Kako Hrvatskog primorja nema u ponudama naših turističkih agencija, bilo je pravo iznenađenje kada smo videli gužvu ispred dva autobusa na Beogradskoj autobuskoj stanici koja svakodnevno voze putnike za Rijeku, Rovinj i Pulu. Naša i istarska firma su podelile posao: kupiš kartu, rezervacije sedišta nema, kao ni povratka. Tamo, na licu mesta, dogovoriš sve što hoćeš.

Po pričama saputnika shvatili smo da u nekada opšte omiljena letovališta građana Srbije sada idu uglavnom oni koji tamo imaju neku rodbinu, pripadnici mešovitih brakova i porodica i tek poneko poslovno. Od četrdesetak putnika u našem autobusu samo jedan ima putovnicu. Svi ostali pasoše.

Vize su ukinute privremeno, ali smo ipak razmišljali kako sada izgleda prelazak preko granice koje nekada nije bilo. Dosta brzo, rekli bismo. Jedino sa obe strane posebno proveravaju isprave muških putnika u dvadesetim i tridesetim godinama. Da li to ima neke veze sa vojnim rokom ili proteklim ratovima – nismo pitali. Posebno pošto je na njihovoj strani u grupu "sumnjivih" mladića upala i jedna žena sa dvoje male dece.

Pošto od policajca za kompjuterom pokupite svoje isprave, nastavljate put, ali ne zadugo. Prva stanica i prvi hrvatski motel. Noć je, nema šta mnogo da se vidi. Znamo jedino da smo pogrešili što iz Beograda nismo poneli kune pošto u toalete ne možete ući a da ne platite.

– Ne može dinari, samo kune – stroga je "baba sera" koja se ne razlikuje u upornosti i revnosti od naših.

Onda ništa. Idemo malo nervozniji do sledećeg stajališta da vidimo kakva je tamo situacija. Tokom puta tim predelima čudan osećaj se ima kada prolazite pored tabli kraj autoputa koje označavaju blizinu mesta poput Okučana, recimo. Mesta za koja mnogi mlađi naraštaji (a možda ni stariji) nisu ni čuli do 1991. i početka rata. Do pre desetak godina su tuda prolazili tenkovi, a sada putnici na obe strane.

Na putu do Istre videli smo i jedan banalni primer globalizacije. Na jednoj velikoj modernoj benzinskoj pumpi nalazi se bleštava, dobro snabdevena samousluga u okviru koje se prodaju i časopisi. Hrvatski. Mada namah nismo bili sigurni. Svi su šareni, sjajnih korica, lepog papira, gotovo istih vrsta slova, a o temama unutra da ne govorimo. Isti su međusobno, isti u odnosu na srpske magazine koji su se poslednjih godinu, dve pojavili na našim kioscima, a isti i kao evropski listovi (uglavnom nemački) po čijim su licencama rađeni.

Po čemu razlikovati naše i njihove "Lize", "Glorije", "Tine", "Lee"...? Po rečima koje se razlikuju u ekavici i ijekavici a nalaze se na naslovnim stranama. Neke hrvatske listove, koji su nekada bili popularni u celoj Jugoslaviji, nismo ni videli niti znamo da li postoje. Nije, valjda, ni važno. Uskoro ćemo svi čitati, piti, jesti isto. Mnogi u svetu to ne žele pa valjda zato i protestuju kada se u njihovom kraju skupe najmoćniji političari sveta.

U ranim jutarnjim satima prva stanica je Rovinj. Od grada se ne vidi mnogo jer se od autobuske stanice nastavlja ka Puli. Ipak, dovoljan je bio kratki izlazak za prvu impresiju: nema razloga da se osećate kao da slećete na Mars već kao da se vraćate na mesto gde ste jednom (ili više puta) davno već bili.

A "na stanici u Puli" (kako je nekada pevao Balašević) ne čeka vas Katrin već Suzana iz "A turizma" od koje saznajete sve: ovo je ovde, ono tamo, ovde ne menjajte novac jer je provizija velika, ovako se ide tamo... Ona će rezervisati i karte za povratak, organizovati izlete, obezbediti smeštaj.

– Dečki, da vas nisam razmazila? – pita nas Suzana, a mi joj uzvraćamo potvrdno, stavljajući joj do znanja da takva pažnja ne može da ne prija.

I nije to samo zato što smo "egzotične zverke" (ne znamo da li su u proteklih trinaest godina tamo boravili novinari iz Srbije), već zato što je u Puli to, jednostavno, tako. Svuda će vam pomoći, bilo da pomoć tražite telefonom, na ulici, u prodavnici ili nekom drugom mestu.

Posle podne mnoge radnje ne rade zbog vrućine

Vlasnik apartmana u kome smo odseli je takođe ljubazan: "Što ne ostanete koji dan više", "A možda iduće godine?", "Evo, namestio sam vam beogradske televizije na satelitskoj televiziji na prvih nekoliko kanala..". Kako da mu kažemo da bismo mi rado pobegli od onoga što se na tim televizijama prikazuje? Apartman je nov, čist, blizu mora, ali šta to vredi za turiste iz Srbije kada noćenje košta šezdeset evra!

Pula izgleda puna turista, ali meštani se ipak žale kako je sezona slaba. Velika je cela hrvatska obala, a turista je verovatno srazmerno malo da se sve popuni. Negde ih ima, negde ne. Tako je i u Puli. Ima mnogo oronulih starih i nekada lepih kuća koje su izgleda svi zaboravili. U stvari i nisu. To je razlog njihove oronulosti. Sadašnji vlasnici neće da ulažu jer ne znaju da li će se oni bivši, Italijani, proterani posle Drugog svetskog rata, u njih vratiti. Sa druge strane su lepe nove vile i oblakoderi.

Ljudi u Puli? Sebe zovu Puležanima i čini se da su isti kao pre. Svuda se prijatno iznenade kada čuju ljude iz Srbije. Aleksandra i Ana Marija tokom leta prave ukrasne sveće i prodaju ih u centralnoj gradskoj ulici. Prvo su se snebivale pred kamerom kolege fotoreportera a kada su čule da je reč o novinama iz Beograda, opustile su se.

– A koje novine? Kada ćemo izaći? Jao, "Ilustrovana Politika"... Kojim danom izlazi? Mislimo da ima i ovde da se kupi. A kada ćemo mi izaći? Da li izlazi i "Politikin Zabavnik"? – pitanja i sećanja su se ređala unedogled.

Da li slučajno ili je to stvarno statistika, tek, na svakom koraku smo mogli da sretnemo nekoga ko je na onaj ili ovaj način vezan za Srbiju. Vozač "Siti kara" je iz Zagreba. Tamo su on i supruga (profesorka i inženjer) početkom devedesetih izgubili posao i došli ovamo. Ona se penzionisala, on taksira, a njihova rodbina iz Like otišla je za Srbiju. Jednom godišnje ih obiđu.

Baš kao i službenica u ugostiteljstvu čija je porodica početkom rata otišla za Leskovac odakle su im koreni. Kupujući u jednoj bakalnici u centru pešačke zone, prodavačica se nije zbunila što smo poručivali velike količine (nesuvislih?) proizvoda: "bajadera", "ledenih kocki", bombona "kiki", "bronhi", "herbu" ili kakao u prahu poznat iz onih vremena kao "kraš ekspres". Da, i čokoladice "životinjsko carstvo".

Prodavačica je pevala nešto za sebe i pogledavši moje ime na akreditaciji za pulski filmski festival, reših da joj objasnim:

– Mi smo iz Beograda, a ovo su stvari koje smo voleli nekada i kojih dugo nije bilo...

– Znam da ste iz Beograda, samo sam htela da vidim kako se zovete – odgovori prodavačica. – Ništa mi ne pričajte o ovome. Sve znam. Kada sam nedavno bila kod rođaka u Zrenjaninu, pokupovala sam "jafa" keks i "manč-melou" koje smo i mi nekada voleli. Kada sam stigla kući, razgrabili su mi ovi moji čim sam izvadila. Ni za novac se ne bi tako grabili.

Atrakcija: usta istine

Cene u prodavnicama i restoranima nisu tako visoke u Puli, a odnos kune i evra je sličan kao i dinara i evra. Plaže su uglavnom kamenite ili betonske, dok su peščane uvalice retke. Ne plaćaju se. Borove šume su tamo gde su i bile a jedino što smeta u tom raju jeste što su plaže dosta prljave: otpaci stoje svuda redom po stenama.

Sasvim je drugačija prilika na susednim ostrvima Brionima do kojih se stiže brodom iz mesta Fažana. Posećuju ih uglavnom stranci. Lokalni vlasnici brodića u Puli papreno naplaćuju organizovanje izleta po Brionima, Crvenom otoku ili Limskim fjordovima. Najbolje je u sopstvenoj režiji obići ta mesta. Željko, vlasnik jedne od "agencija" za obilazak, kaže da su Titove vile na Brionima i Vangi zatvorene za posetioce dok se ostrva slobodno obilaze.

Pa zar nisu čuli da je Tito odavno umro, pitamo Željka.

– Ma jesu... (sledi psovka, prim. aut.), ali onda je došao Tuđman, pa sada Mesić... došao jedan kurta pa drugi kurta. Najbolje da ih srušimo pa napravimo nove vile za nas.

Brione vole zvezde svetskog džet-seta. Prošle godine je bila Gvinet Paltrou, a ove Karolina od Monaka. I mi smo ga zavoleli istog časa kada smo kročili u to bistro i toplo more na šljunkovitoj plaži iza koje caruju borove šume, kamene vile i safari park.

"Obični" stranci nemaju, kao ni mi, para za Brione pa se odlučuju za nešto drugo, sasvim novo. Sve je više turista iz zapadne Evrope, ali i Južne Amerike i Južne Afrike koji traže višednevne aranžmane što obuhvataju obilazak bivše Jugoslavije! Jedna takva turneja je već uhodana: Postojna, Zagreb, Trogir, Zadar, Split, Dubrovnik, Sarajevo, Beograd.