|
PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ Dvorane za gimnastiku u Beogradu Gradonačelnica Beograda gospođa Radmila Hrustanović primila je ovih dana delegaciju Svetske gimnastičke federacije koju je predvodio predsednik Bruno Grandi. Gospodin Bruno Grandi je pozitivno ocenio stanje u našoj gimnastici, ali je izrazio žaljenje što u Beogradu ne postoje gimnastičke dvorane. To nije tačno. U Beogradu postoje specijalizovane dvorane za vežbanje i za takmičenja. Jedna od najlepših i najopremljenijih jeste dvorana u Sokolskom domu – Sokolskog društva Beograd – MATICA u Deligradskoj ulici broj 27 koja se dovoljno ne koristi za gimnastiku. Projektovao ju je član sokola arhitekta Momir Korunović. Zatim, dvorana u školi "Kralj Petra î", kod Saborne crkve, Sokolskog društva Beograd îî. Dvorana Sokolskog društva Beograda îîî – Zvezdara, u Vojvođanskoj ulici 39 (sada Žarka Zrenjanina) koju koristi Sportsko društvo "Radnički". Dvorana na Čukarici – Sokolskog društva Beograd îß, u Lješkoj ulici broj 8. Dvorana u školi "Vojislav Ilić" Ulica Vojislava Ilića broj 80 Sokolskog društva Beograd ßîî. "Privrednik" u Lazarevićevoj ulici broj 2. Članovi sokolske organizacije vežbali su u svim ovim dvoranama i postizali odlične rezultate u gimnastici na olimpijskim igrama, svesokolskim sletovima i svetskim prvenstvima. Najpoznatiji naši takmičari su bili Beograđani Dimitrije Merzlikin, Juraj Buđa, Robert Bela, Ervin Jurman, Rafo Ban, Miloš Stergar, Rade Mihočinović, Ivan Ivančević i legendarni Leon Štukelj i Josip Kujundžić. Od žena su se isticale Milica Šepa, Dragana Đorđević, Dušica Radivojević, Olga Skovran, Olga Rajković i Angelina Gopurenko koje su takođe osvajale zlatne medalje na gimnastičkim takmičenjima. Sve ove navedene dvorane treba vratiti sokolskoj organizaciji, kako bi se nastavilo vežbanje članova sokola, i, nadamo se, postigli vrhunski rezultati u gimnastici. Dušan Đ. Cvetković i
Profesor Konstantinović to nije zaslužio U broju 2321. od 12. jula 2003. godine, objavili ste članak o profesoru doktoru Zoranu Konstantinoviću. Duboko sam potresena i ogorčena, da ne kažem zgađena, mukama kroz koje on i njegovi susedi prolaze. Imam samo jednu primedbu: niste smeli profesora Konstantinovića da nazovete "običnim malim čovekom". Profesor Konstantinović je bio, bez ikakvog preterivanja, apsolutno najbolji profesor na Kaderdi za nemački jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Generacije studenata, kojima pripadam i sama, uživale su u njegovim nadahnutim predavanjima, njegovoj neverovatno velikoj obrazovanosti u najširem smislu, divnom stavu prema studentima, kako tokom godine tako i na ispitima. Strahovito mi je žao što je osoba njegovog kalibra primorana da se opterećuje gadostima opisanim u navedenom članku. Šta reći? Odista sumnjam da je iko od onih pomenutih u članku makar pocrveneo. Ja jesam. Da citiram banalni slogan "DŽaba smo krečili". Nikakav "ulazak u Evropu", nikakva kultura i uopšte bilo šta što liči na normalno društvo i državu nije moguće dok se ovakve stvari dešavaju – a dešavaju se iz dana u dan. Sitnice, kao što je kiselkasti osmeh koji je odnedavno (izgleda, silom) počeo da se pojavljuje sa druge strane šaltera opštinskih službi, ne mogu da umanje ovakvu bruku. M. M. Todorović
Na visini zadatka Iako živim u dalekoj Australiji nađem vremena da svakodnevno prelistam vesti iz moje otadžbine. Pošto sam pročitala reportaže o Džoan Rouling na sedam stranih jezika, zainteresovalo me je da vidim na kojoj ste visini vi napisali istu priču. Bila sam prijatno iznenađena kada sam videla da ste samo bisere izabrali i o njima pisali. Dakle, ono što je najvažnije. Kratko i u isti mah sve rečeno. Čestitam vam na zavidnoj visini pisanja. Zahvalna čitateljka Nada Lauri |