Pitanje koje najčešće muči nas žene jeste da li je pravi trenutak u našem životu da u njega stupi novi član porodice. Smatram da u ovakvim situacijama ne treba slušati Drage Savete, jer je stvar suviše lična. Ono što je za nekoga san, drugome može da bude zadnja stvar koju bi voleo da mu se desi. Po mojim saznanjima, recept za sreću nije propisao još nijedan kvalifikovani poznavalac ljudske duše. A ako negde i postoji, sigurna sam da je u obliku jednačine sa bezbroj nepoznatih, koje u svakom pojedinačnom slučaju imaju drugu vrednost.

Da ne bih bila u stalnoj potrazi za receptima ili Dragim Savetima, još pre mnogo godina stvorila sam svog ličnog savetnika, bolje reći, on se sam doselio, a ja sam samo primetila njegovo prisustvo. Zove se Smeško. Od njega sam naučila jedno važno pravilo: Kada ti se ne sviđa ono što vidiš, stavi druge naočare. Nemate pojma kakav je to sjajan tip! Uvek mi je na raspolaganju, savetuje me, hrabri, teši, uvek ima neku lepu reč, i naravno, osmeh od uva do uva. Često, kada počnem da padam u očaj, čujem njegov vedar glas: "Ej, curo, šta si se utronjala? Hajde, možeš ti to. Sećaš se kako si u predroku isprve položila ispit zbog kojeg su toliki gubili godine? A sećaš se kako si onda, na početku vozačke karijere, samo desetak dana posle one saobraćajke, sela ponovo za volan i vozila sve do Segedina, sa onom velikom čvorugom na glavi?" I sve tako. Posle takvih reči, moj svet se menja. Imam utisak da sam na leđima zmaja iz Beskrajne priče koji me nosi gde god poželim. Preda mnom počinju da se otvaraju vrata kroz koja elegantno izlazim iz problema, lavirinti dobijaju putokaze, ukazuju se hodnici koji me vode najkraćim putem do cilja. Nažalost, ubrzo sam otkrila i jednog slepog putnika, koji govori iako ga niko ništa ne pita, podrugljivo se kezi, ljubomoran je na Smeška i uvek nastoji da nam pomrsi račune. Njega zovem Zloća. U stvari, ne zovem ga uopšte, on se sam utrpava. Upada Smešku u reč, ruga mu se, deli savete koje mu niko nije tražio. Kada bih, recimo, pritisnuta ljubavnim jadima, pomislila: "Joj, kako sam nesrećna. Nikoga više neću toliko voleti", čula bih Smeškov glas: "Dušo, koliko si puta to do sada rekla? Zar si zaboravila da je život kao autobuska stanica? Propustiš jedan autobus, nailazi drugi". A Zloća bi rekao sa divljenjem: "Seti se samo kako je to Ana Karenjina veličanstveno rešila". Obično je Smeško glasniji i uspeva da drži Zloću pod kontrolom. Ali, ovo je bio jedan od perioda kada je Zloća prečesto remetio moj krhki duševni mir.

Jedan od najvećih izazova bio je da utvrdim šta zapravo želim. Čovek obično dobije ono što želi ako je dovoljno istrajan i ima dobru strategiju – pod uslovom da zna šta želi. Ali, to se ne otkriva tako lako. U to vreme, mnoge stvari su mi izgledale kao ozbiljne prepreke. Možda i nesavladive. Pre svega, mojih 38 godina. S obzirom na godine, čekalo me je najverovatnije naporno održavanje trudnoće, pa porođaj, pa tek onda pravi početak. Sve sam to već jednom prošla i zahvaljujući tome imam Natašu, predivnu četrnaestogodišnjakinju. A sada je trebalo naći u sebi dovoljno snage da se još jednom krene od nulte tačke.

Tu je bio i problem sa srčanim zaliscima, koji i nije bio neki problem u "netrudnom" stanju. Ali, bilo je neizvesno šta će se dešavati kada prorade trudnički hormoni. Još sam se sećala prethodne trudnoće koju, nažalost, nisam uspela da iznesem, i doktora koji su jedan drugom dobacivali vruć kesten i na kraju Gorana, koji mi je objasnio da ni on niti bilo koji drugi kardiolog ne može stopostotno da predvidi kako će se ponašati moje srce kada zatrudnim. Tada mi je postalo sasvim jasno da bih novom trudnoćom, što kaže naš narod, "stavljala sebi trn u zdravu nogu".

Nakon razgovora sa Goranom, Zloća je iskoristio Smeškovo zabrinuto ćutanje. Ovaj vrhunski stručnjak za nalaženje raznoraznih razloga za grižu savesti, oglasio se rečima: "Zamisli da stvari krenu nizbrdo, kako bi ispala sebična prema Nataši. Iz želje da imaš još jedno dete, ostavila bi je u trenutku kada si joj najpotrebnija. Izdajice!" "Možda je u pravu", pomislila sam. "Bilo bi strašno da se tako nešto desi sada, kada mom detetu tek predstoje prve ljubavi, razočaranja, pravi ozbiljni usponi i padovi! A ja imam moć da sve to sprečim, samo jednom odlukom. Pa šta ako Bata toliko želi to dete? Zar je njegova želja važnija od mog zdravlja, možda i života? Koji muškarac uopšte to zaslužuje?" Moja griža savesti sada je prelazila u bes prema Bati. Hvala bogu umorila sam se brzo od tih iscrpljujućih negativnih emocija i zašla u mirnije vode.

Da bih utvrdila još jednom "realne činjenice" (kako je ponekad teško utvrditi šta je realno, a šta ne), rešila sam da posetim Gorana. Već sutradan pojavila sam se u njegovoj ordinaciji sa saopštenjem da planiram drugo dete. On me je, na njemu svojstven način, upozorio: "Ako ti je potreban dobar izgovor da ne rađaš više dece, znaš i sama da ga imaš". Počela sam da ga uveravam da zaista želim to dete (kamo sreće da sam uverila i sebe). Rekao mi je da, ukoliko dođe do kritičnog pogoršanja u bilo kom mesecu trudnoće, moram da budem spremna na radikalne korake. Drugim rečima, da im dozvolim da ubiju moje dete. Klimnula sam mu glavom u znak slaganja, skrenuvši pogled u stranu, ne usudivši se da upitam da li bih tako isto klimala glavom i kada bi zaista do toga došlo U stvari, moje srce je znalo odgovor, ali je on bio u apsolutnom raskoraku sa razumnim rezonovanjem. Ali, lako je obavezivati se na nešto što ne zahteva momentalnu akciju, što će biti, a možda i neće, tamo negde, u dalekoj budućnosti. "Do toga neće doći", rekla sam Goranu odlučnim glasom, kao da donosim oslobađajuću presudu. Kao da to samo od mene zavisi. Time sam napravila sebi moralnu odstupnicu u slučaju da do toga, ipak, dođe. Posle te rečenice, bilo je lakše povući reč, uz izgovor da nisam mislila da će do toga stvarno doći. Znam da to baš i nije naročito pošteno. Ali, budući da bih od neodržanog obećanja verovatno samo ja mogla da imam štete, savest me je ovog puta tek malo pecnula, kao mušica pred kišu.

U svakom slučaju, nisam želela više o tome da slušam. Znam da je kukavički, ali pred ovakvim morbidnim temama zatvaram oči kao pred prizorom saobraćajnog udesa ili scenama krvoločnih perverzija Hanibala Lektora... Nisam dopustila Goranu da me satera u ćorsokak u kojem bismo se našle nas dve same, Tema i ja, oči u oči. Nastojala sam da prebacim loptu što dalje: "Osim toga, nisam još ni trudna..". A onda sam užurbano dodala: "A ko zna i da li ću ikad više moći da zatrudnim", i time "overila" svoju pobedu u verbalnom duelu. E, pa, doktore, nisam se uzalud školovala za "jezičaru". Hvala bogu, opet smo ostali sami, doktor i ja, u ordinaciji kroz čiji su otvoren prozor upravo odletele fatazmagorične slike nerođenog deteta i majke koja je majčinstvo platila životom.

Griži savesti se u nemilosrdnom progonu pridružila čitava vojska strahova. Taman bi me iz svojih kandži ispustio jedan, da bi me sledećeg trenutka ščepao drugi. "Jednom si se razvela", govorio mi je. "Kako možeš da budeš sigurna da ćeš ostariti sa ovim čovekom? Da nisi možda kupila tapiju na bračnu sreću? Zar nisi, uostalom, malo požurila sa ovom udajom? A sad još i dete! Da li bi imala snage da podneseš novi udarac? Da li bi bila sposobna da sama brineš o svojoj deci?" Bože, pa ja ni o sebi nisam nikada potpuno sama brinula. Nikada u životu nisam platila račun za struju, nisam zvala majstora za veš-mašinu, nisam brinula gde ću naći pare za letovanje...

A onda, kao da sam iscrpla sve negativne aspekte života samohrane majke, odlepršala bih u drugu krajnost, u sanjarenje. Stavljala bih jastuče ispod košulje i gledala u ogledalu kako bi mi stajala nova trudnoća, gledala bih prostor između bračnog kreveta i komode, u koji bi mogao komotno da stane krevetac u kome bi spavalo divno malo stvorenje. Zamišljala bih srećnu četvoročlanu porodicu kako ide na nedeljni ručak. Natašu kako se na podu igra sa svojim malim bratom ili sestrom. Već sam čula njihov radostan smeh i cičanje. Videla sam Batu kako ponosno šeta Požeškom ulicom sa plavookim čovečuljkom koji predstavlja najjaču i najlepšu vezu između nas, nešto najbolje što je moglo da nam se desi.

Ovo nećkanje podsetilo me je na jednu sasvim trivijalnu situaciju, kada se, recimo, rešavaš da li da prihvatiš poziv na žurku. Šta će biti ako kreneš, pa počne jak pljusak, ili sneg, ili ti se pokvari auto, ili slomi štikla? A onda pošalješ sve do đavola i odeš. I tamo te dočeka nešto toliko lepo da ne žališ što si krenula, čak ni po cenu kiše i snega i pokvarenog auta i slomljene štikle. U stvari, kada bi čovek čekao idealne uslove za bilo šta u životu, nikada nigde ne bi stigao. Na kraju krajeva, možda suština i nije u biranju puteva bez prepreka, već u njihovom preskakanju.

"A kako bi bilo", pomišljala sam, "da jednostavno stvar prepustim vremenu? Možda bi ono na kraju, kao i mnogo puta do sada, umesto mene rasplelo zamršene končiće razloga ,za’ i ,protiv’"?

Tako je, otprilike, izgledala faza merkanja Pro et Contra.