|
PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ Zahvaljujem vam Zahvaljujem "Ilustrovanoj Politici", a posebno novinaru Milošu Laziću koji je objavio tekst o bolesti moje ćerke Maje Vidanović, posle čega je na moju adresu, odnosno žiro-račun stiglo dovoljno para za njeno lečenje. Neopisivo mi je zadovoljstvo što vam pišem jer je moja ćerka Maja posle dve godine lečenja u Italiji izlečena. Bolovala je, kao što znate, od teške bolesti, leukemije, ali je uspešno operisana, i to dva puta i oba puta život joj je visio o koncu. O mojoj traumi ne smem ni da razmišljam mada su ostale posledice. Mi smo se vratili u Beograd i Maja sada redovno pohađa školu, ali uz obavezne lekarske kontrole. U septembru Maja odlazi u Moncu, u Italiji, gde će joj hirurg skinuti kateter koji još nosi na grudima. No, glavno je prošlo, prošla je životna opasnost, a ovo je samo rutinski deo posla. Sve je, u stvari, prošlo samo zahvaljujući dobrim ljudima, vašim vernim čitaocima, koji su posle teksta o bolesti moje ćerke prikupili dovoljno novca i poslali ga na moju adresu. Jer, da toga nije bilo, ne bih mogla ništa sama da uradim... Vašu pomoć i pomoć ljudi dobre volje nikada ne mogu i neću zaboraviti. Zahvaljujem na svemu. Rosa Vidanović, A Lepa i Cune! Autori pesama Željka Samardžića, o kojem ste pisali u jednom od prethodnih brojeva, jesu Marina i Futa, a ovaj par spada u najodgovornije što je narodnjačka scena dospela u ovakvu situaciju. Pre nego što su ušli u ovaj deo estrade, bili su, kako su svojevremeno izjavljivali, bez mnogo novca i živeli su kao podstanari u nekom podrumu. Danas, posle nekoliko godina provedenih među narodnjacima, pripadaju bogatijem sloju u ovoj zemlji. Cena tome bila je, međutim, krah narodne muzike. U ovaj deo estrade doveli su Lukasa, Šašića i druge aktere pop i rok muzike, učeći ih da je to najbolje rešenje, pošto tu imaju najviše para i najveća je koncentracija publike. Na kraju su doveli i Željka Samardžića. Pesme koje su im dali pripadaju pop-rok žanru, a neke od njih su blago "obojene" folkom. I na kontu takvih nekoliko pesama njihovi izvođači su sebi dali za pravo da nastupaju u okviru narodne muzike. U elektronskim medijima pesme im se vrte gotovo isključivo u ono malo termina što je još ostalo za narodnu muziku. I ne samo da se vrte, nego su tu dobile najveći prostor. Zato je njihova publika, bez obzira, koliko godina ima, najvećim delom u osnovi narodnjačka. Ona je, pre svega, kupac njihovih ploča i posetilac njihovih koncerata. Od nje su uzeli novac. Zahvaljujući upravo toj publici, danas je Željko Samardžić kolekcionar stanova u Beogradu, a Lukas, kako sam negde reče, može sebi da priušti da za noć izgubi 100.000 maraka na kocki. Takvim svojim pesmama, koje se emituju u okviru folk muzike, oni, i mnogi njima slični, skreću pažnju publici od prave narodne melodije i prevode ih na sasvim suprotnu stranu. Prave neprocenjivu štetu, ali njih to nije briga. Pred sobom imaju jasan cilj – novac, sve drugo je nevažno. Naravno, oni mogu da komponuju i pevaju šta god im je volja, to je njihova stvar, ali te kompozicije ne smeju da predstavljaju u okviru srpske narodne muzike, jer tu naprosto ne pripadaju. Babe i žabe nikada nisu išle zajedno. Zamislite da nekome padne na pamet da u emisijama rezervisanim za pop-rok muziku pušta hitove Lepe Lukić ili Cuneta Gojkovića. I ne samo da ih pušta nego da im odvoji najveći deo vremena. Naravno, to tamo niko ne bi dozvolio (svoju publiku čuvaju samo za sebe) dok na ovoj strani sve može. Onaj ko je isplanirao da se konačno "doaka" narodnoj muzici, nije mogao boljeg da se seti, nego da u njene redove, posebno kao kompozitore, dovede pop-rokere. Ukoliko zaista hoćemo da narodna muzika ne postane deo prošlih vremena i da celokupna publika ne pređe na stranu nesrpskih žanrova, hitno mora da se uvede red. Dejan Stevanović, Molba za pomoć Shvatajući situaciju u društvu, skupio sam hrabrost da vam se obratim kao časnim i humanim ljudima i zamolim za pomoć. Ja sam kao vrlo mlad čovjek, na početku radnog vijeka u 24. godini, na radnom mjestu u željezničkoj stanici u Baru, 11. maja 1989. godine stradao i ostao težak invalid, bez obje noge, tačnije desne potkoljenice i lijeve natkoljenice. Zbog ove tragedije, silom zakona prestao mi je radni odnos, a ja razvrstan u prvu kategoriju invalidnosti i kao takav penzionisan. Penzija koju primam nije dovoljna ni za nekoliko dana preživljavanja za mene samoga, a ja izdržavam suprugu i četvoro maloljetne djece, vezan za invalidska kolica i nemoćan da im na bilo koji drugi način pomognem. Kao što vidite, zavisim od ljudske milostinje i humanosti jer kako su mi savjetovali i predložili ljekari specijalisti sa Klinike za ortopediju iz Podgorice, postoji mogućnost da mi u inostranstvu ugrade kompjuterizovane skeletne proteze sa senzorom. Siguran sam da će mnogi humani ljudi razumjeti moje nevolje i izaći mi u susret. U toj nadi ja im unaprijed zahvaljujem. Pomoć se može uplatiti na: Beguenstigte: Rajković Dragan
|