Odlomci iz romana Olivere Ptice Prvi nastavak

Ta druga trudnoća je, prema nalazima lekara, bila nemoguća – rekli su joj da nema šanse da ponovo postane majka, ali i rizična – zbog srčane mane. Ipak, u Oliveri se začeo novi život. Počela je da veruje u čuda i rešila da rodi.

Celu trudnoću je morala da preleži. Zato je rado prihvatila ponudu urednice ženskog časopisa da piše feljton "Dnevnik jedne majke". Kako je i očekivala, bila je to najbolja terapija za lečenje dosade. Ono što joj se događalo i što joj je padalo na pamet, prvo bi izbrbljala u diktafon, a onda je to ukucavala u kompjuter. Da bi mogla da piše iz kreveta, napravili su joj čudnu skalameriju na koju je bezbedno mogla da se postavi tastatura.

– Da sam od početka znala da će to biti objavljeno pod mojim imenom, sigurno je da ne bih bila tako iskrena i otvorena – kaže danas ova zadovoljna žena. – Maskirana lažnim imenima glavnih likova, osećala sam se sigurnom, da niko neće znati da se sve to meni dešava. Ali, urednica novina je insistirala na pravim imenima. Govorila mi je da je vrednost autobiografije upravo u autentičnosti. Na meni je bila odluka. I prelomila sam. Kad je bal, nek je maskenbal. Izguraću do kraja.

Feljton su svi, čak i oni kojih se ticao, sjajno primili. Svi, sem Oliverine šesnaestogodišnje ćerke Nataše. "Što nisi kao druge mame i ne radiš u kancelariji, nego moraš to da pišeš", ukorila ju je. Olivera joj je na to rekla: "Znaš, mama ima pravo da u životu donosi odluke koje se na neki način i tebe dotiču i ne dopadaju ti se. Moraš i ti mene da razumeš".

Ipak, kad je dorađeni feljton "Dnevnik jedne majke", o trudnoći i roditeljstvu uopšte, trebalo da bude objavljen kao knjiga u izdanju beogradske "Narodne knjige", rešila je da promeni prezime. Setila se omiljene bajke o kineskom caru i slavuju koji mu je svakog jutra dolazio na prozor i divno pevao. Da bi stalno bio uz njega, car naredi da se napravi kavez od zlata i dijamanata i da uhvate pticu. Čim se našao u kavezu, slavuj je zanemeo. Caru nije bilo druge, nego da ga pusti na slobodu. Opet ga je svako jutro uveseljavala njegova pesma. Ta ptica je oličenje slobode, a ne prinude. Postala je tako Olivera Ptica.

Kad je nedavno složila svoj životni mozaik, rekla je sebi: "Uspela si sa decom. Lepa su i zdrava. Imaš dosta prijatelja, radiš posao koji voliš. E, samo si pala na ispitu iz braka". Onda kreće druga Olja da brani onu prvu osuđenicu: "Čekaj, ti nisi pala, već si oba ispita sama poništila. Neko drugi na tvom mestu bi čuvao i negovao ono što ima i ne bi tražio bolje, a ti si htela devetku i desetku umesto sedmice i osmice! Imaš četrdeset godina i mnogo šta te još očekuje!"

Za rakovičko brdo Straževicu mnogi su čuli tek za vreme bombardovanja, a Olivera je tu provela svoje najranije detinjstvo. Deda po ocu Mirko Parapin je držao taj kamenolom. Ovaj Bokelj grčkog porekla došao je u Beograd neposredno posle ženidbe. Mladu suprugu Daru je teška srca ostavio u zavičaju. Čežnju za njom je lečio pišući pesmu sa bezbroj strofa. Kad su se i kod nas pojavile prve gramofonske ploče, pošto je bio dobrostojeći, snimio je ploču na kojoj Dari lično recituje stihove koje joj je namenio. Ploču joj je poslao zajedno sa gramofonom. Celo selo se skupilo u kući Parapina da bi čulo Mirkovu pesmu.

– Kad je moj tata Nikola imao pet godina, baka je došla kod dede u Beograd, u kuću pored kamenoloma na Straževici – priča Olivera. – Tu je cela porodica živela sve dok vojska nije to otkupila od dede i mi smo se, pred moj polazak u školu, preselili na Čukaricu.

I porodica Oliverine majke Milke je iz Crne Gore. Deda Miloš, oficir u kraljevoj vojsci, 1943. godine je napustio zemlju. Baka Mileva tada odlazi iz Podgorice i sa petoro dece stiže u Kragujevac. Tu sva deca završavaju gimnaziju i kasnije njih četvoro stiče fakultetske diplome sem jedne tetke koja se upisala u višu školu. Kad je zbrinula decu, Mileva je otišla kod muža u Čikago gde su držali restoran. Poslednjih deset godina života proveli su u Kragujevcu.

– Baka Mileva je pre rata tri puta birana za kraljicu lepote – kaže Olivera. – Moje drugarice prosto nisu mogle da veruju da mi je baka, toliko je izgledala mladoliko. Sećam se da me je, kad uveče izađem, budna čekala da dođem kući i ispričam joj ko mi se udvarao.

Olivera je sa četrnaest godina zaradila prve pare. Na benzinskoj pumpi perući stakla na automobilima. Onda je kao učenica Trinaeste beogradske gimnazije završila kurs kod Tamare Bakić i počela da radi kao manekenka i fotomodel. To je nije ometalo da i dalje bude superđak i da kao od šale upiše španski jezik i književnost.

Otvoreno priznaje da voli da bude pobednik, glavna, najbolja. Zato na njenom kompjuteru stoji zalepljen papirčić sa sledećom rečenicom: "Ceo svet voli pobednike i nema vremena za gubitnike".

Mama Olivera se malim Aleksandrom

– Kako sam se samo moćno osećala kad su drugarice i profesori počeli da me viđaju na televiziji i u novinama – kazuje Olivera. – Kad sam počela da radim kao manekenka, prvi put sam osetila i kakav stav muškarci zauzimaju prema tebi ako se baviš nečim što naglašava tvoju ženstvenost. Ali, brzo sam se zasitila toga. Uplovila sam u takozvanu filozofsku fazu. Počelo je da me vređa kad mi udeljuju komplimente zbog moje spoljašnosti ne trudeći se pritom da otkriju i moje mentalne vrednosti.

Počela je da čita psihološku literaturu. Knjige, skripta, da ide, čak, i na seminare iz primenjene psihologije. I sama se čudila što nije upisala psihologiju.

Otvoreno priča o svojim brakovima. Ima ih dva iza sebe i tvrdi da nije izgubila veru u ljubav i muškarce, te ni u mogućnost da opet bude s nekim. Bivše muževe imenuje rednim brojevima: "prvi muž", "drugi muž".

Prvi put se udala sa dvadeset godina. On je devet godina bio stariji od nje. Oko izbora venčanice u butiku Ace Joksimovića pomogla joj je upravo Tamara Bakić koju je oduvek smatrala najvećom beogradskom damom i u čiji sud je verovala. Desilo se, međutim, da je tog julskog dana u Beogradu zabeležena temperatura od nesnosnih četrdeset stepeni, a ona sa šeširom, u venčanici dugih rukava i sa rukavicama. To je, ipak, nije sprečilo da na svadbi bude najveselija.

Natašu je rodila u dvadeset trećoj godini. Pre toga su "zajedno" polagale diplomski. Pošto je stav fakulteta bio da se ne ispituju trudnice zbog eventualnog stresa, svoj stomak, na koji je Olivera inače bila vrlo ponosna, morala je da sakrije širokim pantalonama i mantilom. Bila je prva mama u svojoj generaciji na fakultetu.

Dugo je svoj brak smatrala idealnim, a onda joj je postalo "tesno" u koži u kojoj se nalazila. ("Možda su za sve to krive psihološke knjige koje sam prosto gutala".)

– Nataša je imala dvanaest i po godina kad smo se razišli – priča. – Moj prvi muž je bio kvalitetna ličnost. Nismo se rastali u svađi i bruci. Imali smo čak zajedničkog advokata. I danas smo veliki prijatelji. Viđamo se, popijemo kaficu, dogovaramo se oko naše ćerke. Prema njoj, što bi se reklo, zauzimamo isti front.

Neočekivano brzom ulasku u drugi brak doprinelo je bombardovanje NATO-a. Zato joj je jedna bliska drugarica u šali zamerila da je ratni profiter. Strah i nevolja zbližavaju ljude. Onda je iskrsla želja za drugim detetom. Da li da rizikuje život? A šta će biti sa Natašom ako se sve ne završi dobro? Za probleme sa srcem saznala je tek posle ćerkinog rođenja kad je počela da oseća tegobe. Postavljena je dijagnoza, počela je da uzima lekove, a onda je prestala da ide na kontrole.

Sve se, ipak, završilo hepiendom. Aleksandar je nedavno napunio dve godine. Međutim, okončala je i drugi brak. Razlaz s drugim mužem je bio nešto burniji, ali je i sa njim ostala u dobrim odnosima.

– Taj drugi brak je bio kao udarac manje – pokušava da objasni. – Bilo je vrelo, intenzivno i kratko. Moji muževi imaju korektan odnos. Kad sam se ponovo venčala, bivši muž je čestitao drugom. Zajedno su popili viski i kafu. Redovno je dolazio da vidi našu ćerku, a kad se Aleksandar rodio, i njemu donosio poklone. Sad je moj drugi bivši muž, za mene, Aleksandra i Natašu, uplatio letovanje u Turskoj, u Feti, u hotelu sa pet zvezdica.

Olivera je kratko vreme radila kao profesor engleskog jezika, onda malo bila novinar, pa pisala kratke ljubavne priče i tekstove za neke pevače. ("Brzo sam to ostavila, jer sam morala za sitne pare da prodajem svoje principe".) Najduže je radila u turizmu. Deset godina. Imala je svoju agenciju "Oniks". Onda se okrenula prevodu književnih dela. Za "Narodnu knjigu" je prevodila Artura Peresa Revertea i Karlosa Fluentesa, kao i dečju literaturu sa engleskog govornog područja. Sad i sama piše knjige. Posle "Dnevnika jedne majke", piše još dva romana. Jedan govori o ženi žrtvi porodičnog nasilja, a drugi (koji već ima naslov "Ljubavni podvizi Radinke Ilić"), o mudroj srbijanskoj seljanki.

– Mnoge stvari koje sam do sada uradila u prvom trenutku nisu imale racionalno objašnjenje – ističe Olivera. – Nešto me je prosto teralo da tako bude. Da uletim u drugi brak, da zatrudnim, pišem dnevnik koji će svi čitati... Nevolja nas ljudi je što nama upravlja razum, a ne intuicija. Treba slušati prirodu. Kao da mi je Bog telefonirao šta treba da uradim.