Da nije toliko voleo Zemun, Dragomir Miličević, poznatiji kao Kiki, danas bi bio u Venecueli i živeo životom dostojnim najbolje latinoameričke sapunice. Ovako, ostaje tamo gde je i odrastao. Ovaj naš jedini pilot među slikarima nije hteo da se liši šetnji Gardošem i kejom pored Dunava, kad sve njegove brige odlaze niz reku unepovrat.

Imao je nepunih godinu dana kad je otac, Titov gardista, napustio porodicu, pa je u naručju majke Cvijete, sa beogradskog Dedinja, došao kod babe Drage i dede Dragana u Zemun. Cvijeta je sina izdržavala svojim krojačkim umećem. U trenucima kad nije sedela za šivaćom mašinom, zabavljala ga je crtajući razne slike. U tome je bila izuzetno vešta. Taj njen talenat, pokazaće se kasnije, nasledio je i Kiki.

Cvijeta je već bila na privremenom radu u inostranstvu, u Francuskoj, onda u Nemačkoj, kad je krenuo u školu. Sinu je redovno slala bojice, krede i tempere. Ponekad je to bio spektar od pedeset i više boja što kod nas u ono vreme još nigde nije moglo da se nađe. Ali, stroga nastavnica likovnog bila je neumoljiva. Talentovanom đaku nije dozvoljavala da koristi gotove uvozne, već je tražila da radi sa ovde postojećim osnovnim bojama i da ih sam meša. "Jedino tako ćeš postati slikar", govorila mu je. To što su njegovi radovi ulepšavali zidove škola ili stranice dečjeg časopisa "Poletarac" nije bilo presudno da se posveti samo i jedino slikanju. Voleo je i avio-modelarstvo i raketarstvo i time se kao dečak ozbiljno bavio u klubu "Anđa Ranković".

Nekako je bilo prirodno da završi baš vazduhoplovno- tehnički smer u školi "Petar Drapšin", da postane pripravnik na Aerodromu "Beograd" i da završi još pilotsku školu. I danas, posle dvadeset četiri godine, leti na moćnom "boingu 727", avionu koji pokriva takozvane srednje linije – Evropu, Srednji istok, severnu Afriku. Za sve to vreme ne odvaja se od slikanja. Čak i u pilotskoj kabini uvek ima papirić i olovku kako bi odmah skicirao ono što mu padne na pamet.

Sve lepše slike Kiki je imao običaj da uramljuje i kači ih na zidove. Poseta jednog poznanika koji se razumeo u slikarstvo učinila je da ga ovaj nagovori da pošalje svoja dva rada na Oktobarski salon. I desilo se da baš on, slikar amater, te 1982. dobije prvu nagradu.

– Bio je to crtež kišobrana i telefona ugljem – seća se Kiki. – Kad su me pozvali da to veče dođem na izložbu, nisam znao da sam nagrađen. Video sam da pored moje slike stoji broj "jedan", ali sam mislio da je to obična numeracija, jer je slika stajala odmah pored vrata. Ispostavilo se, međutim, da sam dobio prvu nagradu. Tada mi supruga Nada kupuje prve uljane boje i ja počinjem ozbiljno da slikam.

Pored portreta Milana Panića

Učestvuje na mnogim kolektivnim izložbama širom nekadašnje Jugoslavije. Onda je usledio poziv za prvu samostalnu izložbu, i to u Los Anđelesu. Organizacije se prihvatila Mira van Blarikon, ovde poznatija kao Mira Šiz.

Kad se samo seti onog uzbuđenja i strepnji da neka od šesnaestak slika tokom transporta avionom ne nestane ili ne bude oštećena. Na tom letu najpre za Čikago, u prvoj klasi, upoznao je biznismena Milana Panića. Bio je udubljen u neke svoje papire kad je obratio pažnju na Kikija koji je sedeo nedaleko od njega. Upoznali su se. S pažnjom je pogledao slajdove Dragomirovih slika. Nije skrivao oduševljenje.

– Pitao me je kakve su mi namere posle te izložbe i pozvao da dođem kod njega u Pasadenu – priča Kiki. – Rekao mi je i da je život u Americi vrlo dinamičan i pun izazova i da onaj ko je vredan i ima mnogo ideja može lepo i lagodno da živi.

Izložba Dragomira Miličevića u hotelu "Beverli hilton", istom onom u kojem se organizuju čuvene dodele "Oskara", prošla je fantastično. U sveopštoj gužvi bilo je mnogo poznatih holivudskih lica, među kojima i Rodžer Mur i Klint Istvud. Čak dve slike iz tog svog ciklusa "Muzičari" Kiki je uspeo da proda. Pozvan je i da svoje radove prikaže u Čikagu i Karakasu.

– Gospođa Pineda, vlasnica jedne televizije u Los Anđelesu, oduševljena mojim slikama jer su rađene u klasicističkom stilu, realno prikazujući svet koji nas okružuje, predlagala je da odem na njeno porodično imanje udaljeno šest stotina kilometara severozapadno od Karakasa. Rekla mi je da se prostire na površini od četiri hiljade hektara. Preko njega protiče reka na kojoj se još ispira zlato. Imanje ima mali aerodrom sa travnatom pistom i ogromnom kućom. Gospođa Pineda je htela da tu živim kao misteriozni slikar, daleko od civilizacije i, naravno, da upravljam imanjem.

Primamljivu ponudu Kiki je glatko odbio. Nije mogao da stavi tačku na svoj dotadašnji život. Drugi sin Luka je već bio na putu, a nije mogao da ostavi ni posao pilota u JAT-u, ni svoj Zemun. Sa porodicom Pineda Kiki se i danas čuje.

Posle pomenute izložbe na Beverli Hilsu Kiki je u Americi proveo dva meseca. Za to vreme nije stekao utisak da je život tako lep kao što mu je pričao Milan Panić. Uprkos srdačnom pozivu, ovaj biznismen našeg porekla ipak nije ugostio Dragomira "jer je uvek bio nešto zauzet".

– Tamo nema druženja kao kod nas – veli Kiki. – Da bi se s nekim video, moraš da prevališ ogromne razdaljine. Prosto su zastrašujuće te kolone automobila koje se kreću u osam traka u jednom pravcu i isto toliko u suprotnom. Sećam se da sam gotovo četiri sata putovao na slavu Svetog Jovana kod jedne naše zemljakinje koja je živela u južnom delu Los Anđelesa. Mileći petom trakom, na radiju su javljali da neki manijak sa nadvožnjaka puca u vozače i kasnije sa uživanjem posmatra kako unesrećeni, kao u bilijaru, udara u druge automobile. Na slavi sam proveo jedan sat. Popio sam samo piće. Dok sam stigao, sva hrana je bila pojedena. Samo veliki razlog može da natera našeg ovdašnjeg čoveka da ode da živi tamo.

Po povratku u Beograd, u galeriji u hotelu "Interkontinental", Kiki upoznaje Saudijca Sulejmana Hasana, inače malteškog viteza. Toliko mu se dopalo Kikijevo figurativno slikarstvo, da ga je zamolio da mu uradi portret. Tek što je ovu narudžbinu priveo kraju, na njegovo veliko iznenađenje, stigao je poziv iz Palate federacije i to od predsednika vlade Milana Panića lično.

Najpre su se podsetili onog susreta u avionu, a onda mu je Panić dao jednu svoju fotografiju pitajući da li može na osnovu nje da mu uradi portret. Kasnije je taj portret prikazao na samostalnoj izložbi u Muzeju grada, koju su otvorili Đorđe Kadijević, Vasilije Sujić i glumac Dragan Nikolić. Milan Panić tada više nije bio predsednik Savezne vlade.

Sa suprugom Nadom ispred pejzaža koji krasi kraljičinu sobu u dvorcu Danskog kraljevskog kluba

Za izložbu na Kipru, u Limasolu, Kiki je poneo slike iz tri svoja ciklusa: "Muzičari", "Emancipacija žene kroz vekove" i "Pejzaži". Devojke sa maramama bile su maskote na otvaranju.

– Ja i inače volim da kažem: uz muziku je najlepše sa ženama u pejzažu – priča Kiki. – Veliki broj slika je otkupljen te prve večeri. Najviše je kupio biznismen Boban Petrović. Radovi su, sećam se, visili na kanapu, a kupci su, nikad to neću zaboraviti, skalpelima sekli taj kanap i slike unosili u "rols-rojseve" parkirane ispred galerije. Da li su odneli i neku od prisutnih devojaka, ne znam pouzdano.

Usledile su i izložbe u Štutgartu, Pragu i Kopenhagenu. Onda je od prijateljice Kosovke Vujić-Olsen saznao da je Danski kraljevski klub raspisao konkurs za izradu grba novoprimljenom članu. Na ponuđenu adresu Kiki odmah šalje svoju biografiju i reprodukcije radova. Na odgovor nije dugo čekao. Novoprimljeni član Danskog kraljevskog kluba Amar Zahid mu je lično pisao. Poslao mu je podatke o sebi na osnovu kojih je trebalo napraviti grb. Napisao je da je rođen u Egiptu, da je fakultetsku diplomu stekao u Francuskoj, da je oženjen Dankinjom i da živi u Kopenhagenu, ali da je biznisom vezan za Saudijsku Arabiju. Bavi se kompjuterima, brodovima i putovanjima.

– Grb sam oivičio zastavama zemalja bitnim za njegov život, dok sam u centralni deo stavio egipatsku piramidu koja simbolizuje mesto njegovog rođenja – otkriva Kiki. – Planetama u kosmosu sam dočarao vrline koje su ga dovele do tako visokog društvenog položaja: uspeh u biznisu, ljubav prema muzici i porodici. Moje rešenje mu se najviše dopalo. Tražio je samo da na jednoj planeti dodam još jednog člana porodice koji je tokom izrade grba ugledao svet. Amar Zahid je otac tri kćeri i jednog sina.

U čast inauguracije novog člana, u dvorcu Danskog kraljevskog kluba je priređena gala večera. Pozvan je i umetnik Dragomir Miličević. Uz pozivnicu je dobio i šemu sedenja svih gostiju tokom večere. Imenom i prezimenom svaka zvanica je imala unapred određeno mesto za stolom, pa i naš Kiki.

– Više od šest stotina godina se drže istog protokola – priča ovaj naš slikar. – Članovi Danskog kraljevskog kluba su najbogatiji ljudi iz celog sveta. Ima ih oko 125. Tek kad neko od starih članova umre, prima se novi. Pored porodičnog, svako od njih mora da ima i klupski grb. Protokol nalaže obavezno nošenje smokinga i leptir-mašne tamne boje. Ko se u bilo čemu ogreši o protokol, dužan je da plati kaznu koja kasnije ide u dobrotvorne svrhe. "Kršenja" protokola su prave male igre članova Kluba.

"Greška" se može napraviti ne samo u odevanju, da se, recimo, stavi šarena leptir-mašna, već i prilikom izlaska iz dvorane za obed, kad se udarcem u zvonce daje znak za podelu cigara i članovi upućuju u salone gde se piju konjak i kafa, i obavljaju poslovni razgovori. Ko ranije zapali cigaru, sigurno će biti prozvan i platiti penal.

– Osećao sam se kao na novogodišnjem koncertu u Beču – kaže Kiki. – Sve vreme je orkestar "uživo" izvodio najpoznatija dela klasične muzike. Pio se najbolji šampanjac i jeli tartufi, meso razne divljači, kavijar, ostrige i, zamislite, krvavica. To je kod njih veliki specijalitet. Danski kraljevski klub je isključivo muški. Jedina žena-član je kraljica Danske Margareta Druga. Kako šaljivo kažu, žene ne mogu biti članovi zbog svog raznolikog odevanja koje skreće pažnju, a onda od posla nema ništa.

Pošto je Kikijev grb izazvao veliko divljenje i pohvale svih članova, ponuđeno mu je da napravi i sliku za Danski kraljevski klub. Ponudu je oberučke prihvatio. Gotovo godinu dana je pravio pejzaž dvorca Danskog kraljevskog kluba. Po okončanju velikog posla Kiki se opet našao među zvanicama na gala večeri.

– Tek što je započeo obed, predsednik Kluba u čelu stola je udario o zvono i sve je utihnulo – kaže Kiki. – Zamolio me je da ustanem, pred svima predstavio i predložio prisutnima da posle večere pođu u kraljičinu sobu u kojoj je moja slika i pogledaju je. Odjednom se prolomio aplauz. I sad me prožmu žmarci kad se toga setim. Istom zgodom sam upoznao i danskog princa Hendrika.

U međuvremenu je Kiki imao još jedan susret s Milanom Panićem. Tokom boravka u Beogradu zamolio ga je da ovog puta uradi portret njegove mlade supruge, operske pevačice Milene Kitić.

Sa Klaudijom Šifer i Vukicom Mikača na Svetom Stefanu

U najlepšem Kikijevom sećanju je i susret sa Klaudijom Šifer na Svetom Stefanu tokom njene posete Crnoj Gori. Tada su slavna manekenka, ali i crnogorski predsednik Milo Đukanović postali vlasnici po jedne njegove slike.

Važnom smatra i izložbu na imanju italijanskog grofa Arvedija di Emilijana, u Doroslovu, u Vojvodini. Tu je upoznao i sprijateljio se sa slikarom Nenadom Stankovićem, bratancem Milića od Mačve. Dva umetnika su nedavno napravila zajedničku izložbu u Diplomatskom klubu koju je otvorila gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović. Sad se obojica spremaju za put u Englesku i Italiju.

– Uskoro bi trebalo da kao pilot na "boingu 727" provedem neko vreme u Beninu, jednoj od oblasti Obale Slonovače – kaže Kiki. – Za boravak u toj oblasti, zbog malarije i meningitisa, potrebne su posebne pripreme, tako da porodica neće ići sa mnom. Stariji sin Marko je student arhitekture i sa drugom Nemanjom Batalovićem, koji piše tekst, autor je crtanog romana "Dugamen" koji je objavljivao "Zabavnik", a sad će početi da izlazi kao sveska. Mlađi Luka je učenik sedmog razreda osnovne škole.

Svestan je i svoje velike sreće da izuzetno naporan i stresan posao kompenzuje stvaralačkim. Uspeh u ovom drugom duguje, Kiki to ne krije, mnogim slučajnim poznanstvima sa ljudima spremnim da pomognu.

– Osim sa Damjanom Đakovim i Nenadom Stankovićem, ne družim se sa drugim slikarima – kaže na kraju Kiki. – Kad nisam za štafelajem, ja sam u avionu. Svaki trenutak slobodnog vremena uglavnom koristim za šetnje pored Dunava.