Poludeću! Poleteću! Srce će mi eksplodirati! Koža mi gori, moram da se skinem! – vrišti mladić sa šeširićem na glavi, na kojem je stilizovana slika trube, u prljavom šortsu i papučama na nogama. Do pojasa go.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

– Pa, već si se skinuo, da l' si normalan?! – dere se iz petnih žila devojčurak sa golim stomakom ne prestajući da njiše kukovima. Uzima dvolitarsku flašu piva iz njegovih ruku i sve proliva na njegov šeširić.

Tršavi momak se za tren ukoči, onda strese kao da ga je grom udario, podiže ruke uvis i kriknu tako kao da su mu to poslednje reči:

– Joooj, životeee, sladak li siiii...

Nekoliko metara dalje, dva mladića grabe niz ulicu. Jedan pade kao sveća, odjednom. Drugar se vrati, pogleda ga odozgo, onako belo, potpuno bezbrižno i sruči svoje pivo po njegovom licu. Ovaj manu rukom preko očiju i uspravi se kao da su mu federi u stopalima. Nastaviše niz ulicu kao da se ništa nije desilo. Zgranuta prizorom, majka jednog osnovca kaže: "Ja nikad neću pustiti moga sina ovde". "Hoćeš, hoćeš. Kao da će te on pitati ", od srca se smeje muškarac do nje.

Matija Bećković, prošlogodišnji domaćin Dragačevskog sabora, verovatno nije ni bio svestan koliko su njegove reči "izlaz (egzit, prim. a.) je u Guči" bile proročke. I ovogodišnji domaćin srpsko-američki slikar iz Čikaga Savo Rakočević, iako prvi put na trubačkom nadmetanju, odmah je osetio u čemu je jedinstvenost atmosfere, koju bi svaki posmatrač jednostavno ocenio kao delirijum: "Truba istera svo zlo iz čoveka".

Trubač je u Guči bog. Samo tu i nigde više pod kapom nebeskom. To što oni osećaju kad pod njihovim trubama pucaju stolovi, čak i žene spavaju u blatu kao bebe u kolevci, plaču muškarci za koje u svakodnevnom životu važi da bi pre kamen pustio suzu nego on, kad se golobradi mladići i tek napupele devojčice drže kao da je ceo svet pod njihovim nogama, ne može se zameniti ni kompakt diskovima, filmovima, svetskim turnejama, basnoslovnim bakšišima na svadbama estradnih zvezda... Samo u varošici pod Jelicom pred trubačima padaju na kolena i akademici, političari, vrhunski sportisti, muzičke zvezde...

Naša glavna urednica Gordana Knežević sa pobednikom Nenadom Mladenovićem kojeg je Ilustrovana darivala trubom

Oni sami strepe jedino od – stručnog žirija. Ta strepnja im se uvlači u dušu još na predtakmičenjima za Dragačevski sabor, u Boljevcu, Surdulici, Kotraži i na Zlatiboru. Onima, ukupno dvanaest orkestara, koji tu dobiju najviše ocene a samim tim i vizu za finalni nastup na stadionu u Guči, malo lakne, a za drugih dvanaest ovog puta organizator se postarao da im maksimalno "zagorča" život. Oni će u baražu izboriti učešće u finalu, odlučili su i time produžili trajanje ovog jedinstvenog festivala trube na svetu za još jedan dan –četvrtak. Iako je bilo predviđeno da od dvanaest prođe četiri, stručni žiri, u sastavu Mirjana Zakić, etnomuzikolog i asistent na FMU, predsednik, Mladen Đorđević, profesor trube na FMU, Dejan Tomić, muzički urednik Radio Novog Sada, i Darinka Simić–Marković, kompozitor, jednoglasno je odlučio da, zbog kvaliteta muziciranja, iz baraža u finale prođe šest orkestara.

Među odabranim nije bilo ime Slobodana Salijevića, čuvenog kapelnika i trubača iz Prekodolca. Molio je Slobodan da mu se dozvoli da na glavnoj sceni nastupi bar revijalno, smatrajući da je on to, kao majstor trube koji je mnogo doprineo popularizaciji Sabora i u zemlji i u svetu, zaslužio, pisao i molbu žiriju. Ali žiri, doduše ne baš jednoglasno, i direktor Sabora Dragana Ocokoljić bio je neumoljiv: svirao si ispod svog nivoa i nivoa višestrukog dragačevskog pobednika i ne može. Tačka.

Tako je Slobodan Salijević postao najveći gubitnik na Saboru. Slično se, samo po proglašenju pobednika, osećao i Aca Novković iz Zagužanja. On je ove godine trideseti put učestvovao na Dragačevskom saboru, želeo je da u penziju ode kao majstor trube, nedostajala mu je samo jedna od glavnih nagrada i, s obzirom na to da se njegov orkestar zaista dobro pripremio, verovao je da će se njegova nada ispuniti. I on je ostao kratkih rukava. Da su se trubači pitali, razgovarali smo sa više njih, ne bi bilo tako. Jer, svi oni znaju da će za koju deceniju ili godinu doći u kožu ili Slobodanovu ili Acinu i da bi želeli da karijeru završe u Guči na način koji neće poljuljati njihovo dostojanstvo i samopouzdanje. Međutim, ono što još ne shvataju jeste da će za to morati sami da se izbore.

Da se iz nevolje i te kako može profitirati svojim delom pokazao je Boban Marković i njegovi duvači iz Vladičinog Hana. Iako je 1999. godine proglašen za najboljeg trubača, organizacioni odbor je, zbog nepoštovanja propozicija takmičenja, za sledeći Sabor diskvalifikovao i njega i stručni žiri koji je takvu odluku doneo. Boban nije posustao. Nije se takmičio u Guči ni kad je kazna istekla, ali je zato napravio sjajnu karijeru, kakvom se, sa ovog podneblja, može podičiti još jedino Goran Bregović.

Taman kad su svi pomislili da se pokondirio, pojavio se u Guči i pokazao da nije zaboravio kako i gde je sve počelo. U petak uveče, svečano obučeni, on i njegov bend su održali koncert o kojem će se zasigurno godinama pripovedati. Kvalitet sviranja kao u Karnegi holu, a atmosfera kao na ulicama Rija u vreme karnevala.

Desilo se i da je veliki trubač, svojom voljom, ostao bez svog instrumenta. Kad je video orkestar "Danijela" iz Arilja, čiji je prvi trubač i šef devetogodišnja Danijela Veselinović, Boban je izašao na binu i poklonio joj svoju trubu.

– Sine, poklanjam ti trubu sa kojom sam ja u Guči deset puta pobeđivao i želim ti da ti sa njom pobediš jedanaest puta – rekao je devojčici.

– Zašto jedanaest puta – začudila se Danijela.

– Pa, da bi mogla da mi vratiš dar – objasnio je Boban.

Boban već ima naslednika, u svojoj porodici. Njegov petnaestogodišnji sin Marko vrstan je trubač. Vajka se tata kako Marko sve po kući u Vladičinom Hanu izlude vežbajući i po deset sati dnevno. Da bi ukućani imali svoj mir, Boban je sinu kupio prigušivač. E, sad je druga nevolja. Momak uzme trubu, stavi prigušivač, ode u kupatilo, zaključa se, stane pred ogledalo i – ne izlazi satima.

– Kad budem siguran da je dovoljno zreo i kao čovek i kao muzičar, daću mu da vodi orkestar i da se takmiči u Guči – kaže Boban. – Rešio sam da za jedan vikend, uskoro, ovde napravim humanitarni koncert, da se od novca zarađenog na njemu kupi nešto što je narodu potrebno. Jednostavno želim da se Saboru i domaćinima odužim i da ostavim svoj trag ovde.

Pod šatrama nije svirao. Ali kud god bi prošao, ljudi su ga pozdravljali, rukovali se, pitali za zdravlje, grlili kao najrođenijeg. Klinci su tražili autogram. Niti se ponašao tako, niti je pokazivao da je svestan svog renomea, ali Boban Marković je bio jedina prava zvezda Dragačevskog sabora. Prvi put u svom životu je bio pravi saboraš. Na finalnom takmičenju sedeo je u publici. Kad je čuo prangije i dvesta truba kako sviraju dragačevsku himnu "Sa Ovčara i Kablara" – zaplakao je.

Nije samo Boban uneo mondijalistički duh na Sabor. Učinili su to i orkestri "Zlatne uste" iz Njujorka, "Godba Gorje" iz Slovenije, "Superstar" iz Švedske, "Volšten" iz Poljske, kao i folklorna društva i pevačke grupe iz Makedonije, Bugarske i Grčke. "Zlatne uste" su sva četiri dana svirali, što u zvaničnom programu, što pod šatrama i, uz Slovence, privukli najviše pažnje. Orkestar iz Njujorka broji trinaest muzičara, njih četvoro su prvi put, i to baš na poziv i u organizaciji "Ilustrovane" koja je najstariji pokrovitelj i darodavac Sabora, došli u Guču 1987. godine. Svojevrstan presedan je što oni, svi Amerikanci, po njujorškim klubovima sviraju srpsku i muziku sa balkanskih prostora.

Boban Marković sa sinom Markom

– Iz Srbije dobijamo kompakt diskove i kasete koje su snimili vaši orkestri i sa njih učimo melodije. A i kad gostuje neki vaš orkestar u Njujorku, kao što je jesenas bio orkestar Bobana Markovića, obavezno se vidimo sa njima. Čak smo za ovu priliku sami komponovali "Brazilski čoček" – priča Majkl Ginsburg, vođa orkestra, inače profesor fizičkog u jednoj osnovnoj školi, rođeni Njujorčanin čiji su roditelji Jevreji, poreklom iz Ukrajine. – Kad nas sugrađani pitaju zbog čega se toliko radujemo što ćemo svirati u jednom malom mestu toliko daleko od Amerike ja im kažem: Rečima se ne može opisati šta se tamo dešava. Morate da budete u Guči da biste nas razumeli. Srbi slušaju muziku kao nijedan narod na svetu. Skaču, viču, daju novac... Ne radi novca već zbog takvog, aktivnog odnosa prema muzici, jedva čekamo da sviramo pod šatrama.

– Slovenci su potpuno poludeli za Gučom – objasnio je Boštajn Poklukar razlog za dolazak orkestra "Godba Gorje" čiji je predsednik i još dvestotinak Slovenaca, a Eva Štraus–Podlogar, iz turističkog društva sa Bleda, odmah je zapazila: – Znate, u Sloveniji je donet strog zakon po kojem je zabranjeno i točenje i konzumiranje alkohola na javnim mestima do jedan sat po podne. Ovde se očigledno takav zakon ne bi poštovao...

I dok je program Dragačevskog sabora, koji se dešavao ispred Doma kulture, bio krcat sadržajima kao nikad do sada i ljudi satima stajali na platou da ne bi ništa propustili, dotle su šatre u porti, osim u subotu uveče, zvrjale prazne. Razlog je sasvim prozaičan – cene i do tri puta veće nego običnim danima, a devedeset odsto gostiju su činili tinejdžeri, dakle školarci čiji novčanik je mogao da podnese pivo iz prodavnice ili ono na točenje na ulici. Izgleda da samo ugostitelji nisu primetili da je vreme kada su novokomponovani bogataši i zvezde i "zvezdice" ostavljali sve svoje poslove da bi jeli, pili i veselili se u Guči i, dakako, bili viđeni, prošlost koja će se teško vratiti. Čak i oni kojima novac nije problem psuju kad za malo pivo treba da izdvoje 200, za litar kisele 250, a za kilogram jagnjetine 1.300 dinara! Vlasnici šatri u porti će opravdanje naći u količini novca koji su dali za zakup zemljišta. Za najčuvenije mesto, pod lipom, ugostitelj iz Beograda Mile Lučić je dao više od milion dinara! Još je i stavio jastučiće na plastične stolice i cveće na stolove i, opet, ništa. Saboraši prosto ne vole gradske fazone. Jedan kolega je prokomentarisao: "Šatra pod lipom kao da je ukleta". Nije bilo davno, vaš reporter je svedok, pod lipom za jednom sofrom je sviralo i po pet orkestara istovremeno.

Miletov konkurent iz Beograda "Perper", iako je takođe papreno platio zakup, mnogo bolje je prošao. Nikakvo kinđurenje, drvene stolice i stolovi i plus orkestar Slobodana Salijevića koji je sva četiri dana samo tu svirao. Slobodan je poznat kao izvanredan zabavljač, a gazda se dosetio da u goste pozove, sad već poznatu, izvođačicu trbušnog plesa Mariju iz Leskovca. Upućeni kažu da je pao dogovor: Mariji trista evra za nastup plus pola bakšiša koji je samo za jedno veče iznosio 1200 evra. Rezultat ovakve domišljatosti bila je gužva i pod šatrom i ispred nje.

Ko je imao strpljenja da se kroz gužvu probija do reke Jelice, čekalo ga je prijatno iznenađenje: novi restoran na vodi, kafana u etno stilu na samom stadionu i lepo uređen restoran, na kaskadama, na brdu sa kojeg puca pogled na glavnu pozornicu i na varoš. Ono što smeta i očima a još više ušima jeste pogled na luna park, sa ringišpilima, zidom smrti i svim ostalim što prati ovakvu vrstu zabave, koji sa razglasa pušta do bola glasnu muziku i to svaku drugu samo ne onu sa duvačima. Ona čak nije utihnula ni kad je počelo finalno takmičenje na kojem je kao i na spektakularnom ponoćnom koncertu u subotu "Mesečina" prisustvovalo više od trideset hiljada ljudi.

Ova subota u Guči je sigurno bila najposećeniji dan otkako Sabor postoji. Od jedanaest sati uveče pa sve do ranih jutarnjih sati činilo se da svakog trenutka situacija može izmaći kontroli i stotine ljudi bukvalno biti pregaženi. Dragana Ocokoljić, direktor Sabora, i Radovan Ilić, predsednik lučanske opštine i organizacionog odbora, sa neskrivenom strepnjom uglas su ponavljali: "Samo da ova noć prođe". Jer, red među stotinu hiljada ljudi, među njima je bilo i žena koje su gurale kolica sa malom decom, nijedna milicija ne bi mogla obezbediti.

Na stadionu se tiskaju mladi dok vatromet para nebo, na ulicama varoši masa se talasa u mestu. Stampedo može da nastupi svakog sekunda. Jeziv i veličanstven prizor istovremeno. Ravno čudu je da u takvom haosu ne samo da niko nije povređen već da nije bilo nikakvog incidenta.

Političari na saboru: Goran Svilanović vodi kolo

Tačno u tri sata po podne, u nedelju, kada su Gučom odjeknule prangije i melodija "Sa Ovčara i Kablara", delegacija Sabora na čelu sa Rašom Protićem položila je venac na grob Zorana Đinđića. Pokojni premijer je, i dok je bio u opoziciji a i kad je postao deo vlasti, redovno dolazio na Dragačevski sabor. Njegov naslednik na mestu predsednika Vlade Srbije Zoran Živković, iako po sopstvenom kazivanju voli trubače, nije se pojavio. Kao što se nije pojavio nijedan visoki funkcioner njegove stranke, mada se to očekivalo s obzirom na to da vlast u Lučanima i mesnoj zajednici Guča drže demokrate. Predsednici SSJ Borislav Pelević i Nove Srbije Velja Ilić nisu, međutim, preskočili ni 43. sabor. Vladan Batić, ministar pravde, spojio je posao i uživanje. Posetio je sveže renoviranu zgradu suda u Guči, a onda se, uz upadljivo obezbeđenje, prošetao do obližnje kafane gde je uz trubače "procesuirao" svadbarski kupus.

Bio je i Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova, u većem društvu i ležerno obučen. Da ne bi orkestra Srđana Azirovića iz Bojnika, njegov boravak u Guči prošao bi gotovo nezapaženo. Ovako, ministar je odigrao i kolo i kao pravi saboraš častio orkestar. Došao je i Vuk Drašković, na finalno takmičenje, bez Dane, ali sa jakim obezbeđenjem. Telohranitelji su po sistemu "ustani, kume, da sedne sviračeva majka" podigli profesora Dragoslava Devića, etnomuzikologa, čije je ime neraskidivo vezano uz Dragačevski sabor. Intervenisao je Radovan Ilić i sve postavio na pravo mesto. Lider SPO–a je iz drugog reda gledao takmičenje.

Kruna svakog Dragačevskog sabora je proglašenje pobednika. Najbolje nose na ramenima kroz celu varoš i oni sviraju do duboko u noć. Ostali se po pravilu, razočarani, odmah vraćaju kući. Ovog puta na ramenima su prošli Gučom Nenad Mladenović i Dejan Petrović. Nenad je po oceni stručnog žirija najbolji trubač 43. Dragačevskog sabora, a Dejan i njegovi momci su stekli titulu najboljeg duvačkog orkestra u Srbiji. Njima su pripale nagrade "Ilustrovane", prvom truba, a Petrovićevom orkestru bubanj.

Tridesettrogodišnji Nenad Mladenović je prvi trubač i kapelnik u orkestru koji je doskora vodio njegov otac Mladen, naslednik čuvenog Bakije Bakića. Nenad je majstor trube i jedan od retkih trubača sa juga koji ima srednje muzičko obrazovanje. Svi Mladenovići žive u Koštaninoj ulici u Vranju.

– Valjda što sam još u školi često nastupao pred publikom, na takmičenjima nikad nemam tremu – kaže dragačevski pobednik. –Kad pođemo od kuće, a sa mnom sviraju i oba moja brata i sinovac Ekrem, mama Nadica za sreću za nama prolije vodu. Pre nego što ću izaći na pozornicu, ja sam sebi kažem: "Sa stip na", što prevedeno na srpski otprilike znači "na zdravlje". Onda udahnem duboko i počnem da sviram.

Dejanu Petroviću, sinu prerano preminule trubačke zvezde iz zapadne Srbije Miće Petrovića, naš dar je najlepši poklon koji je mogao da dobije za osamnaesti rođendan koji je proslavio juče. On svira na trubi već celu deceniju, a ima svoj orkestar od 1996. godine. U njemu svira i njegov dve godine stariji brat Darko, ujak Miroljub Kremić, kao i rođaci Borko i Goran Cvetković, Dalibor Jović i Dejan Sretenović. Samo sa trubačem Draganom Rebićem i basistom Miodragom Ostojićem nije ni u kakvom srodstvu.

Momci, koji imaju od šesnaest do dvadeset devet godina, mogu se pohvaliti da iza sebe već imaju snimljena dva kompakt diska kao i da su svirali na Cecinom koncertu na "Marakani", a snimiće i jednu pesmu za njen novi disk. Kapelnik ovog orkestra je završio srednju elektrotehničku školu. Mada ima i stan u gradu, živi sa majkom, dedom i babom na porodičnom imanju u selu Duboko kod Užica.

– Upisaću se na kurseve engleskog i za računare. Odlučio sam da se profesionalno bavim muzikom i da mi pobede u Guči ne budu krajnji cilj. Zato ću i da se upišem na muzičku akademiju na Berkliju ili u Londonu – priča Dejan samouvereno. – Svaki dan orkestar vežba od šest do deset uveče. Ja lično slušam džez i fank, volim i tamburaše, a na repertoaru mog orkestra su od obrada izvornih srpskih pesma i kola do zabavne muzike i džeza.

– Imaš li ti devojku i kad izlaziš kad kažeš da svaki dan vežbaš do deset uveče? – ubacuje se u razgovor Dušan Milojević, lekar iz Štutgarta, rodom Dragačevac i saboraš sa decenijskim stažom.

– Nemam devojku – kaže Dejan ozbiljno – i, verovali ili ne, dve godine nisam izašao uveče u provod.

Dejanov orkestar je jedini ostao i u ponedeljak u Guči. Tog dana, uveče, kad komunalci gradiću vrate čistoću i duh mirne i ušuškane varoši, svi koji su dane Sabora proveli radno skupe se ispred hotela "Zlatna truba". Već petu godinu zaredom njima u taj ponedeljak svira orkestar Dejana Petrovića. Tog ponedeljka, za Dragačevce, najlepšeg dana u godini, nema ni u jednom kalendaru Sabora u Guči.