Igrao se nedavno u Vršcu, u "Milenijumu", nekakav finalni turnir, da li beše košarka ili odbojka i nije važno, pa dobri domaćini smestili goste u hotel i učenički dom. Ispostavilo se, međutim, da mesta nema dovoljno, da s jednom ekipom nemaju gde. Nezgodna stvar. Ma, bruka. U poslednjem trenutku ovi se dosete kako da spasu obraz, pa im ispod glasa predlože da se smeste u - starački dom. Bilo je povuci-potegni, ali umorni gosti na kraju pristanu.

Sutradan, svi su ih gledali sažaljivo, mada niko nije spominjao gerontologiju kako im ne bi stajao na muku. Naprotiv: ovi iz hotela su od sabajle počeli da kukaju kako u kupatilima nije bilo tople vode, oni iz doma učenika kako su petokrevetne sobe tesne i sve u tom smislu. Za to vreme momci iz staračkog doma su mudro ćutali. Konačno, neko se odvažio da ih priupita sa kakvim su se sve mukama oni rvali, dok su ostali naćuljili uši smejuljeći se, spremni da prasnu.

- Najbolje bi bilo da svratite i da sami pogledate - rekoše im ovi.

Beše blizu, odmah ispod "Milenijuma". Svratili su: preseo im smeh. Jer, Gerontološki centar u Vršcu, samo da ima bazen, mogao bi hladno da konkuriše svakom hotelu sa pet zvezdica!

A ovi momci, sportisti sa gerontologije, i danas, kad god ih put nanese u Vršac, obavezno dolaze da obiđu "svoje starce".

- Tako je, mada ima i preterivanja - rekla je Milka Vekić, direktorka, kada smo joj u utorak ispričali ovu anegdotu. - Jer, više nemamo nego što imamo. Na primer, imamo instalacije za telefone, interfone, kablovsku televiziju, imamo centralu, ali ne i aparate. Nemamo klima-uređaje, a potrebni su nam. Opet, sami to da kupimo, neće moći. Bar ne u dogledno vreme.

Svojevremeno su ovamo dolazili Nemci, predstavnici nekog njihovog penzijskog fonda: merkali su mesto gde bi zbrinuli svoje penzionere našeg porekla, kao što su to nedavno uradili i u Rumuniji. Zapao im je za oko Gerontološki centar u Vršcu zbog toga što uglavnom zadovoljava njihove visoke standarde, a čega nema, dokupilo bi se. Bili su veoma zainteresovani kolika bi bila cena smeštaja ovde, a Milka im je stidljivo spomenula sumu od šeststo evra, sve u strahu da nije možda preterala! Ma, kakvi. Nemci su bili oduševljeni. Kod njih, u Nemačkoj, smeštaj u staračkom domu takve kategorije bi koštao od hiljadu petsto do dve i po hiljade evra! Malo su se zabrinuli kada im je objašnjeno da bi, prethodno, morali da sklope ugovor sa ministarstvom i našim penzijskim fondom koji je i vlasnik, ali su, tešeći se, lakonski primetili da - novac za njih nije nikakav problem.

- Zamalo da im kažem da je novac kod nas jedini problem - uzdahnula je direktorka. - Inače, slično je bilo i sa Kanađanima.

Sam svoj majstor: kad bakice uzmu stvar u svoje ruke

Kad se sve to čuje, a usput još i vidi, zbunjujuće deluje to da je od 108 mesta, koliko ih ovde ima, popunjeno tek - polovina?!

- Dva su razloga, a možda i više - objasnila je. - Pre svega, cena. Smeštaj staje deset hiljada dinara mesečno za pokretne, odnosno petnaest za polupokretne korisnike. A ako se zna da osamdeset odsto penzionera prima mesečno između šest i osam hiljada dinara, sve je jasno. Drugi je razlog to što su starački dom i marketing nespojivi: bilo bi krajnje neukusno kada bismo se reklamirali. Zbog toga malo ko i zna da u Srbiji postoji nešto ovako.

Onaj razlog više je posebna muka, o kojoj nam je pričao jedan čičica koji ne bi da mu se ime povlači po novinama, a koji je ovde odnedavno. Naime, korisnik doma penzionera ove kategorije gubi pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć, što je apsurdno. Jer, kako nam je to slikovito objasnio, ovamo je došao upravo zbog - tuđe nege i pomoći! On, lično, može da snosi troškove i bez tog dodatka, ali neki od njegovih novih prijatelja koje je ovde stekao moraće da se spakuju i nađu jevtiniji i svakako mnogo lošiji smeštaj.

Ko o čemu, lopov o poštenju. I sirotinja o parama. Zato se i raspitujemo kod Milke zašto je za naše toliko skupo, a za Nemce, ako dođu, onako jevtino?

- Cene usluga određuje ministarstvo, a na osnovu proseka penzija i realnih troškova života - rasplela je priču. - Te dve stvari su u logičkoj koliziji, to je aporija. Kao kada bi neko rekao: nisu nam male penzije, nego su visoki troškovi života. Ono što sam rekla Nemcima, to bi, otprilike, bila realna cena, ali koju niko od naših penzionera ne bi mogao da plati. Vidite, postoji uverenje da ovakvim ustanovama država pokriva razliku između potreba i mogućnosti. Ne. Prepušteno nam je da, kako se to kaže - poslujemo tržišno. Kako to izgleda, neka pokaže jednostavna računica: ukupan prihod koji ubiramo od korisnika iznosi oko petsto hiljada dinara mesečno, a samo fond za plate nas trideset zaposlenih, sa porezima i doprinosima, iznosi - šeststo hiljada!

Alal vera na jelovniku: njihov restoran je otvorenog tipa

Kako se u kući obešenog ne spominje konopac, tako se ni mi više nismo raspitivali o ovome, mada svakog normalnog sigurno kopka kako se snalaze? Da bi sve bilo još izazovnije, zadržali su nas na ručku, nikako se nije moglo odbiti: rolovano meso sa roštilja, mladi grašak, krompirići, desert odbili85 Alal vera na jelovniku!

- Nije nikakva tajna da smo se malo otvorili prema spoljnom svetu - nastavila je Milka kao da je prozrela nemušto pitanje. - Naš restoran je poluotvorenog tipa, a nepopunjene apartmane, kao onda onim sportistima, kad se ukaže takva prilika, izdajemo. Ostalo - na mišiće85

S tim u vezi valja spomenuti da se iznad recepcije nalaze zastavice mnogih poznatih sportskih klubova: uz neizostavni "Hemofarm", tu su "Partizan", "Zvezda", "Paok", CSK.

Za Svetog Savu u Dom penzionera navraćaju deca iz svih vršačkih osnovnih škola: pripreme priredbu, skeč, bilo šta, razgale dušu starcima. Ovi im uzvraćaju pred Uskrs. Danima pre praznika farbaju jaja, pa geguckajući se, sa štapom ako mora, obiđu sve osnovne škole i daruju dečicu. Tako đaci odlazak u starački dom za školsku slavu nazivaju Dan baka i deka, a starci vreme pred Uskrs - Dan unučadi.

Ovo je valjalo spomenuti jer postoji još nekoloiko važnih datuma u kalendaru Gerontološkog centra u Vršcu. Na primer, to je 1. oktobar, Dan solidarnosti sa starim licima. Zatim je tu đurđevdan, njihova slava. Konačno, postoje i zajedničke proslave rođendana na svaka tri meseca, dakle kvartalno.

Svakog 1. oktobra ceo Vršac je s njima. Solidarišu se.

Za ćurđevdan Milka u Domu okupi predstavnike vršačke privrede. Zašto je to važno postaje jasnije kad se sazna da taj 6. maj neki ispod glasa nazivaju i - Dan dobrotvora ("Da nam nije njih, pre svega "Hemofarma" i gospodina Babića, ne znam šta bismo".)

Treća mladost: ludorije na igranci

Zajednička proslava rođendana je posebna priča. Slave svi koji su u prethodna tri meseca propustili da to urade zasebno. Uvek slavi bar desetak bakica i čičica, pa je veoma nezgodno da se tolike svećice pobodu u rođendansku tortu. Zato na nju stave sveće u obliku brojeva.

- Nedavno smo slavili, imali smo na torti broj veći od hiljadu, ne smem da kažem koliki da se neko ne uvredi - poverila nam je Milka smejuljeći se - Inače, najmlađi korisnik je Srđa koji ima pedeset sedam, a najstarija je Anica sa devedeset pet. Tu se udenula i Grozda, koja ima devedeset tri, ali tvrdi da je ona najstarija jer se - tako oseća.

Još je rekla da je među njima najviše Vrščana, za njima su Beograđani i Novosađani, a da su ostali iz svih krajeva Srbije.

Onda nas je vodila u razgledanje onog što sami nismo mogli da vidimo. Tako smo doznali da je, po prvobitnom projektu koji je urađen pre raspada zemlje, bilo predviđeno da u Domu budu sve sami apartmani, ali da se od toga docnije odustalo zbog sirotinje koja nas je sustigla. Tako se, valjda privremeno, odustalo od gradnje još dve lamele, dok su nesuđeni apartmani prekrojeni u po dve dvokrevetne sobe dovoljno prostrane da se to i ne primećuje. Ali, kupatila su takva da izazivaju opravdanu zavist. Još smo primetili i da nema nepokretnih korisnika, jer, kako nam je objasnila direktorka, nema stacionara. S druge strane, sala za rehabilitaciju liči na "fitnes centar", a kuhinja je takva da bi u njoj poželeli da rade najveći svetski kuvari.

- Moja je želja da, ako bude sreće, u ovom domu obezbedimo maksimalne uslove - rekla nam je Milka na kraju. - Mislim na to da stvorimo ambijent u kom će biti ispoštovane sve želje naših korisnika, čak i one nesvakidašnje. Znate, iskreno mi je žao što se ovaj naš gerontološki centar tretira kao - visoka kategorija smeštaja. Pa, zar nije logično da ovo, zapravo, bude normalno, da bude minimum onoga što pružamo starima? Kažu za decu da su naša budućnost. Nisu. Deca će graditi svoju, a ovo ovde je naša budućnost. Na to čovek pomisli tek kad oseti da je istinski na pragu starosti.

Posle smo pričali sa starcima. Žale što nismo naišli kad imaju igranku, bar kad im dođu u goste deca, ili naši ugledni sportisti i umetnici. Puni su duha, živahni kao da su bar upola mlađi, ali štedljivi sa svojim vremenom koje im baš i ne pretiče.

Ako moja deca pročitaju ovo, neka znaju gde ću, kad mi dođe vreme i ako poživim toliko.