U ranom detinjstvu je snevao da postane vojnik, možda policajac, ili pilot. Uniforma ga je neodoljivo privlačila.

Onda je, stasavajući nadomak Tvrđave beogradske, otkrio košarku. Kao đak osnovne škole "Njegoš" počesto je klupu zamenjivao "Partizanovim" terenima. I mogao je postati as da nije otkrio veru. Već od petog-šestog razreda nije propuštao nijednu molitvu petkom.

Danas više nije siguran da li mu se to okretanje Bogu desilo samo od sebe ili je presudilo okruženje. Tek, onako uzgred, ume da kaže kako je otac sve činio da bude po njegovom, ali da deca ne osete to kao moranje.

Ma kako bilo, Muhamed, u prevodu "slave i hvale vredan", najstariji sin hadži Hamdije efendi Jusufspahića, velikog muftije, postao je imam beogradski.

Tog jutra je kiša lila nad Beogradom. Zatičemo ga u predvorju Bajrakli džamije, gde sedeći na ivici stola razgovara sa svojim učenicima. Jer, on je direktor Medrese koja je počela da radi lane, nekako u isto vreme kad je u srpske škole uvedena veronauka. Desetini mladića predaje i srpski jezik. Odlično govori turski i arapski. Prevodi simultano, ako treba. Ipak, ne libi se da izgovori kako bi radio i na buvljaku ako se mora.

Imam Muhamed Jusufspahić je istovremeno i direktor i profesor srpskog jezika u novoosnovanoj Medresi

I sam je završio Medresu u Sarajevu. Potom je diplomirao i magistrirao na Fakultetu islamskih nauka Univerziteta Al Azar u Kairu. Njegovim stopama pošao je i mlađi brat Mustafa, iliti "odabrani". On takođe nosi titulu imama, a islamskim đacima predaje engleski i učenje Kur’ana (kirajet). Najmlađa sestra Muna, što bi značilo "zenica oka" nadmašila je braću, stekavši jedina zvanje doktora islamskih nauka.

Sve troje imaju porodice i svi zajedno žive s roditeljima, između Urgentnog centra, restorana "Mama mia" i Kanadske ambasade.

Tridesetpetogodišnji Muhamed je svoju ljubav sreo u Sarajevu. Srpkinja je i zove se Gordana Mačkić. Imaju troje dece. Amar ide u treći razred. Ahmed ima četiri i po godine, a Sara će na jesen napuniti godinu. Gordana je po zanimanju operater na kompjuteru i jedva čeka da nađe posao.

Dve godine mlađi muftijin sin Mustafa oženjen je Zemunkom Azrom Beganović. Deca mu se zovu Nura i Omar. Opasnica Muna, po bratovljevim rečima, ona je ta koja sve razara i za koju nema nikakvih prepreka, udata je za Libijca, od majke Egipćanke, ima samo ćerku Farah, a muž joj se u Beogradu bavi kompjuterima i ima trgovačku firmu u Kairu.

– Sakupili smo se sa raznih strana mi, Jusufspahići – kaže Muhamed – i ne gledamo na to šta je ko i odakle je. U porodici je važno razumeti se i poštovati.

Doista, cela porodica dočekuje namernika s osmehom i krajnje srdačno, kao da ga poznaje celog života. "Ovo je dom širokog srca", vele, dodajući kako u njemu uvek ima mesta za ljude dobre volje. I ne gledaju te popreko, čak ni ako u žurbi zaboraviš da izuješ cipele pred ulazom, kako to nalažu islamski običaji.

Stari muftija namah pokazuje požutelu sliku na kojoj su muslimani u srpskim uniformama, pod konac postrojeni i spremni da krenu 1914. u odbranu otadžbine. Gotovo neupitan kazuje kako je on Bosanac, nikako Bošnjak, ali da je i građanin Srbije. Podjednako voli svoju Bosnu i svoju Srbiju. A voli i svoju decu i njihovu decu, ma odakle im drugi roditelj bio.

– Kad smo se ženili i udavali, znali smo ko je naš izbor, i o tome više ne razmišljamo. Mislim – reći će Muhamed – da je više okolina opterećena time što smo u porodici tako pomešani, nego mi sami.

Međusobno govore arapski i srpski, jer je muftijina supruga Nebila Egipćanka, rodom iz Kaira. Za sve ove godine, koliko je u Beogradu, naučila je srpski kao arapski. Toliko se, kaže, odvikla od afričkog sunca da ovde od njegovog zračenja dobija alergiju.

– Majka nas je, kad smo bili mali, dva puta godišnje slala babi u Kairo da naučimo još jedan jezik. Pa kad se danas svađamo, a u svakoj kući toga ima, svađamo se na oba jezika. Majka nas grdi, takođe, kako joj padne, malo srpski, malo arapski. A možda se sva ta porodična izmešanost – napominje Muhamed – ne bi ni dogodila da otac nije prvi povukao nogu.

Muftija je gospođu Nebilu upoznao za vreme studija u Kairu. Zbližili su se na jednom "muhajematu", nekoj vrsti nastave u prirodi. Naravno da se njen otac bojao da pošalje ćerku u Beograd preko onolikog mora. Dolazio je u Jugoslaviju da se raspita kakav je momak, da nije komunista, da li je zaista musliman. Tek posle toga je blagoslovio venčanje.

Muhamed se šali da su mu majku odmah stavili "u mašinu". Kad je došla u Beograd, bila je zima i počeo je da pada krupan sneg, koji ona nikada pre nije videla. "Hamdi", rekla je začuđeno ocu, "pada bela vuna". Na ulici se okliznula i pala, ali je otac već bio javio tazbini da su dobro i nije joj dozvolio da se pokoleba. Tako celih trideset šest godina, koliko su u braku.

Pod kupolom Bajrakli džamije: otac Hamdija i sin Muhamed

Pamti i loša i dobra vremena ovde. Danas brižno kontroliše da li je muftija popio lek, je li na vreme legao i da nije krišom pojeo baklavu, jer mora da vodi računa o zdravlju. Muči ga pritisak, dijabetes, i još mnogo drugih tegoba s kojima mora da se nosi. Između ostalog i to kako da završi započetu zgradu Medrese, kako najzad da obezbedi prostor za muslimansko groblje, da dobavi valjane udžbenike...

– Naš otac ima dvadeset pet godina šećera i šezdeset šest godina života sa čalmom u Knez-Mihailovoj – progovara opet Muhamed. – Ko ume da čita zna šta znači. Prolazio je kroz razne režime i traume, trpeo svakojake pritiske i kritike, stalno bio na vetrometini. Morao je neprestano da igra na žici, gledajući da se ne zameri nikome. A napadali su ga i muslimani i pravoslavci. Jedni su ga zvali "ljutom gujom u nedrima", drugi su tvrdili da vodi poltronsku politiku koja ipak neće sačuvati ni njegovu džamiju, ni muslimane.

Onoga dana kad je pod Bajrakli džamiju postavljen dinamit, od čije su eksplozije popucali i prozori okolnih zgrada, vojvoda Vučinić je izjavio: "To je sam muftija sebi podmetnuo, jer da je to učinila srpska ruka, džamija bi bila srušena".

Imam Muhamed nikada nije saznao ko je podmetnuo bombu, ali dobro pamti da je komšija Miško prvi počeo da gasi požar. I to je to! Kad fanatici i neznalice pobrkaju lončiće, pa veru poistovete s nacijom, eto i lomova i ratova. A ostrašćenost nikome nije dobro donela.

– Prva zapoved u Kur’anu nije – obavljaj molitvu, već – obrazuj se, nemoj da budeš zatucan. Ne veruj nikome dok sam ne spoznaš stvari. Eto, mi u Beogradu čitamo jedan list koji se zove "Borba", na arapskom "DŽihad". Ako smo iz Čačka, navijamo za "Borac", to jest "Mudžahid". Neki Beograđani rade u firmi s nazivom "Trudbenik", što bi se prevelo kao "Mudžahedin". Džihad znači borba, trud. To je onaj trud koji treba ispoljiti kad ste majka koja doji dete, to je trud da se bude što bolji radnik, ili đak. A u svetu je sve okrenuto naopačke. Neznalice kolo vode. Ja im poručujem da je učenje jedini način da čovek dođe do svog pravog ubeđenja.

A njegovo je ubeđenje da je autentični musliman s Dorćola. Jer, Arapi dom, zavičaj, ili mesto rođenja krste "mestom gde je glava pala", gde su prvi put svet ugledali i zaplakali. E, njegova je glava pala baš tu, na raskršću puteva, na Dorćolu, u samoj džamiji.

– Baš odavde – kaže – krenuh putevima. Kaldrmu beogradskih ulica, srbijanskih gradova i srca srodnih ljudi dušom osetih. Odavde krenuh da upoznajem i spoznajem, jer reče moj stari "svako putovanje jedan kompleks manje, sine". A i Stvoritelj kaže: "Putujte po zemlji i vidite kakve su posledice onih koji su poricali istinu".

Nekad su ga ovi saveti zbunjivali. Sada zna da putevi iskustva prethodnika kojima hodimo vode sve dotle dok mozak ne sklopi mozaik i dok ne počne izranjati istina.

– Hoću svoje istinito ubeđenje – uzviknuo je kao dvadesetogodišnjak i apsolvent Fakulteta islamskih nauka.

Najuža porodica Jusufspahića: sin Muharem, majka Nebila, otac Hamdija, ćerka Muna i Muhamed (sleva)

Bilo je to u predvečerje ratova za teritorije, kako kaže, pod ovdašnjom kapom nebeskom. U tim smutnim vremenima postao je svestan, daleko od mesta gde mu je glava pala, da pored pripadnosti porodici, narodu i domovini, pripada i ubeđenju. Nije musliman zato što mu je to otac, već što tako oseća. Voli, dakle, Beograd i Srbiju jer drugu otadžbinu nema, ali je odabrao veru i prihvatio monoteizam, koji nudi logičnu ideju o jednosti Stvoritelja.

– Islam – vatreno objašnjava Muhamed – nudi rafinirani monoteizam za sva stvorenja. Stvoritelj je jedan za sve. I svi su ljudi od jednog čoveka i jedne žene stvoreni. Svi imaju iste šanse da stignu na cilj.

Zato, valjda, pod kupolom Bajrakli džamije, po Dorćolu, na ušću, kraj Kalemegdana, nadomak mahale, Opštine jevrejske i Patrijaršije pravoslavne, srpske, putuje i dalje listajući Tevrat (Toru) – Zavet stari, Indžili (Jevanđelje) – Zavet novi i Zavet poslednji – Kur’an, posle kojih se ništa slično pojavilo nije da zapljuskuje obale ljudskih spoznaja.

– U stvari, ja se osećam planetarno – rezimira.

Često, kad se nađe na kafi u bistrou "Barka", negde na sredini bivše ulice 7. jula, a sadašnje Kralja Petra Prvog, sa Srđanom Simićem, asistentom na Bogoslovskom fakultetu, onom što je nedavno objavio knjigu "Hristos u Koranu", pa jeromonahom Andrejem Čilerdžićem i glavnim rabinom za Srbiju i Crnu Goru Isakom Asijelom priča jednu anegdotu. Igrao je košarku u "Partizanu", a onda otišao u Sarajevo, u Medresu. U okviru škole je postojao klub, pa su igrali na turnirima na nivou grada, ali i na međuverskim. Tako su budući popovi, fratri i imami predstavljali nesumnjivu atrakciju. Sa širokim osmehom se seća tih vremena. Bila je to, kaže, prava lepota življenja.

Mada, priznaje, ni u Beogradu mu to ne manjka. Da ne nosi džube, jednu vrstu mantije, ne bi se razlikovao od svojih vršnjaka, sudeći po beogradskom naglasku i tipično dorćolskom žargonu. Ne razdvaja se od mobilnog telefona i računara. Puši, ali uzdržano, nikako u kući. Bilduje redovno, a pravi je stručnjak da zgotovi rižoto, riblje specijalitete, meso, salate. Obožava makarone sa bešamel prelivom. I dalje je zaljubljenik u košarku i misli da bi Divac i Danilović mogli da reše probleme Srbije.

Sebe zamišlja kao hafiza, onog koji celi Kur’an zna napamet. I ne plaši se starosti. Život je, veli, prolazan, samo je stvoritelj večan. A mrzi jedino mržnju i ljubomoru. To se, baš kao i kultura dijaloga, dodaje, nosi iz kuće.

– Meni je u jednoj televizijskoj emisiji nedavno vladika Atanasije Rakita pet puta rekao da sam Srbin, a ja razvukao osmeh od uva do uva – priča Muhamed. – Šta je trebalo da uradim? Za mene je bitno da sam musliman, to jest Bogu odan. Ko se kako opredeljuje, njegova je stvar. Uostalom, Bog nas na sudnjem danu neće pitati koje smo nacije bili, već da li smo ispravno verovali. Da li smo bili ljudi.

Takvoj pripovesti je, valjda, ime tolerancija.

Zato na srdačno "selam", otpozdravljamo: "Mir, mir za sve".