Akademski slikar Nevena Teokarović u poslednjih nekoliko godina svaki dan započinje pažljivim razgledanjem oglasa u novinama. Zahvaljujući ovom običaju, već dva puta je uspela da spreči aukcionu prodaju Industrije tekstila "Branko Krsmanović" iz Paraćina koja je posle Drugog svetskog rata oduzeta njenoj porodici.

Nevena, ćerka Slavka Teokarovića

– Držim se devize: "Ako ne možeš sve učiniti, nemoj sve napustiti" – kaže ćerka Slavka Teokarovića, jednog od vlasnika pomenute konfiskovane fabrike tekstila. – Svojevremeno je fabrika štofova "Vlada Teokarović i komp". u Paraćinu bila najmodernija na Balkanu i, sa oko 3.000 zaposlenih radnika, bila treća po veličini u Kraljevini Jugoslaviji. To nekadašnje privredno čudo sad je pod stečajem i potpuno zapušteno, a vlast hoće da je rasparča i rasproda. Kad bi se oteto vratilo porodici, tvrdim da bismo za kratko vreme fabriku ponovo vratili u život. Jedino neko ko imovinu oseća kao svoju zna domaćinski da se ponaša.

Uzdizanje Teokarovića, poznate porodice srpskih industrijalaca, počinje krajem 19. veka, u Leskovcu, od Neveninog dede Dimitrija Mite Teokarovića. Sve je to iscrpno zabeleženo u "Spomenici" iz 1928. godine, štampanoj za proslavu pedeset godina oslobođenja Leskovca od Turaka.

– Poreklom smo Cincari i zovemo se po pradedi Teokaru – priča Nevena. – Elem, deda Mita je sa samo devet godina stupio u službu za pokućara, kako se to nekad zvalo. Uporedo se i opismenjavao kod nekog privatnog učitelja. Kad je malo stasao počinje da trguje brusevima za kose i noževe. Štedi zarađeni novac. Ubrzo se udružuje sa ocem Vlade Ilića i Petrovićima. Najpre samo trguju užadima i pozamanterijom, da bi po oslobađanju od Turaka 1889. u selu Vučju napravili fabriku prediva, gajtana i tkanina. Za "leskovačko sukno, šajak i čoju" nadaleko se znalo. Međutim, ortaci se zbog nesuglasica razilaze i deda Mita pravi svoju tekstilnu industriju. Bio je toliko napredan da sinove Vladu, Lazu i Slavka šalje na školovanje u Englesku i Francusku.

Posle povratka u Srbiju, Mita sinovima daje pare da kupe klanicu u Paraćinu i tu naprave fabriku tekstila. Pošto je za ispiranje vune važna dobra voda, prvo što su uradili jeste to da su iskopali bunare duboke sto metara. Godine 1920. počela je da radi fabrika nazvana po najstarijem bratu "Vlada Teokarović i komp". koja se prostirala na površini od osam hektara. Srednji brat Laza je vodio fabriku u Vučju. Štofovi Teokarovića, pravljeni od najfinije australijske vune, kvalitetom su bili uz rame engleskim.

Tokom Drugog svetskog rata fabrika u Paraćinu radi sa trećinom kapaciteta. Da ne bi dopali u ruke Nemcima, Vlada i Slavko štofove zakopavaju u zemlju. Pred kraj rata u besomučnom savezničkom bombardovanju strada kuća Teokarovića u centru Leskovca (danas je na tom mestu hotel "Beograd") i u njoj sedamnaest ljudi koji su se tu bili sklonili. Kao da je neko namerno hteo da "srpski Mančester" sravni sa zemljom.

Teokarovići na okupu (sleva): Lazar, Predrag Nikolić (sestrić), Vlada i Slavko

Kad su partizani upali u našu kuću u Paraćinu, nastao je užas – seća se Nevena Teokarović. – Odmah su uhapsili oba strica i oca, svu trojicu stavili uza zid i repetirali puške. Osuđeni su na smrt posle suđenja po kratkom postupku. Kazna im je ubrzo preinačena u doživotnu robiju, a onda na dvadeset godina.

Mnogo godina kasnije, Nevena je saznala da je poruka Aleksandra Rankovića bila: "Osuditi na smrt, ali ne streljati". Zato su, prema njenim rečima, Ranković i njegovi policajci od njenog oca i stričeva preuzeli sav novac koji su imali u engleskim bankama. Naravno da im je kao "saradnicima okupatora i ratnim profiterima" bila oduzeta sva pokretna i nepokretna imovina. Nevena se seća i kako su njenog oca iz mitrovičkog zatvora u robijaškom odelu dovodili u paraćinsku fabriku kako bi radnicima pomogao u rukovanju mašinama.

– Onda je moja majka Jela sa nas četvoro dece (pored Nevene, još Đurđina, Dimitrije i Vlada) doselila u Beograd, u petosoban stan u zgradi bioskopa "Beograd" na Terazijama koji nam još nije bio oduzet. Međutim, nije potrajalo. I odatle nas izbacuju sa obrazloženjem da će tu biti Ministarstvo pomorstva. Bacaju nas po periferiji, u memljive dvorišne kućice sa poljskim klozetima. Živimo u krajnjoj bedi. Mama traži da nam dopuste da odemo bar u Vrnjačku banju, u vilu nazvanoj po meni "Nevena", a koju je moj otac sazidao 1934. Odgovorili su joj da se ta vila sad zove "Kopaonik", da pripada saveznim organima i da u njoj odsedaju savezni funkcioneri.

Jednog dana gospođa Jela Teokarović uzima sve četvoro dece i odlazi pravo kod Slobodana Penezića Krcuna. Na ivici nervnog sloma, hvata Krcuna za revere i viče: "Sve ste nam oduzeli, dajte nam bar pristojan smeštaj!"

– Mi deca briznemo u plač – seća se Nevena. – I Krcun nam dodeli stančić od pedesetak kvadrata u dvorišnoj zgradi u dnu Skadarske ulice. Prijatelji su nam dali nameštaj jer nismo bukvalno ništa imali. Tu smo dočekali povratak oca sa robije. Kasnije smo taj stan menjali za stan u Strahinjića Bana.

Šta se posle rata desilo sa braćom Teokarović koji su udarili temelje tekstilnoj industriji u Srbiji?

Najmlađi Slavko, Nevenin otac, po povratku sa robije radio je dve godine u oduzetoj fabrici Vlade Ilića "Oktobarska sloboda", kod Pančevačkog mosta, sa zabranom dolaska kući. Onda je sve do penzije bio u Tekstilnom institutu. Umro je 1976. Najstariji brat Vlada je po puštanju iz zatvora živeo u Zagrebu, ali se pred smrt ipak vratio u Srbiju. Lazar je jedini emigrirao, najpre u Pariz, pa u Južnu Afriku. Obojica su umrli 1975. godine.

Fabrike jesu najvrednija, ali ne i jedina imovina oduzeta Teokarovićima. Pored ovde pomenute porodične kuće u Leskovcu i vile u Vrnjačkoj banji, Nevena ističe da su i u Vučju imali dve kuće i tri u Paraćinu. Tu je i reprezentativna vila u Ulici Kneza Miloša 72 u Beogradu, u kojoj je ambasada Mjanmara (nekadašnje Burme), zatim kuća u Beogradskoj ulici preko puta Pravnog fakulteta koja je srušena i na njenom mestu je sad "Agrobanka", te plac na kojem je izgrađena "Beograđanka", zatim vila Vlade Teokarovića u Niškoj banji...

– Ako ništa drugo, komunistima mora da se oda priznanje za pedantnost – kaže na kraju Nevena. – Svaki i najmanji komad oduzete pokretne, kao i one nepokretne, imovine popisali su.

Svu tu dokumentaciju sam blagovremeno pronašla i fotokopirala u našim arhivama. Imam dva debela toma originalnih dokumenata. Tako, kad dođe vreme da se vrati šta je oteto, neće biti dileme oko toga šta pripada porodici Teokarović.

– Godine 1941. Beograd je rušen spolja, a 1945. iznutra. Uzimali su sve što su hteli, rušili zidove, ložili parkete – kaže danas Zoran Antonijević, pravi vlasnik zgrade u kojoj je restoran "Ruski car".

Priča u mnogo čemu slična drugim u ovom serijalu "Ilustrovane". Braća Antonijević, čuveni časovničari i juveliri, prvu radnju su otvorili već 1870. u Čika-LJubinoj 13, tamo gde će se mnogo kasnije useliti australijska ambasada. Već tada su postali zastupnici "Lonžina" za Srbiju, a posle i celu Jugoslaviju. Od četvorice braće, jedini je Maksa imao potomstvo. U jednom trenutku on je prestao da se zanima za sajdžijski zanat, otišao u Borski rudnik i sa Belgijancima kupio akcije fabrike u Majdanpeku i do kraja života se bavio srebrom i zlatom.

Porodičnu tradiciju Maksa nastavlja preko sina Milutina, Zoranovog oca. Šalje ga u čuvenu časovničarsku školu u Bezanson u Francuskoj. I ne samo da je završava sa uspehom, već ostaje upamćen kao dobitnik prve nagrade "za likovno oblikovanje sedam satova koje je sam napravio tokom školovanja".

Zoran Antonijević: "Zgradu i kafanu ’Ruski car’ napravio je moj otac"

Krajem 1890. Maksa Antonijević kupuje plac sa kafanom od Nikole Krsmanovića, na uglu Knez-Mihailove i Obilićevog venca.

– Staru kafanu je moj otac srušio 1922. i po projektu arhitekte Milana Sekulića počeo da zida zgradu sa kafanom u prizemlju i varijeteom u podrumu, dok su mezanin i četiri sprata bili predviđeni za stanovanje – priča Zoran Antonijević. – Bila su tu ukupno dvadeset dva stana. Izgradnja je trajala četiri godine zbog smetnji sa podzemnom vodom. Morali su zato da nabave pumpe u Beču koje i danas uključuju kad se podigne nivo podzemnih voda. Tek što je bila završena, zgrada je preživela jedan od razornijih zemljotresa u Beogradu.

Kafanu "Ruski car" Milutin Antonijević je davao u zakup. U njoj je najbolje poslovao kafedžija Ljudevit Rac koji je tokom rata skončao u Banjičkom logoru.

Posle oslobođenja, kao i drugim bogatim porodicama i Antonijevićima biva sve oduzeto. Kuća u Čika-LJubinoj, pa kuća i radnja sa velikim dvorištem u Knez-Mihailovoj 11–15, koje su se protezale sve do Obilićevog venca. Na tom mestu se danas nalaze prodavnice "Obuće" i "Beteksa".

U jedan stan u zgradi iznad "Ruskog cara" odmah se uselio Fiskulturni savez, dok su cela zgrada i kafana nacionalizovani 1958. Antonijevićima je ostavljen na korišćenje samo stan na trećem spratu.

– Sve do 1961. kafana nije radila, da bi je onda, za Prvi samit nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961, brzopotezno renovirali i pretvorili u ekspres restoran "Zagreb" – priča Zoran Antonijević. – Tom prilikom je enterijer, sličan onom u hotelu "Moskva", potpuno uništen. Podrum je pretvoren u skladište krompira i kupusa koje je postalo pravo leglo pacova.

Sve do 1994. restoranom gazduje Ugostiteljsko preduzeće "Stari grad", kad ga ova firma daje u pazakup povratniku iz Australije Džeku Samardžiji. On renovira prizemlje restorana vraćajući mu staro ime "Ruski car", a suteren pretvara u diskoteku. Nedugo zatim pazakup restorana preuzima pokojni Jusuf Bulić, vlasnik FK "Železnik". Posle njegove smrti vođenje restorana su preuzeli njegova supruga i sin.

Nekad ozbiljna firma: memorandum "Ruskog cara"

– Pre godinu dana je napravljena javna aukcija restorana "Ruski car" koju sam ja, kao stari vlasnik, uspeo da sprečim – kaže Zoran Antonijević. – Prostor od 1.414 kvadratnih metara su hteli da "utope" za male pare. U ovoj zgradi su se stanovi otkupljivali za dvesta–trista, a kasnije prodavali za čak milion maraka!? Na mojoj očevini su se bogatili ljudi koji to ničim nisu zaslužili. Ja sad hoću da mi se vrati ono što još nije prodato, a to su restoran "Ruski car" i četiri stana.

Advokat Rajko Danilović, rođak i pravni zastupnik porodice Antonijević, baš u ovoj zgradi ima advokatsku kancelariju.

– Umesto vlasniku, ja svakog meseca plaćam zakupninu od 750 maraka Javnom preduzeću – kaže ovaj ugledni pravnik. – Otezanje sa donošenjem Zakona o denacionalizaciji se pravda time da se jedna nepravda ne može ispravljati drugom. Nepravda je samo jedna a to je da su komunisti oteli imovinu izvornim vlasnicima. Njima se to mora vratiti ako hoćemo da poštujemo ljudska prava i da uđemo u Evropu!