PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Vučica iz Jerusalima

Radeći u jednoj od apoteka Kupat Holim Klalit (apoteka privatnog zdravstvenog osiguranja), sticajem okolnosti upoznala sam gospođu Edit Volf, Jugoslovenku, sa kojom sam se sprijateljila pošto je saznala da sam iz Beograda. Ona mi je ispričala svoj život i deo njene ratne mladosti me je veoma uzbudio jer ju je provela sa familijom u okolini Aranđelovca.

Gledala sam u njeno još lepo lice, dok se ogromno sunce spuštalo iza jerusalimskog brda Kirjat Hajovel, rešena da njena prošlost ne ostane zapisana samo u Jad Vašemu već i da za nju saznaju mladi Srbi.

– Nekad su mi teška ta sećanja, Devoza, ali bih volela da saznaš kako smo moji roditelji i ja proveli godine rata u Srbiji, u Šumadiji... – počela je priču Edit Volf. – Rođena sam u Češkoj, rasla u Zagrebu, u imućnoj porodici. Otac, vlasnik fabrike, osećajući dolazak nacizma, jednoga dana je jednostavno ostavio fabriku svojim radnicima i nama, majci, mom mlađem bratu i meni, za ručkom rekao: idemo u Srbiju. I tako smo stigli u Šumadiju, u okolinu Aranđelovca. Našli smo se u seljačkoj srpskoj kući sa mnogo dece da i mi budemo deo te velike porodice opstanka i izdržljivosti, rešeni da sačuvamo život po svaku cenu.

Imala sam četrnaest godina, počeo je moj novi život. Postala sam Milica, šumadijska seljančica, jedna od ćerki mojih spasilaca. I sve sam radila. Moralo se. Nije bilo nikome lako. Kopala sam noću u polju, danju prela, češljala vunu, gajila svilene bube i radovala se životu, svakom novom danu. Tajno sam nosila hranu bratu i roditeljima koji su bili sakriveni. Ruke su mi odjednom postale drugačije, sa zadebljalom kožom, teške, pocrvenele. Ali, ništa mi nije smetalo. Ni pamučna haljinica, jedina koju sam imala za vreme celog rata, ni pleteni opanci koje sam nosila i koji su mi u početku pravili bolne žuljeve a na koje sam tako navikla...

Teški su bili samo strah i neizvesnost. Nisam se plašila šumadijskog seljaka koji je mene čuvao više nego sebe ili svoje dete. Bojala sam se iznenadnih racija Nemaca koji su sve pretresali i na svaku sumnju kopali, istraživali, mučili ili ubijali. A onda kada je postalo toliko sumnjivo i opasno, morali smo u druge kuće, u druga skloništa, u druge porodice, u druga sela. I svi su znali i svi su ćutali... Bili smo njihova braća po sudbini, po zajedničkoj nesreći...

A onda jednoga dana, polugladna, premorena i ošamućena od sunca, sa hranom u ruci za svoje najbliže, koračajući prema njima, vratih se na isti put odakle sam krenula, i pomislih da sam poludela, da mi nema više budućnosti. Ponestade mi one neiscrpne volje da opstanem po svaku cenu i reših da se obesim, tu usred polja, da prekratim muke, da se oslobodim tereta progona zato što sam Jevrejka, da spasem druge oko sebe. I to i učinih. Kako, ni sama se više ne sećam, posle ovolikih godina.

Ali, Bog nije tako hteo, on mi je namenio i odredio drugačiji put u životu, ne onaj koji sam ja sama u magnovenju htela. Mladi partizan koji je tuda slučajno prolazio shvatio je šta nameravam. Spustio me je na zemlju, poljubio i udahnuo nadu, obećavši da će me uvek štititi dok se rat ne završi. I da ćemo se venčati jednoga dana kada prođu pakleni dani. I da skupim snagu za taj svečani čin. I tako se ja vratih u život.

I opet noću kopanje zemlje, odlazak na polja, danju pletenje, kuvanje, predenje tajno u kući, daleko od znatiželjnih pogleda. I uvek sam bila nečija ćerka ili sestra. Sve dok jednoga dana Milan, seljak kod koga sam se skrivala, ne reče: "Slušaj, bićemo pobratimi... Biće za sve nas onda lakše. Jer mi smo porodica i tako je to pred svetom..".. I onda je on napravio veliku pogaču sa udubljenjem u sredini i stavio je crno vino i onda smo zajedno pili vino iz sredine pogače i jeli pogaču. I za sva vremena postali pobratimi. Srbin Milan i Jevrejka Milica – Edit.

Moj partizan nije dočekao taj veličanstven dan, dan koji mi je obećao i na koji me je zavetovao. Taj jedinstveni dan slobode nisu dočekali ni milioni mojih Jevreja, mojih rođaka, znanih i neznanih... Moj partizan je poginuo.

Jednog majskog dana, kada je proglašena država Izrael, glasovi palih Jevreja po logorima Evrope opomenuše nas da moramo da se vratimo u svoju otadžbinu, da je izgradimo i ojačamo za sebe, preživele i za još nerođene. I tako moja porodica, uvećana za mog muža i tek rođenu ćerku, sa hiljadama jugoslovenskih Jevreja, oseti mirise Haife u proleće.

Ali, naš povratak u domovinu, na svoja stara ognjišta, Palestinci nisu razumeli, nisu odobrili. Pogrešno obavešteni i vaspitani, puni mržnje prema Jevrejima, počeli su svoj rat da nas, tek pristigle, proteraju... A onda poče opet novo doba ratova u sopstvenoj zemlji, ali i doba gradnje našeg sna, na pesku, u pustinji. I nije bilo lako, bilo je do suza teško. Verovali smo da će Bog usaditi razumevanje u srca mladih Palestinaca, da nismo gosti, da smo tu da zajedno gradimo budućnost sopstvene zemlje izgubljene u mračnoj mržnji prošlosti nastanka monoteizma koji je osudio sve generacije još nerođenih Jevreja i ozakonio kolektivnu krivicu jevrejskog naroda. Bile su to godine kada je pustinja pretvarana u polja pomorandžinog cveta, u polja visokih palmi, širokih puteva, novih gradova, kibuca, ali i godine ponosa.

Rasla su mi i deca između mojih radnih dana, između srpskih narodnih pesmica koje sam im pevala i učila, pesmica moje provedene ratne mladosti u srcu Srbije. Odrasla su mi deca. I jednoga dana ostala sam na trenutak sama sa svojim mužem... Deca su nam postala dobri i vredni ljudi. A u međuvremenu dođoše na svet i unuci.

I tako, Devora, da nije bilo moje Srbije, da nije bilo hrabrog partizana da me skine sa drveta, da nije bilo pogače bratimljenja u onim teškim i sumornim danima, da sve to tako nije bilo kako je bilo, ja ne bih doživela decu, uživala u njihovom odrastanju, ne bih bila svedok građenja Izraela na pesku, ne bih doživela svoje brojne unuke za kojima sada strepim. Znaš, ceo moj život, moja sećanja zapisala sam i predala Jad Vašemu, da mogu svi, a ne samo moji najrođeniji, da saznaju o patnji kroz koju sam prošla, da upoznaju srpskog seljaka koji mi je pomogao da zajednički izdržimo ludilo nacizma... Život mi nije bio nimalo lak pa su mi i dani sreće bili veoma dragoceni, dani uspeha, dani ljubavi jednostavno dani što su dani...

Edit – Milica Volf, vučica iz Jerusalima: prezime je baš opisuje, odgovara i pristaje celoj pojavi. Gledam je ispod oka dok me crveno sunce udara u lice, uzbuđena što sam je upoznala. Gledamo zajedno Jerusalim, beo u crvenom nebu i mislimo isto: danas su Jevreji najzad u svom domu, u domu u koji su doneli običaje iz celoga sveta, različite jezike, različitu prošlost, kulturu, raznolikost, oblačenje, kuhinje, shvatanja ali jedno je jedinstveno i zajedničko – ljubav prema Izraelu i da se ne ponovi kolektivno rasejanje.

Sunčica Devoza