U domu glumca Danila Lazovića, daleko na periferiji Beograda, sa one strane Avale, po nekima je to i malo dalje, i zvani i nezvani gosti dočekuju se domaćinski – dobrodošlicom, kafom i domaćom lozom. Ako roditelji nisu tu, učiniće to deca. Tako su vaspitani. Gost, ma ko bio, mora da se u njihovom domu oseća prijatno.

Starija je ova moja taraba od tamo njihove države

I dok roditelji nisu došli, prvo mama Branka, a potom i tata Danilo, o maloj ekipi "Ilustrovane" brinuo je devetogodišnji Miloš. Ruku na srce, pokušavao je da ga prati petnaestogodišnji Vuk, ali mu mlađi brat prosto nije davao prilike da se iskaže kao domaćin. Mlađi Lazović, zagriženi "partizanovac", uspeo je da za kratko vreme ispriča mnogo toga. O sebi, bratu i dvema starijim sestrama, o sportu i kućnim ljubimcima. Gosti su morali da vide i ogromnog jednogodišnjeg šarplaninca, i malenog avlijanera koji se tu ušunjao jedne noći i ostao. Dugo je trajala i priča o trima macama. Kada je hladno, dve uđu u kućicu kod šarplaninca da se ugreju. Treća ne sme. Ne da joj kuca. Sve to uz laganu šetnju pored kuće ispričao je gotovo u dahu Miloš. I još mnogo toga, ali zbog tate kao glavnog junaka i u ovoj priči, nije sve moglo da stane u tekst.

Za to vreme Vuk je bio kao posmatrač. Tek povremeno kojim podatkom dopunio bi bratovljevu priču. Trinaestogodišnja Milena nije bila tu. Najstarija, osamnaestogodišnja Jelena, kada je videla kako najmlađem bratu dobro ide, povukla se u svoju sobu.

Stiže supruga Branka. Visoka, lepa žena, otmenog držanja. Zadovoljna je kako su deca dočekala goste. Magistar je pravnih nauka, ali ne krije da joj je umetnost bar podjednako bliska kao i pravo.

Prilaznom stazom do kuće diže se prašina. Kolima stiže glava porodice. Druženje se nastavlja u velikom dnevnom boravku gde mnogo elemenata potvrđuje priče da je posle porodice patriotizam našem domaćinu najvažnija stvar.

– Kada nas je umorila gradska vreva i kada su na nas počela ozbiljno da utiču zračenja razne vrste, odlučili smo da centar Beograda zamenimo ovom oazom – započinje priču Danilo. – Hteo sam da mi deca budu u prirodi, da žive prirodno, da im se omogući normalan život, da rastu bez uticaja brojnih negativnih pojava koje su nas okružile. Siguran sam da mnoge za život važne stvari ne mogu da se spoznaju ako niste u prirodi. Od nje se sve uči i od nje sve potiče.

Zato je naš domaćin i insistirao da razgovor nastavimo van kuće, na livadi. A kuća Lazovića je nekako na osami. Malo uvučena od puta, sa velikim travnjakom ispred, uredno potkresanim voćem, bašticom. Iza kuće već počinje šuma. Puca pogled na predivan krajolik. Iskreno, odmor i za oči i za dušu.

– Ma kakvo fotografisanje porodice – odmahuje rukom put našeg fotoreportera koji je podigao aparat da napravi nekoliko snimaka. – Pa i to je nešto zbog čega smo napustili grad. Fotografisanje ni slučajno ne dolazi u obzir.

Sedenje na deblima ugodnije je od svake fotelje

Sa dobrim domaćinom i pravim sagovornikom prija druženje i na livadi sedeći na deblima.

– Gluma je jedno etičko pitanje – veli Danilo. – Glume oni koji nemaju talenta. Zapravo, gluma ne postoji. Nema glume. Nema laganja. To je samo prenošenje života na ekran. Umeš to ili ne umeš. Publiku ne možeš da prevariš. Oseti se to.

Svakako da mu prija popularnost. Zadovoljan je i što je repriziranu seriju "Srećni ljudi" publika dočekala kao i kada je prvi put prikazana.

– Obraduje me podatak da je nešto što je snimljeno pre toliko godina opet izazvalo takvu pažnju gledalaca – priča Danilo odbijajući guste dimove cigarete. – Siniša Pavić, koga inače izuzetno cenim, pokazao je da je reprezentativni pisac, bolji od mnogih savremenih autora. To što on radi ima pečat autentičnosti, on je gospodin, majstor svog zanata kakvog ćete teško naći. Pun sam hvale i za film Duška Milića "Jagoda u supermarketu" gde sam i igrao poslednji put na filmu. On je imao iskrenu želju da oslika našu stvarnost i u tome je uspeo.

O "Banjalučkim letnjim igrama" koje organizuje Srpski kulturni centar iz ovog grada, a čiji je osnivač i direktor Danilo Lazović, dosta se priča i piše.

– Osnovao sam Kulturni centar u srpskoj sredini, jer u tom trenutku Beograd to nije bio – kaže Danilo. – Bude tu i do 60 programa, ima gostiju i iz inostranstva. Da vidite tu promenadu kroz grad kad zasvira 12 orkestara sa 200 trubača i kakav to efekat stvori kod posmatrača. To tamo jeste pravi srpski centar.

Kada ima vremena Danilo čita samo knjige koje izdaje "Svetigora", a i Dostojevski mu je stalno pri ruci. Zadovoljan je što je uspeo da i decu "zarazi" Dostojevskim.

– Sinove moramo da vaspitavamo samo terorom – onako će gotovo usput kada je već spomenuo decu. – A žene? Žene stalno treba da budu trudne. One su jedino tada normalne.

Smeh. Zarazan. Onakav kakav ima Šćepan Šćekić. I sa grimasom koja je odraz široke duše u kojoj za sve ima mesta. Priznaje, najpre za one koji ljube svoju zemlju i svoj narod. Za one koji kao on znaju sve o Njegošu, Karađorđu, Milošu...

Nazubljeni vrh nekog brda na zapadu već je pojeo dobar deo crvene lopte. Pada mrak. I trava počinje da miriše nekako drugačije. Priroda diktira tempo. Razgovor je pri kraju. Treba poštovati te zakone prirode. Time poštujemo i domaćina. Uostalom, zbog ljubavi prema prirodi i njenih zakona koji mu odgovaraju on je i napustio centar Beograda.