Mnogi se još sećaju senzacionalnog feljtona "Kako sam pobedio astmu" u kojem sam prošlog leta, u pet brojeva "Ilustrovane Politike", izneo sopstveno iskustvo sa najmodernijim medicinskim metodom lečenja astme, metodom ruskog akademika prof. dr Konstantina Pavloviča Butejka. Pisao sam to obuzet osećanjem sreće, kakvu verovatno oseća još samo obešenik pomilovan i skinut sa vešala u poslednjem trenutku!

Svakodnevna obaveza: merenje pulsa je svakodnevni deo terapije

Do tada, više od decenije, bio sam u invalidskoj penziji zbog astme. S godinama ona je bivala sve teža uprkos raznovrsnim lekovima bez kojih se više nije moglo ni danju ni noću. A onda, kad sam se već pomirio sa mišlju da mi je život pri kraju, moje fizičke i psihičke patnje zbog stalnog gušenja prestale su zahvaljujući primeni dotad kod nas nepoznatog Butejkovog metoda, koji je u stvari lečenje bez ikakvih lekova!

Saznavši za taj metod iz jednog engleskog priručnika za astmatičare (kasnije i sa Interneta, jer je dr Butejkov metod veoma poznat u celom svetu, osim kod nas), astmatični napadi, koji su me snalazili i po nekoliko puta dnevno, prestali su već posle trećeg dana vežbi disanja po Butejku! Samo astmatičari znaju koliko je to olakšanje. A već posle nedelju dana ovih vežbanja počeo sam da izostavljam i uobičajene doze inhalacija raznovrsnih lekova, posebno vrlo opasnih kortikosteroida! Sreća i neverica preplavile su moju svest. Prosto rečeno – vratila mi se volja za životom a s njom psihička snaga da svakog dana ujutro, zatim u toku popodneva i uveče, pred spavanje, odvežbam svoju seriju plitkog disanja, uz stalnu kontrolu pulsa i kvaliteta disanja.

Počeo sam tačno 15. februara 2002. A već 25. maja iste godine, dakle posle tri meseca, razglasio sam u "Ilustrovanoj Politici" svoje izlečenje...

Ovde se treba malo zaustaviti. Izlečenje? Obično se pod tim podrazumeva nestanak nekakve bolesti.

Ali kod astme se stvar komplikuje zato što dr Butejko smatra da ona i nije bolest pa, saglasno tome, i ne pominje izlečenje. On garantuje da će njegov metod S.L.D.D. (svojevoljna likvidacija dubokog disanja), primenjen u toku jedne godine, svakom, pa i najtežem astmatičaru, doneti KUPIRANJE u prvih šest meseci, a onda REMISIJU (povlačenje bolesti) do isteka godine. Kupiranje je pravnički izraz i znači pomilovanje okrivljenog koji je nesumnjivo počinio zločin i njegovo puštanje na slobodu. U konkretnom slučaju, ja sam u vreme kad sam se pohvalio u "Ilustrovanoj" i dalje imao astmu, samo što sam bio "pomilovan" Butejkovim medicinskim pronalaskom i više nisam imao ni napade, ni otežano disanje.

Ubrzo sam prestao da uzimam lekove, a mogao sam i da šetam sve intenzivnije, čak i da vozim bicikl, kao nekad... Sve je to bilo istina, ali – sad moram da priznam – bilo je to pomalo neozbiljno za starijeg čoveka koji je zagazio u 69. godinu i za iskusnog novinara, jer sam se, u stvari, upustio u eksperiment... Na sreću, ni sada, posle godine dana "likvidiranja dubokog disanja" po dr Butejku, ne moram ništa da demantujem. Sem da se opet vratim na pojam "izlečenja".

Naime, ja nijednom za proteklih godinu dana, otkad nikakve lekove ne uzimam, nisam imao napad gušenja. Štaviše, i krvni pritisak mi je sada normalan – 80/145 – iako sam osim astme više od 12 godina imao hipertenziju koju sam "regulisao" svakog dana uzimajući po jedan "arifon"!

Sad sam ostavio i "arifon"... A normalizovanje mog krvnog pritiska je uzgredni pozitivni efekat metoda S.L.D.D.

Metod Butejko – otkrio sam kasnije pomoću Interneta – priznat je kao oficijelni način lečenja od strane najviših medicinskih autoriteta nekadašnje Akademije nauka SSSR (koja i danas ima nesumnjiv naučni ugled, za razliku od nekih "novokomponovanih"). On je u principu epohalno naučno otkriće: lečenje bez lekova, samo uz pomoć određene tehnike disanja, sa ciljem da se pacijenti najpre odviknu od hiperventilacije (preteranog i dubokog disanja).

Na spisku onoga što se danas leči u zdravstvenim centrima "Butejko" u Moskvi i Voronježu, u Rusiji se (i sin i snaha dr Butejka su lekari) nalazi oko 200 najrasprostranjenijih bolesti, pretežno srčane provenijencije. A astma, u svim njenim vidovima i težini, sa pratećim alergijama i ekcemima, po Butejkovim otkrićima predstavlja tek "laku kategoriju" u dugačkom nizu bolesti koje vrebaju svakog ko previše i duboko (dakle, potpuno pogrešno i štetno) diše, odnosno pati od hiperventilacije. Kao što je rečeno, astma i nije bolest. Ona je odbrambeni spazam pluća zbog preteranog, dubokog disanja. "Diši duboko da umreš pto pre", sažeto je formulisao hiperventilaciju dr K.P. Butejko, objašnjavajući svoj metod nazvan S.L.D.D. (svojevoljna likvidacija dubokog disanja) u jednom od intervjua.

Terapija podrazumeva i redovnu kontrolu zdravlja

Nasuprot tome zapadnoevropska (pa tako i naša) medicina tvrdoglavo ostaje pri doktrini da je astma ozbiljna bolest koju je nemoguće izlečiti, već samo "regulisati". Lekari propisuju izobilje najraznovrsnijih pomoćnih "lekova", koji više koštaju nego što pomažu, a najefikasniji među njima – kortikosteroidi – uzgred ostavljaju opasnu zavisnost i teške poremećaje na kostima (osteoporoza) i drugim vitalnim organima. Sve bi se to moglo i pravdati na razne načine, da nije potpuno pogrešne zvanične terapije disanja u kojoj se udiše na nos, a izdiše na usta.

Time se astmatičari udaljuju od ionako poremećene prirodne ravnoteže od sedam procenata ugljen-dioksida i samo 3,5 procenata kiseonika u krvi koju je dr Butejko eksperimentalno ustanovio kod sasvim zdravih osoba. Kod astmatičara se javlja manjak ugljen-dioksida, utoliko veći ukoliko je gušenje češće i jače... Umesto da povrati tu ravnotežu, oficijelna medicina je još povećala i pacijentu priskače u pomoć davanjem čistog kiseonika. A to je – kako dr Butejko kaže – gašenje požara benzinom...

Osim potpuno pogrešnih vežbi disanja (udisanje na nos, izdisanje na usta), tu su i nekakve često i vrlo skupe sprave koje možda pomažu nekakvoj medicinskoj statistici, a pacijentima nikako, njima čak mogu da naškode. Reč je o nekakvim "pikfloumetrima" i sličnim napravama za merenje kapaciteta pluća radi nekakve evidencije i jadni astmatičari, ionako iscrpljeni, vrlo često dobijaju nove napade gušenja pokušavajući da naduvaju te besmislice do nekakve takođe besmislene mere! Verovatno potišteni zbog faktičke nemoći pred astmom, pojedini naši lekari u poslednje vreme pribegavaju nekoj vrsti ideoloških trikova: sugerišu astmatičarima kako treba da se naviknu na svoju bolest, da se sa njom "sažive" ... Kao da im nešto drugo preostaje uz takvu prevaziđenu medicinsku pomoć!

Pogrešna doktrina disanja (duboko disanje i kult razvijanja sve većeg kapaciteta pluća) tek u sportskoj medicini nanosi mladim sportistima veliku štetu. Veću nego povrede kojima se izlažu na takmičenjima. Samo, o tome se ne prave statistike... Sportista više nije zanimljiv kad siđe sa borilišta, pogotovo njegove boljke...

Moje iskustvo sa disanjem po Butejku je vrlo pozitivno. Toliko da ja sada dišem na taj način i kad ne vežbam, a pogotovo ako me neke spoljne okolnosti dovode u stresne situacije. Razume se, na svakom koraku saleću me prijatelji i poznanici da i njima otkrijem način takozvanog plitkog disanja po Butejku. Zbog očigledno sve šireg interesovanja, ponoviću da se u praksi pokazalo da bez višednevne kontrole lekara-terapeuta upućenog u ovu tehniku mnogi ljudi ne umeju da ovladaju tom tehnikom.

Osim toga, da bi to disanje dalo efekat kod lečenja bilo kog vida astme, moraju se primeniti vrlo određene vežbe zavisno od istorije bolesti svakog pacijenta. Vežbe se ne smeju preduzimati kod pacijenata koji imaju epilepsiju (padavicu), ili teške srčane smetnje. Pogrešan pristup ne samo da neće dovesti do olakšanja, već može da izazove i vrlo neželjene posledice. A osim svega, astmatičari moraju da izmene i mnoge svoje navike u ishrani i svakodnevnom odmoru, da ne pominjem uslov svih uslova: disanje isključivo kroz nos i danju i noću, za vreme spavanja, isto kao i za vreme vežbi.

Kao čovek koji već godinu dana uživa blagodeti metoda Butejko, danas mogu da kažem da sam imao sreće od samog početka, jer sam onako laički iz onog engleskog priručnika izabrao pravu vežbu za sebe. Ipak se ne bih usudio da i druge upućujem na taj rizik, kad već postoji siguran način, uz lekarski nadzor. Naime, prim. dr Milka Stanojević iz beogradskog Doma zdravlja Zvezdara (063/89-65-057, ili 011/423-092), prateći odranije moje zdravstveno stanje, ustanovila je i efekte metoda Butejko koji sam na sebi primenio pod njenom kontrolom. Na osnovu stručne literature pribavljene ne samo iz Rusije, nego i iz Velike Britanije, posebno iz Australije, gde se uveliko primenjuje i razrađuje metod Butejko, ona je zasad verovatno jedini lekar u Srbiji i Crnoj Gori koji je potpuno upućen u terapiju astmatičara na taj moderan način.

Vežbe disanja po dr Butejku mogle bi nekom da se učine monotonim kad ne bi postojao način da u svakom trenutku, iz dana u dan, pacijent vidi efekat svoga truda. To je takozvana kontrolna pauza. Ona se meri pre i posle svake seanse plitkog disanja tako što se izdahne vazduh iz pluća i, držeći se za nos, meri koliko sekundi pacijent može da izdrži pre nego što ponovo udahne vazduh. Mladi i zdravi ljudi bez napora mogu da izdrže do 60 i više sekundi. Stariji oko 45 sekundi. Ali svako ko ne može da izdrži više od 20 sekundi treba da se podvrgne sistematskom lekarskom pregledu. Jer – po dr Butejkovim iskustvima – već je ugrožen nekom od oko 200 bolesti koje su izazvane preteranim dubokim disanjem ili hiperventilacijom. Na početku tog turobnog spiska su poremećaji respiratornog sistema, zatim srčane i bolesti krvnih sudova, neurovegetativnog sistema, mozga i tako dalje, zaključno do – raka.

Šetnja u prirodi je nekad bila nezamisliva

Kad sam 15. februara 2002. godine počeo da primenjujem dr Butejkove vežbe, moja prva kontrolna pauza iznosila je tek osam sekundi! Već posle dva-tri dana povećala se na deset do dvanaest sekundi i dotad gotovo redovni astmatični napadi sasvim su prestali. To je bio početak onog perioda lečenja o kome dr Butejko govori kao o "kupiranju", tj. neutralisanju astme, mada ona tek posle šest meseci ovih vežbi počinje da se trajno povlači (remisija) tokom narednih pola godine. Razume se, pod uslovom da pacijent ne "zakači" nekakvu drugu komplikaciju, najčešće u vidu prehlade ili gripa. A baš to se meni desilo čak dva puta, tako da sam morao da primam antibiotike putem injekcija. I zato danas, kad se navršava petnaest meseci disanja po dr Butejku, ja dostižem kontrolnu pauzu tek od 35 do 38 sekundi. To znači da ja više nikakve lekove ne upotrebljavam, normalno živim, šetam, odlazim na rekreativnu vožnju biciklom, na pecanje. Jedino što sve to činim bez velike žustrine, bez žurbe i uopšte većih naprezanja. Mislim da bi bilo neskromno očekivati nešto više od čoveka koji je na pragu sedamdesete godine života. Štaviše, pomalo mi je neprijatno da se hvalim svojim dobrim zdravstvenim stanjem kad mnogi moji ispisnici, pa i mlađi od mene, više nisu živi.

Pišem ovo zbog onih paćenika koji se kljukaju opasnim, a beskorisnim i sve skupljim lekovima, pogotovo zbog mlađih astmatičara, da bih im ulio nadu u sigurno izbavljenje metodom S.L.D.D. dr Konstantina Pavloviča Butejka.

Prošlo je 38 godina od kada sam otkrio da je taj veliki broj "civilizacijom izazvanih bolesti" koje se šire na sve strane (bronhijalni i vazomotorni spazmi, alergijske reakcije itd.) prouzrokovan jednim jedinim faktorom, nazvanim alveolarnom hiperventilacijom ili, drugim rečima – dubokim disanjem. Ja sam došao na ideju da će umanjena dubina disanja, tj. njegova normalizacija, sigurno uroditi otkrićem. Eksperimenti su potvrdili tu pretpostavku koja je našla potporu u opštim zakonitostima psihologije, biohemije i drugih nauka.

Evo osnovnih postulata naše teorije:

1. Poznato je da se dubokim disanjem velika količina SO2 izbacuje iz organizma i, sledstveno tome, taj sadržaj je redukovan u plućima, krvi i nizu ćelija.

Deficit SO2 prouzrokovan dubokim disanjem, stvara rN alkalin koji odlazi u nizove ćelija i krv.

Odliv rN sprečava aktivnost svih proteina (aproksimativno 1.000) i vitamina (aproks. 20) i dovodi do poremećaja u metaboličkim procesima.

Iz toga sledi da kad rN poveća vrednost do 8, metabolički poremećaj može da dobije fatalne posledice.

2. Poznato je da deficit SO2 izaziva spazme u glatkoj muskulaturi bronhija, moždanim i krvnim sudovima, crevima, žučnim kanalima i drugim organima. U kasnim godinama 19. veka Verigo, ruski istraživač iz grada Perma, otkrio je saučesničku zavisnost: kao posledica umanjenja sadržaja SO2 u krvi, kiseonik sputava hemoglobin u krvi i remeti transport kiseonika u mozak, srce, bubrege i druge organe. Drugim rečima, to se može ovako opisati: što dublje disanje, to beznačajniji iznos kiseonika dostiže u mozak, srce, bubrege i druge organe. Tačnije, to je zakonitost koja čini osnovu našeg otkrića, ali nije dobio priznanje sve do sada. Zavisnost otkrivena od strane Veriga bila je prećutana i zanemarena. U isto vreme sličnu uređenost otkrio je Bor, švedsko-danski istraživač, i ona je postala poznata kao Borov efekat mnogo kasnije. Neljubazan tretman te zavisnosti, povrh svega, čini nemogućim jasno razumevanje nagoveštene teorije.

3. Kiseonička izgladnelost mozga (hipoksija), prouzrokovana dubokim disanjem, podstiče više bronhijalnih i srčanih spazama. Hipoksija u vitalnim organima remeti ravnotežu povećavanjem arterijskog pritiska (arterijska hipertenzija), pojačavanjem cirkulacije krvi i povećanim snabdevanjem organa krvlju. Kiseonička izgladnelost u kombinaciji za hiperventilacijom stvara lažni osećaj nedostatka vazduha, razdražuje respiratorne centre, pojačava intenzitet disanja i neposredno uvodi u razvoj bolesti. Deficit SO2 u nervnim ćelijama razdražuje sve strukture nervnog sistema tako što čini proces disanja sve intenzivnijim.

Kao posledica kiseoničke izgladnelosti u nervnim ćelijama, kombinovano sa metaboličkim izobličavanjem i prenadraženošću nervnog sistema (skleroza cerebralnih sudova), konačno dolazi do personalne degradacije.

Poremećaji stečeni dubokim disanjem postaju još teži zagađivanjem životne sredine, kao i pesticidima, hemikalijama i lekovima koji se nalaze u prehrambenim proizvodima. Ako prihvatimo da je tako, osnovni principi zapadne medicine, dopunske i preventivne mere zasnovane na njima, sa širokim korišćenjem dubokodišućih metoda, samo pospešuju razvoj takvih bolesti, pošto primena napornih vežbanja i propisivanja lekova koji opuštaju bronhije i krvne sudove što pojačava izbacivanje SO2 iz organizma, ne popravljaju stanje pacijenta nego ga čine još gorim. To je razlog što takozvane "bolesti indukovane civilizacijom" ne mogu biti subjekat tretmana i što su tako raširene. Otkriće činjenice da je glavni uzrok takvih bolesti duboko disanje, dopušta još rigoroznije isticanje dokaza o pogrešnosti važećih metoda lečenja i principa.

Test dubokog disanja (hiperventilacija) koji preporučujem može da posluži kao odlučujući dokaz da je ovaj metod pravi. Pacijentu se dopušta da učini svoje disanje sve dubljim i da izračuna posledice dobro znane komande: "Diši duboko!" Za nekoliko sekundi ili minut, test dubokog disanja prouzrokovaće ili pojačati patološke simptome, dok će ih redukovanje dubine disanja otkloniti maltene istom brzinom. Prema tome, samo ujednačeni principi da se predupredi i leči oboljenje jeste redukcija dubine disanja da bi se vaspostavila normalna respiratorna funkcija.

Na tome se zasniva metod svojevoljne normalizacije tipično dubokog disanja, ili metod svojevoljne kontrole koji sam razvio. Najvažniji u toj tehnici je pacijent, koji naporom sopstvene volje slobodno umanjuje dubinu disanja opuštajući glatku muskulaturu sve dok ne oseti blago pomanjkanje vazduha. Metod može biti prihvaćen od odraslih koji ne pate od mentalnih poremećaja, pa čak i od trogodišnje dece.

Metod može da bude naširoko primenjen među porodiljama i babicama, među mladencima, i prijateljskim parovima, među đacima koji uče osnove psihologije i u programima za unapređenje zdravlja. Ideje koje je razvio autor mogu se široko primeniti u oblasti medicine, u hirurgiji (pripreme za hirurške intervencije), u pedagogiji, na vežbama vokalnih umetnika, u sportu itd.

Uopšte, medicina kao i druge grane nauke zahteva opsežnu obnovu. Autor podrazumeva svoje ideje i druga slična progresivna dostignuća koja su ranije bila zanemarivana, kao osnovu medicine budućnosti.

Vrhunski prioritet, po mom mišljenju, trebalo bi dati obaveštavanju ljudi o preimućstvu ovog metoda, uporedo sa prekidom propagiranja tipičnog dubokog disanja u masovnim medijima i izbacivanjem vežbi dubokog disanja u sanitarnim (zdravstvenim) ustanovama.

Metod koji je otkrio autor pobediće kad svako ljudsko biće shvati da njegovi urođeni nagoni (uključujući i disanje) mogu često da budu uzrok nesreće, bolesti i kolapsa.