Negde sredinom aprila 1988. godine, baš na moj trideset šesti rođendan, utrčao je u kuću, sa ogromnim buketom crvenih ružinih pupoljaka, iz kojeg mu je virio samo vrh nosa optočen crnim brkovima, moj muž, tada poznati novinar, jedan od pionira našeg nezavisnog novinarstva, Dragan Havzijević. Bacivši teatralno buket na francuski krevet, pijan od radosti, podigao me u naručje i, presecajući rođendanske poljupce, pobednički je uzviknuo: "Dobio sam ga! Dobio sam ga!" Znajući da se to odnosilo na Gadafijevo odobrenje za snimanje filma o njegovom privatnom životu, koje je Dragan čekao više od tri godine, i sama sam, u iznenadnom naletu radosti, vrisnula.

Iako je u trenutku kada je prvi put zatražio odobrenje za snimanje filma imao za sobom gotovo desetogodišnje iskustvo uspešnog ratnog reportera, i danas se pitam zašto je veliki libijski vođa baš njemu ukazao poverenje?! Da li je to još jednom pokazao svoju očiglednu naklonost prema Jugoslovenima ili čak ni on nije mogao da odoli Draganovom čudesnom šarmu?

Dok sam mu pakovala kofere, nisam ni slutila da ću, ne zadugo, i sama biti Gadafijev gost.

Kako se sve velike stvari događaju onda kad im se najmanje nadamo i taj poziv Gadafijevog ličnog sekretara da Jasmina Nikitović i ja budemo njegovi gosti stigao je usred dnevnog spremanja kuće. Iz mog sećanja su sasvim izbledeli detalji samog puta, ali je sigurno da nikada neću zaboraviti pompezni crni "kadilak" iz Gadafijeve lične pratnje, koji nas je, po izlasku iz aviona, čekao ispred aerodroma u Tripoliju. Uz obezbeđenje, dostojno jednog šefa države, stigle smo kao carice u bleštavi, beli hotel "Kebir", gde su odsedali novinari, diplomate i druge značajne zvanice.

Članovi filmske ekipe i njihove supruge na jednoj proslavi u Libiji

Sa prozora naših luksuznih apartmana, u kojima ćemo boraviti sledećih dvadesetak dana, uglavnom smo po nekoliko sati na spavanju, pucao je pogled na čuvenu Tripolijsku luku, gde su, kao džinovski gušteri na suncu, danima nepomično ležali maslinastosivi nosači aviona. Od luke, ispred hotela, duž celog Tripolijskog zaliva, izlivena od belog kamena, tanka šetačka staza, opšivena jednakim zlatnim palmama.

Sve vreme našeg boravka u Libijskoj Džamahiriji bio je muslimanski Ramadan i niko od Gadafijevih ljudi iz naše pratnje, kao ni osoblje hotela, a ni gosti muslimanske vere, nisu jeli preko dana, dok god poslednji sunčev zrak na horizontu ne padne u more. Ali zato smo uveče i tokom noći zaticali male kulinarske svečanosti na pokretnim dvospratnim poslužavnicima ispred soba sa arapskim gostima.

Iako se prvih desetak dana nismo neposredno srele sa Gadafijem, on je, kao svaki dobar domaćin, brinuo o svojim gostima i u svom odsustvu. Tako nam je, za krstarenje po Libiji, uvek bila na raspolaganju barem po jedna od njegovih, deset metara dugih, crnih, luksuznih limuzina, u kojima nije bilo samo bazena. Za plovidbu po libijskom nebu imale smo na raspolaganju, verovali ili ne, Gadafijev lični privatni avion, sa pilotom i posadom.

Nikada neću zaboraviti let iznad Libijske pustinje, nizak i lagan, kao da smo klizili na nekom od retkih, prozirnih oblaka, što bi samo na čas zalutali na nezamućeno plavo nebo, razvučeno nad zlatnocrvenim peskom kao šator. Kroz prozor aviona se video svaki nabor peščanih talasa, čudno ispeglanih pustinjskim vetrom, a grupice neravnomerno razbacanih beduina sa stadima tvrdoglavih kamila sa visine su izgledali kao neko egzotično, pustinjsko rastinje.

Tobruk, malo mesto usred pustinje, ostalo mi je u sećanju ne samo zato što je Gadafijevo rodno mesto, već i zato što predstavlja oazu sa čudnim rastinjem, gde je temperatura vazduha tokom dana kao u dobro zagrejanoj rerni, a noću vam ni perjani pokrivač nije dovoljan da biste se zagrejali. Tipična pustinjska klima: sunce pada brzo i naglo, a tama noći nosi neočekivanu hladnoću.

Raslanuf, čuven po jednoj od najvećih rafinerija na svetu, ima i, ništa manju, ali samo za lokalno stanovništvo poznatu, kilometrima dugu peščanu plažu, gde je voda bistra kao planinski izvor i gde, kao u filmu, možete uživo videti poneku bulu kako se kupa umotana u svoj tanki, muslimanski veo.

Iako smo već duže vreme uživali u blagodetima Gadafijevog gostoprimstva, počela sam da gubim strpljenje u iščekivanju direktnog susreta sa njim. Ali me je Dragan, jedne večeri kada je došao na snimanja, ponovo iznenadio i obradovao. Pružio mi je, u običnu masnu hartiju upakovanu veliku, loptastu grudvu urmi, ulepljenih u sopstveni slatki sok i vedro gustog kamiljeg mleka.

– Ovo ti je – rekao mi je – poslao Gaša (tako smo međusobno, od milošte, zvali velikog libijskog vođu), kad je čuo da se zoveš isto kao i njegova žena! Probaj, mnogo je dobro! On to redovno doručkuje.

I, stvarno sam probala. Bile su to najlepše, najslađe i najsočnije urme koje sam ikada jela, a mleko je imalo gustinu i ukus našeg malo zaslađenog jogurta. Začudo, to mleko i te urme slagali su se kao šlag i voćna torta.

Dragan Havzijević sa jednim od Gadafijevih ljudi

Uz poklon za mene, Gadafi je poslao i poklon za našeg šestogodišnjeg sinčića Mateju. Bila je to jedna od one dve kamile, koje su, kao Moamerov dar, stigle u naš zoološki vrt. Naime, kada je, u jednom neformalnom razgovoru, kakve su često, u pauzama snimanja, vodili članovi ekipe sa libijskim liderom, Dragan rekao da ima malog sina koji obožava životinje i kome je uskoro rođendan, Gadafi je obećao da će mu pokloniti jednu kamilu.

Dvogrbi četvoronožni kućni ljubimac u dečjoj sobici na desetom spratu gradskog solitera! Dragan je imao razloga da se uspaniči! Znajući koliko je kamila u afričkim zemljama vredna i poštovana životinja, učtivo je zahvalio Gadafiju na ukazanoj časti i velikodušnosti, pa ga je zamolio da taj neverovatni dar, umesto na adresu u Kursulinu ulicu, pošalje Vuku Bojoviću. Tako je Matejin rođendanski poklon, zajedno sa svojim parom, završio u beogradskom Zoološkom vrtu, na radost gradske dece, a da do danas detaljea ovog Gadafijevog simpatičnog gesta nisu znali čak ni svi članovi filmske ekipe, a kamoli direktor ZOO vrta.

Taj dugo očekivani direktni susret sa velikim vođom dogodio se već pred kraj našeg boravka u Libiji. Bilo je to na nekoj konferenciji za štampu, ali se sada više ne sećam ni kada, ni gde. Nije bio običaj da supruge autora filma idu sa njima na snimanje; mi smo imale svoj program, ljude zadužene za nas, sve što nam je potrebno – i više od toga, a naši muževi su, jednostavno, radili svoj posao. Ali tog dana Dragan me je poveo sa sobom (da li su Jasmina i Zorica bile sa svojim muževima, više se ne sećam), jer je smatrao da je to idealna prilika da vidim Gadafija izbliza, a da to ne bude nametljivo.

Novinari iz svih krajeva sveta, velike i poznate TV i filmske ekipe, među kojima kao privilegovana i naša, sa mojim mužem na čelu, čekale su spremne na Gadafijev znak.

Pojavio se u središtu koncentričnog kruga svoje telesne garde, u svom poznatom stilu sa još poznatijim belim turbanom na glavi. Snažan ali vitak stas, kraljevsko držanje! Lep jednako koliko i moćan, mistično intrigantan koliko i impresivan! Kao slavni glumac, glavni kandidat za "Oskara", pri dolasku na ceremoniju dodele, praćen sevanjem bliceva i zadivljenih pogleda, seo je na centralno mesto za dugačkim konferencijskim stolom. Sedajući na uslužno odmaknutu stolicu, zauzeo je onaj, sa svih fotografija poznati, samo za njega karakterističan položaj tela u kome je bilo nedostupne, dostojanstvene gordosti i tipične istočnjačke, meraklijske, opuštenosti istovremeno.

Jednim sveznajućim pogledom, koji u trenu obuhvata i prodire, snimio je ambijent i ljude u njemu i dok su svi napeto iščekivali da pokretom glave ili ruke da znak za početak konferencije za štampu, levi kraj njegove usne se dečački vragolasto razvukao u kratak, rečit osmeh, a prsti desne ruke su mahnuli spontano i prijateljski u našem pravcu. Brz pokret, kao neki samo njemu i onome kome je upućen, prepoznatljiv znak, toliko kratak da je mogao proći neprimećen, a ipak, nijednom prisutnom oku nije promakao. Odjednom su mnogobrojni novinari stranih ekipa okrenuli ka nama zaprepašćene poglede i otkočene bliceve. Nikome nije bilo jasno kome je, na tako ozbiljnom i zvaničnom mestu, bio upućen taj, za takve prilike, neuobičajen, neformalan pozdrav iz koga se čitala posebna naklonost i naslućivala se značajna, zavidna privilegija. Samo su članovi naše ekipe znali i svi su sa ponosom pogledali u Dragana, na čijem licu je zaigrao isto šeretski osmeh, kao znak razumevanja i otpozdrav.

Po završetku konferencije, okružen znalački odabranim i raspoređenim obezbeđenjem, Gadafi je prosto nestao, koliko je žurio. Ali je, ipak, prolazeći kraj nas, dobacio na čistom srpskom jeziku:

– Vidimo se sutra! – na ponovo zaprepašćenje svih prisutnih. Ni danas mi nije jasno da li on to zaista govori naš jezik ili je nešto malo naučio od naših ljudi iz svoje pratnje.

Ekipa je, uz male predahe, gotovo svakodnevno naporno radila, i kad je došao kraj Jasmininog i mog boravka, još je mnogo vremena trebalo do završetka filma. Ali mi smo morale otići.

Jasmina Nikitović na pripremi večere

Sat pre no što će poleteti JAT-ov DC-10, koji nas je, na plus 50 stepeni čekao sa spuštenim stepenicama, ukopanim u vrelu pistu, počinjao je da duva poznati afrički vetar. Vetar zvani gibli, koji je u vrelim talasima, kao na trojku uključen fen za kosu, uduvavao zlatnocrveni, kao puder sitan i lepljiv pustinjski pesak, pravo u oči i nozdrve. Još jedan od libijskih bisera!

Na polici za knjige, kraj Draganove slike, u lepoj staklenoj posudi, još čuvam dve šake tog peska i u njega umočeno nekoliko školjkica sa puste libijske plaže.

Zbog nekih stvari, poznatih pod nazivom "srpska posla", film nije montiran na vreme i umesto da zaradimo na njemu, Dragan i ja smo dali sopstveni novac da ga uopšte završimo. Vrteo se na JRT-u i na Libijskoj televiziji, a sada jedna kopija, na zastareloj "beti", stoji u mom ormanu, među požutelim isečcima Draganovih novinskih reportaža.

Danas Dragan nije više među nama. Kao i veliki broj njegovih kolega, prerano, bez i jedne bore na licu, otišao je na onu drugu obalu, sa koje ne stižu pisma i ne dolaze brodovi.

Sa našim, sad već odraslim, sinom Matejom živim kraj gimnazije u ljupkom stančiću. Ispod terase miriše lipa, a prvi komšija mi je direktor beogradskog Zoološkog vrta vajar Vuk Bojović. Ponekad, uz komšijski pozdrav, razmenimo po koju reč, ali mu nikada nisam ispričala zašto i kako su one kamile dospele baš u naš vrt. Ali, pročitaće možda ovo nostalgično sećanje... í

Gde su nestale fotografije?

Jednu deceniju posle snimanja filma, a godinu dana nakon smrti autora filma Dragana Havzijevića 1998, njegova supruga Sofija je napravila monografiju sastavljenu od Draganovih reportaža pod nazivom "Nevidljivi pas" koju je odnela u Radio B92 kod tadašnjeg urednika Verana Matića. Bile su priložene i vredne, originalne fotografije kako bi ga zainteresovale za objavljivanje monografije. Urednik je ljubazno primio rukopis i fotografije. Nažalost, nedelju dana kasnije, neki ljudi na čelu sa Nikačevićem su upali u B 92 i zaplenili sve što je tamo zatečeno.

– Od tada sam mnogo puta pokušavala da dođem do rukopisa i fotografija, ali gospodin Veran Matić i njegov advokat Nebojša Samardžić, koji su uvek bili predusretljivi i ljubazni, ni do danas mi nisu rekli šta je sa rukopisom ni gde je on. Kopiju rukopisa imam, ali fotografije su bile u jednom primerku. Apelujem na gospodina Verana Matića i sve koji možda znaju šta je sa fotografijama da mi pomognu da do njih dođem – kaže nam Sofija Havzijević-Stojanović.