PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Kobno za narodnu muziku

Dok je narodna muzika ličila na sebe, dok se tačno znalo ko može da je komponuje, a ko da je peva, nije postojala mogućnost da se pop scena razvija u Srbiji i da stekne ozbiljniju publiku. I tako je bilo sve do one nesrećne 1993. godine kada se Ceca vratila iz Nemačke. Tada su prestala sva dotad važeća pravila, a narodnjačku scenu su masovno zaposeli muzičari koji su došli iz neke sasvim druge priče. Oni narodnu pesmu ne osećaju ne pripadaju joj, nije deo njihovog muzičkog sveta i samim tim nisu bili u stanju da je komponuju.

Zahvaljujući medijima, oni su narodnjačku scenu prilagodili sebi i svojim mogućnostima. Od tada pa sledeće bar četiri godine, u okviru folk scene se komponovala i vrtela smesa popa (nekad i roka) i folka, pri čemu je ovog drugog bilo znatno manje, najčešće tek u tragovima, u naznakama.

Neko je to nazvao turbofolkom. Gotovo da za sve to vreme nije bilo nijedne prave narodne pesme. Danas je situacija možda tek malo drugačija. Možda?! Do te, 1993, pop scena jedva da je i postojala u Srbiji. Ali oni kojima je ta vrsta muzike bila bliska i koji su naumili da se njome aktivno bave, prepoznavši priliku koja se iznenada ukazala, čine u tom trenutku najbolji mogući potez – prilaze turbofolkerima i počinju da nastupaju rame uz rame sa njima. Viđamo ih zajedno čak i na "Poselu". Otimaju se o takozvane narodnjake (koji to, u stvari, nisu) i nastoje da imaju što više zajedničkih koncerata sa njima.

Dragana Mirković i njen menadžer, na primer pričali su da su ih u to vreme članovi grupe TAP 011, ali i mnogi drugi, više puta preklinjali da ih vode sa sobom na turneje po zemlji i inostranstvu. Razumljivo jer je to za ove bio jedini način da dođu do publike, zato što ih ama baš niko nije slušao, pošto je celokupna javnost još listom bila okrenuta folk estradi. I drugi nazovi narodnjaci su vodili sa sobom pop muzičare i razne igračke grupe. Čak su im se i pesme na "Palmi" i "Pinku" vrtele u istim emisijama.

Gotovo da nijedan od izvođača sa današnje pop scene nije ušao u muziku pre nego što je promovisan "turbofolk" 1993. Goca Tržan, dobra pevačica, lane je proslavila osam godina rada, a ona ima gotovo najduži muzički staž na aktuelnoj pop sceni.

Naravno, ta saradnja i ti zajednički nastupi bili su mogući jer su se i jedni i drugi bavili gotovo istom muzikom. Koliko je to u suštini bilo isto, potvrdiće i reči Dragana Brajovića (došao iz zabavne muzike), jednog od najodgovornijih za slom narodnjačke scene. Gostujući na Radiju 101, pre pet, šest godina, kod majke Jelene Karleuše, on se zapitao: "Ne mogu to da razumem. Kad pesmu dam nekome ko se predstavlja za folk pevača, onda za nju kažu da je kič, a kada je komponujem za deklarisane zabavnjake, tad se to tretira kao umetnost, a praktično je reč o istoj muzici".

Neću reći ništa novo, samo ću ponoviti ono što su i pozvaniji od mene, još pre nekoliko godina, zaključili a glasi: Današnja pop scena i bukvalno je izašla iz okrilja "turbofolka". Tu se začela, odatle je krenula, tu je imala prvu promociju, tu je stekla prvu publiku, pre toga gotovo da nije ni postojala.

Ali, sve to skupa bilo je kobno za narodnu muziku. Korist od "turbofolka" imali su samo izvođači pop i rok nota (neki od njih to zaista iskreno priznaju), dok je narodna muzika jedini i najveći gubitnik.

Da narodnjački deo estrade nisu masovno zaposeli pop rokeri, potonji "turbofolkeri", da pre desetak godina nije silom prekinut logičan i prirodan tok komponovanja narodne muzike, pop scena bi i danas bila ono što je uvek bila u Srbiji – jedna marginalna i nebitna pojava sa malim brojem izvođača i sasvim ograničenim brojem onih koji su spremni da je slušaju. I bila bi očuvana dominacija narodne muzike.

Zato su nažalost potpuno u pravu Futa, Zlaja, Braja i njima slični kada se besramno hvale da su svojim pesmama, koje se godinama emituju u okviru folka, potpuno iskvarili i promenili raniji muzički ukus stanovništva u ovoj zemlji, odvojili ga od narodne muzike i preveli na drugu stranu, što je direktno pomoglo da pop i rok scena u Srbiji konačno dođu do publike, ističući da se bez njihove "intervencije" to nikada ne bi desilo.

Ipak, najsramnija uloga pripada medijima. Mogli su sve to da spreče, a bili su (i ostali) najvažnije oruđe onima koji zatiru narodnu muziku.

Dejan Stevanović, Beograd

Na udaru tartufi

Srem, zahvaljujući svojoj prirodnoj predodređenost, u prvom redu blagodareći vanserijskoj klimi, označava svojevrsni eldorado za jestive pečurke. Poentu u tom pogledu predstavlja gljiva zvana tartuf, čiju "pradomovinu" na Balkanu čini Istra, u bivšoj jugoslovenskoj republici Hrvatskoj.

Zbog svojih afrodizijačkih svojstava tartuf je danas najskuplja zelena roba na kugli zemaljskoj. Kilogram te pečurke na međunarodnom tržištu staje čak tri hiljade evra. To je cifra od koje se diže kosa na glavi, naravno običnom smrtniku. Ali, svaka roba ima kupca.

U Sremu postoje dva tartufarska "centra". Reč je o šumama, koje rastu u okolini dva bogata sela, pravih ratarsko- povrtarskih "giganata". To su sela Platičevo i Morović koja su prednjačila uvek u primeni savremenih agrotehničkih dostignuća.

Tartuf isključivo uspeva između šumskih drveća. Jer je to njegovo najbolje prirodno stanište.

Do te dragocene hrane, s ljubavnim vrlinama, najbrže stižu divlje svinje, u čijem jelovniku se nalaze. Koreni tartufa su ispod zemljine površine i divlje svinje ih osete, namirišu, i onda ih u slast naprosto tamane.

Svojevrsni neprijatelji tog zelenog blaga sremskog takođe su i specijalno obučeni psi, rase labrador. Oni ih brzo i jednostavno pronalaze.

Na eventualno pitanje u čemu je onda problem, sremski gljivari, čija "centrala" je najveći grad Srema, objašnjavaju i da neodgovorni pojedinci, zbog pretpostavljene visoke zarade, "torpeduju" sve ono što čini delatnost profesije gljivara.

Ovde se razmišlja i o tome kako da se doskoči tim nesavesnim ljudima. Ukoliko se osnuje biljna policija ovog dela Srbije, svi izgledi su da će ona brzo uspeti da raščisti sa njima.

Jer, to sremsko zeleno bogatstvo treba da se pravilno upotrebljava kako bi se, na taj način stvorili potrebni uslovi za dalje korišćenje. Upravo kad je reč o ishrani, pečurke imaju veliku budućnost, iz prostog razloga što ih treba znati brati i uopšte skupljati. U tom kontekstu svakako treba znati i jesti ih da ne bi nešto što je jevtino u suštini postalo preskupo.

Miloje Miljević, Sremska Mitrovica