je to bolnica na prvoj liniji fronta. I ono što sam tamo doživeo kao profesionalac, nikada više u životu neću doživeti. Viđao sam takve rane i povrede koje često hirurzi nikada ne sretnu u svojoj karijeri. I ti ljudi bez oka, bez pola lica, sa crevima koje su držali u rukama kada su ih dovodili, ipak su preživeli. To je sve za mene bilo veliko profesionalno iskustvo.

Povratak kući, međutim, nije bio u stilu odlaska.

– Kada sa došao s ratišta – seća se tih prelomnih dana po svoju dalju karijeru dr Ivanović – počele su čarke na poslu, ogovaranja i sitna podmetanja. Ne toliko zbog mog odsustvovanja, koliko zbog opšte situacije koja je tada vladala. Tada sam i prelomio da dam otkaz i odem u privatnike. Sećam se bio je april 1991. godine. Okrenem broj telefona svoje žene koja je tada radila u domu zdravlja i kažem: "Uzeo sam radnu knjižicu i dao otkaz u bolnici". Znam samo da mi je istog sekunda rekla: "Ako, dobro si uradio". Ja lično nisam bio baš siguran da je odluka dobra jer su to bila vremena kada su ljudi plaćali da se zaposle, a ja dajem otkaz. Na jutarnjem sastanku tog dana kada sam im saopštio da odlazim u privatnike, kolege su htele da zovu psihijatra da porazgovara sa mnom. Mislili su da sam definitivno lud. Imam troje dece, najmlađem su nepune dve godine, a ja dajem otkaz i odlazim u neizvesnost. Celo pre podne su me ubeđivali da ostanem, ali ja nisam hteo. Imao sam svoju do kraja izgrađenu viziju privatne prakse. Bio sam godinu dana u Stokholmu kao stipendista Švedske, pa godinu dana u Moskvi kao stipendista Ministarstva zdravlja tadašnjeg SSSR- a, a posle sam bio godinu dana u Americi. Kada sam pokupio sva ta iskustva i sa Istoka i sa Zapada imao sam viziju, i od nje nisam hteo da odustanem. Tu mi je supruga pružila najveću pomoć. Pored toga što je sa mnom od svoje osamnaeste godine, ona me je i školovala i izdržavala radeći dok sam bio na svim tim studijama u inostranstvu.

Na Kninskoj tvrđavi 1991. kada je mnogim ranjenicima spasavao život

Već sledećeg jutra, ne gubeći ni časa, počeli su začeci gradnje onoga što se danas zove klinika "Anlave".

– Čim sam ustao umesto na posao odem s jednim prijateljem na stovarište uglja i unovčim čekove za ugalj koje sam imao. Sa tim parama uputim se pravo na vojni otpad na Kalemegdanu i kupim prvu medicinsku opremu i sve to odnesem i stavim u podrum svoje kuće, koju sam počeo da adaptiram u stomatološku i hiruršku ordinaciju. Tih dana su mi stalno dolazile u sećanje reči mog druga doktora Nenada Jakovljevića iz Pitsburga koji mi je dao savet kako da postanem najbolji. Pitao me je da li znam kako je uspeo u životu Donald Tramp. A onda mi je dao odgovor. Tako što je uzeo najbolje i najpametnije ljude i počeo da sarađuje sa njima. Taj savet sam zapamtio i danas ga se pridržavam. Kod mene, dakle, može da radi samo onaj ko je bolji i pametniji od mene. To je deviza od koje ne odstupam. Najbolji u struci i sa najvišom školom i zvanjima. Uz to svi oni moraju da znaju da voze automobil, da vade krv pacijentu i da zapiraju pacijente starije od osamdeset godina. I nijedan lekar koji kod nas radi se toga ne libi. I ja sam, pre nego što sam dao otkaz, prošao kompletnu školu za medicinske sestre. To uostalom rade svi doktori u svetskim klinikama. Oni tu vrstu sujete nemaju. Sećam se jednom prilikom smo vozili pacijenta iz Požarevca za Berlin. Nas trojica doktora smo vozili na smenu. Svi smo primarijusi. Kada smo stigli, pitaju nas: ko je vozač, ko lekar, a ko tehničar? Zgranuli su se kada su shvatili da smo sva trojica doktori. Slično mi se desilo kada sam lično vozio jednog pacijenta iz Pančeva u bolnicu "Sveti Sava". Dok smo u hodniku čekali na prijem prišao mi je vozač iz Mladenovca, i kada je čuo ko smo, upitao me: da li je tačno da onaj ludak iz "Anlave" traži da njegovi vozači imaju diplomu medicinskog fakulteta. Odgovorio sam mu da ne traži, ali je u praksi tako. Šta sam drugo mogao da mu odgovorim.

Doktor Ivanović kaže da mu ne smeta što cela njegova porodica radi u klinici.

– Naprotiv – kaže s osmehom. – Mi sjajno sarađujemo i niko nema popust zato što je nečija žena ili dete. Svi imaju fiksne plate a prekovremeni rad im se posebno plaća. I niko se ne izuzima od upisivanja u knjigu pri dolasku i odlasku sa posla.

Jedini i najvažniji plan klinike "Anlave" je ulaganje u novu medicinsku opremu i stručno usavršavanje.

– Na tome sam žestoko radio punih pet godina – objašnjava direktor Ivanović. – Tada je bilo para, a mi smo bili jedina privatna klinika u Srbiji. Kada smo malo stali na noge, napravili smo ugovor sa Kliničkim centrom "Bežanijska kosa" o zakupu operacione sale i apartmana. I to je lepo funkcionisalo dok se nije promenio direktor Filipović a na njegovo mesto došao Moma Babić, moj prijatelj, i odmah raskinuo ugovor s nama. Kaže, nije to zgodno iz viših interesa... I time mi učini uslugu. Naterao me je da napravim ovu svoju kliniku i da više ne uzimamo u zakup operacione sale. Sad se on time hvali. Kaže: "Da te nisam izbacio iz ,Bežanijske kose’, nikada ništa ne bi napravio.’" Tako je, eto, nastala prva klinika "Anlave" u kojoj smo sada.

Doktorska disertacija dr Ivanovića glasi: "Menadžment u privatnoj klinici". Zato je i njegova deviza, kako kaže: "Važno je da znaš, ili poznaješ onoga koji zna".

– To sam shvatio još kada sam prvi put bio na Harvardu. Tada mi je kolega rekao: "Pacijent je Bog, a lekar je sluga Bogu. I toga se pridržavam od prvog trenutka svog rada.

Zvuči gotovo neverovatno, ali danas klinika "Anlave" ima svojih sto hiljada pacijenata!

– Javna prezentacija našeg rada je prvi put bila na studentskim i košarkaškim utakmicama – objašnjava dr Ivanović. – Pa, na biciklističkim trkama. Zatim su bile masovne demonstracije po Beogradu. Mi smo bili tu. U epicentru zbivanja. Pomagali smo povređenima. Mnogi nisu znali ko sam, ali kad kažeš: onaj doktor s demonstracija, svi su znali da sam to ja. Zatim smo, na Filološkom fakultetu, napravili studentski urgentni centar. Nije, dakle, mogla da se zamisli nijedna ozbiljna gužva bez doktora iz "Anlave".

I petog oktobra ljudi u prepoznatljivoj opremi i sanitetskim vozilom bili su parkirani na Trgu Nikole Pašića, ispod Skupštine Jugoslavije iz koje je već kuljao gust crni dim.

– Tu, na Trgu, instalirali smo poljsku bolnicu – seća se doktor Ivanović. – Ni tada nismo imali neprilika s policijom, kao ni pre toga. Jer, pomagali smo i policajcima i demonstrantima. Bili smo jednostavno nezaobilazni deo svih tih događanja na ulicama Beograda. "Anlave" je nekako postala zaštitni znak svih "vrućih" situacija u gradu. I sve smo to radili godinama besplatno, bez ijednog dinara. Toliko su nas povezali sa takvim zbivanjima da me je jedna žena, kada je počeo napad na Irak, sasvim normalno pitala: "A, nema vas u Bagdadu? "

"Doktor sa demonstracija" u crvenom kombinezonu i motorolom u ruci

Tog 5. oktobra je možda spasao Dušana Čukića, tadašnjeg direktora "Borbe", sigurno dobrih batina, ako ne i nečeg goreg.

– Tog dana je grupa demonstranata koja je tukla Milanovića došla ispred zgrade "Borbe" i skandirala: "Čukiću, izađi..". Bilo je samo pitanje trenutka kada će da uđu u zgradu i izvuku ga napolje – seća se doktor Ivanović. – Tada su mi prišla dvojica momaka i kazali mi: "Pozdravio vas je Duško Čukić. Nešto mu nije dobro i pita da li možete da ga evakuišete iz zgrade". Šta da radim? Ako uđem i izvedem ga, a demonstranti to vide i krenu, napraviću još gore. Ipak, pošaljem lekare. Oni uđu, stave ga na nosila, uključe mu infuziju i spuste ga dole do ulaza. Mi priđemo ambulantnim kolima uz sama vrata i tako ga unesemo u automobil i spasemo razjarene mase.

Kuća porodice Ivanović je nedaleko od same klinike sa malom baštom i tek izniklom travom koju je Veroslava lično zasejala i dok potpuno ne iznikne, na snazi je zabrana gaženja. Na terasi se, kada je lepo vreme, pije jutarnja kafa. Treba žuriti na posao. Ivanovići su prva smena. Klinika radi sva 24 časa. Ko zna šta sve danas može da iskrsne sem zakazanih i tekućih poslova. Na posao se ne kasni. Jer Sloba, kako ga u kući zovu, odbija od plate.

– Pa rekao sam vam da je pacijent Bog, a mi njegove sluge – kaže s osmehom doktor Ivanović dok se sprema da skokne do bolnice i proveri da li je urađeno baš sve onako kako je dogovoreno. – Zato sve mora da bude u njegovom interesu. Pa i kažnjavanje po džepu. U našoj klinici, po tom pitanju, nema milosti.