Samo je jedan Muhamed Ali tako samouvereno, bez trzaja na licu, umeo da kliče: "Ja sam najveći!" Zvali su ga svetskim hvalisavcem broj jedan.

Na domaćoj sceni još nije zabeleženo da je neko u tome nadvisio Veljka Guberinu, zvanog advokatom ubica. Ovaj doajen beogradskih branilaca u svakoj prilici takođe uzvikuje, gordo dignute glave: "Ja sam najbolji, nema mi premca!"

Poređenje ima smisla utoliko što su i bokserski šampion, pre nego što je prešao u vode islama zvan Kasijus Klej, i Veljko Guberina – nemilosrdni fajteri, koji ne priznaju i ne poznaju poraze.

S tom razlikom što je prvi to pokazao u pravom ringu pesničenjem, a drugi znanjem, umećem, upornošću, perfidnošću, pragmatizmom i rečitošću u sudnici. Njegovom ringu. Ali je dizao ruke uvis ubirajući lovorike, Veljko je kažiprstom uperenim u lice ma kojeg sagovornika sugerisao svoju nadmoć.

To radi i sada, u sedamdeset devetoj godini. Mada zvanično penzioner, drži se maksime: jednom advokat, uvek advokat. U službi pravde i istine, dakle. Jer, on je uveren da će nadživeti sebe. To mu je bio i životni moto: da svojim delom zakorači u zvezdani svet besmrtnika i istorije.

O Veljku Guberini je sve napisano i zapisano. Svih njegovih bezmalo dve i po hiljade sudskih predmeta, od toga više od pet stotina najtežih krvnih delikta, praćeni su iz dana u dan. Feljtonski.

Gutić i Lisovac, Točilovac, Despotov, Gavdra... U vreme dok pucnjava nije bila deo svakodnevnog folklora beogradskog i inog miljea, a ubistva gotovo uobičajena velegradska igra, ubice i žrtve bili su medijski događaji. Ko ne pamti naslovne strane ispunjene tada retkim zločincima, ko se ne seća njegovih procesa... Na smrt osuđeni, pomilovani, streljani...

Njegovu blistavu karijeru ispisivali su zapravo mediji širom one Jugoslavije. Istini za volju, novinari nisu morali da ga jure. Sam je hteo slavu i pompu. "Meni treba reklama, što da se lažemo, a bez štampe nema ni posla, ni imena", govorio je vazda.

Kad me je pozvao, teatralno kako samo on ume, izjavio mi je da me je sam odabrao, jer kao bard na to ima pravo. "Mi, advokati, znamo ko je od vas novinara najvredniji!" Pitala sam se šta ja, a i desetine drugih kolega, nismo to opevali iz njegovog opusa. Šta tu još ima da se kaže?

I dobila sam ekskluzivno pravo da najavim njegov testament! Da ga predstavim kao čoveka od krvi i mesa, da iznesem njegovu dušu na tacni, da pokažem javnosti njegovu malo poznatu stranu usamljenog a osetljivog i nadasve ranjivog pravoslavca koji sklopljenih ruku kleči pred slikom majke Mile, njegove ikone. U čije ime i za čiju dušu je sve radio i još radi. "Ti me znaš tolike godine, znaš me ispod kože, zato tebe hoću!"

Zar se to opraštaš od nas, pitala sam ga zapanjeno, znajući za njegov optimizam i veru u besmrtnost. Hajde, Narcisu, ne glumataj i ne drži opet govore, nisi u sudnici.

– Vreme je – kaže mi čak plačnim glasom. – Ove godine sam bio na dvanaest sahrana. Odoše svi moji ispisnici.

A testament su njegovih novih devet knjiga s nadnaslovom: "Veljko Guberina – svedok istorije", koje uskoro izlaze iz štampe. Ja ih čitam u rukopisu. Svedočenje počinje godinom njegovog rođenja, 1925, a završava se s prolećem 2001. To je zapravo vreme kada najzad oblikuje svoj zavet, zapisan na prvoj stranici njegovog dnevnika.

Imam privilegiju da vidim tu svesku, nalik omanjem albumu, s koricama od lipovog drveta, oslikanim šarama narodnih motiva. Slova ispisana crnim mastilom još nisu izbledela. Sitan, kaligrafski rukopis je lako čitljiv.

"Danas, 23. novembra 1940. godine počeh ja, Veljko Guberina, s Božjom pomoći, pisati ovaj dnevnik za uspomenu budućim pokolenjima. Živim u ovo doba najburnije svetske istorije, doba kada se svet trese u ratnom vihoru koji je počeo još lani. Rat koji je započeo Hitler, čovek koga će istorija osuditi..".

Imao je samo petnaest godina, a već je sve znao, zar ne? Kao što je predvideo Hitlerovu, prokazao je i svoju sudbinu. Otac Nikola ga je zvao "moj genije", mati Mila je sve nade poklanjala u njega, jer se sestra Ljubica i brat Mića nisu proslavljali u nauci. Zato je karlovački đak petog razreda gimnazije umeo da zapiše: "Biću veliki čovek, nadživeću sebe!"

Okružen uspomenama – relikvijama u porodičnoj kući u beogradskoj ulici Kneza Miloša, Veljko mi priča:

– Od samog početka moga školovanja u meni se javila želja i ne samo želja, nego bih rekao i potreba, da budem najbolji, da sve najbolje znam. Da li je to bio uticaj moje majke, koja je na mene prenela svoju veliku ambicioznost i svoj nepresušni radni elan, tek Veljko Guberina morao je da bude jedinstven. Možda je u svemu onome što će u mom budućem životu uticati na razvijanje ovih želja u velikoj meri bio i odnos mojih prvih učitelja, koji su neprekidno govorili kako sam najbolji, kako će od mene jednog dana nešto da bude. "Veljko sve zna", ili "Ovo Veljko zna", "Opet, jedino Veljko zna" i slične izjave svakako su mi bile podstrek, ali i uveravanje da sam ja zaista nešto izuzetno.

Njegov ego se penje u nebeske visine. To više nije sujeta, još manje je taština; to je koren njegovog bića.

Ovo je njegova ikona: molitva prede slikom majke Mile

– Jesam li bio lep? Znam samo to da sam imao nešto što je ljude privlačilo i da su o meni govorili da sam jako inteligentan, pametan i prijatan. Bio sam toliko ponosan na to. Smatrao sam da se ovakvo biće ne rađa uvek.

Valjda mu je to pomoglo da se iz svih nevolja izvuče kao pobednik. Da iz svakog poraza načini slavoluk za sebe. Politika mu nije bila sudbina, ali je većma presudila u njegovoj karijeri.

Biću jugoslovenski Idn, piše još u njegovim dnevničkim zapisima. Zli vetrovi rata smeli su ga s tog puta: sa rodnog Korduna obreo se u srcu Srbije. Za njim je ostalo devet neiskopanih i neopojanih grobova najbližih rođaka po majčinoj strani. Ustaška ruka razvejala je njihov prah zajedno s temeljima glinske crkve.

U Jagodini, gde se porodica obrela po izgnanstvu iz Karlovca, morao je biti svedok bratoubistva: kad je Srbin Srbinu glavu uzimao.

U Beogradu je slobodu udisao nepunu godinu po oslobođenju. Otac i brat su već bili u zatvoru. Prvi kao ratni profiter, drugi kao četnik. Stanovao je, kako sam kaže, s majkom Milom u mardelju, preko puta svoje potonje kuće, u Kneza Miloša broj 53. Bio je samo Žuća iz komšiluka, više gladan nego sit. Ali se nije predavao. I tad je sam za sebe ponavljao mantru: "Beograde, osvojiću te ja jednoga dana!"

Uhapšen je krajem avgusta 1945. sa jednom grupom nacionalno orijentisanih omladinaca, poreklom iz radikalnih i demokratski opredeljenih porodica. U zatvoru je odležao dvadeset dva meseca.

– Pored nas, Grolove omladine, u niškom Kazneno- popravnom domu, ležali su kraljevski namesnici, naučnici, pisci, novinari, slikari. Beše tu i jedan Cincar Marković, pa Igor Blum. Na ono njihovo "Proleteri svih zemalja, ujedinite se", mi smo vikali, iz sveg grla, "Inteligencijo sveta, ujedini se". Zvali smo se zatvorskom aristokratijom. Danas znam da je duh te aristokratije srušio komunizam.

Njegov odgovor na pitanje zašto je postao advokat, koliko mu je zatvorsko iskustvo pomoglo da postane branilac koji u optuženom nikada nije gledao samo dosije i broj, koji se nije bavio samo posledicama krivičnog dela, već čovekom i njegovim najtananijim porivima glasi:

– Pre nego što jedni odu u tužioce, a drugi u sudije, trebalo bi da prođu zatvor i da osete da treba biti uvek i na svakom mestu – čovek.

To je i rezime misli s početka ovog dela teksta: kako je politika sama po sebi raščinila nesuđenog političara i oblikovala branioca po meri najhumanijih pravosudnih aršina. Advokata, zakletog Srbina i pravoslavnom Bogu odanog vernika, iskušavanog na stotine puta, poput biblijskog, pravednog Jova, koji je svoju dužnost uvek stavljao iznad boje, rase i religije. "Čovek je mio, ma koje vere bio", ume da kaže.

Izbeglica Veljko, pogorelac Guberina, koji je s tri kofera slika, knjiga i uspomena stigao na tle Srbije, bivši zatvorenik, morao je da studira vanredno u Ljubljani, da zarađuje na građevinama i da izdržava majku, jer beogradski Pravni fakultet nije hteo slobodnomislećeg "Grolovog omladinca" u svojim klupama.

I tu bitku je dobio.

– Ljudi koji su svesni sebe i svoje snage moraju da imaju nečega samopregornog, što odudara od strane u kojoj žive. Nikada nisam pripadao milionima, ja pripadam odabranim desetinama.

U tom kontekstu ide i kazivanje o brojnim strankama i liderima od kojih se Srbija davno umorila. Pa sledi priča o doživljenom a neodbolovanom.

– Nisam verovao da ću još jednom biti svedok srboistrebljenja. Nisam verovao da će se genocid nad Srpstvom ponoviti. Nisam verovao da je moguće više opraštati. Jer Srbi su oprostili, a sad im traže novi oprost tuđih grehova.

Potom crvenim potcrtava da je iznad svih stranaka. Da je samo delić srpskog naroda i samo vojnik u borbi za njegov opstanak.

– I dok se postavlja pitanje opstanka srpskog naroda, na Kosovu i Metohiji, ili ma gde drugde, ne interesuje me da li mi u toj bici neko pristupa s leve ili sa desne strane, sa severa ili s juga. Spreman sam da uradim sve za spas Srpstva. U to ime, ako treba, udružiću se i s crnim đavolom. Pa nisam ja uzalud proputovao četiri kontinenta i trideset osam zemalja. Samo da budem i s tim Srbima iz rasejanja.

Ima neke, reklo bi se posve prirodne veze između ove bitke Veljka Guberine i mnogih bitaka koje je vojevao u sudnicama. Na njegovom radnom stolu stoji sentenca: "Upotrebiću sve što mi zakon omogućava, a savest nalaže da ljudski život spasem". Autor je sam Guberina. Dakle, borba za čoveka i njegov život.

– Započeo sam karijeru kao branilac maloletnika. Kao faktografista, kakav jesam, nikada nisam pravio dosijee zbog drugih, da bi ih kazao "tamo gde treba", nego sebe radi. Potajno sam se nadao da će možda nekad neko od tih mojih klijenata moći da mi pomogne. Jer, nikad se ne zna šta nosi dan a šta noć.

Ponavljače u sudinicu i svoju kancelariju nije primao na ponovno viđanje. Od tri stotine mladih ljudi koje je branio, veli, četiri petine su postali cenjeni porodični ljudi. Učitelj to najbolje zna.

– Branilac mora da bude i edukator. Njegova svrha je i da vrati na put one koji su skrenuli s njega. Da bude uviđavan i razuman. Pitanje slobode čoveka je u neku ruku pitanje života.

Kako se pobornik pravde osećao kad bi i više sudske instance žmurile pred očiglednim procesnim, materijalnim povredama, ili pred aljkavošću istražnih organa? Da li mu je padalo na pamet da digne ruke od isterivanja pravde?

– Kako bih se drugačije osećao nego razočaranim kad i viši sud prihvata odluke koje ne da nisu pravne nego nisu ni pravedne, ali ja sam fajter i ne predajem se lako. Ponekad sam s mazohističkim uživanjem najstudioznije pristupao raščlanjivanju krivičnog dela upravo stoga, uveren da i zakon može da se izigra, i da ću ipak naći način da spasem branjenika.

I opet misao za kolekciju sentenci velikih ljudi:

– Smatrao sam da je veličina i snaga branioca da, kratko rečeno, i posle rđave žetve treba sejati.

I pouka zakonodavcima: nisu advokati donosili zakone, već vi. Sudije su vaši podanici. I jedni i drugi poštujte ono što ste sami doneli, ali nikad ne zaboravite na ličnost čoveka zbog kojeg ste zakone pisali.

U advokatskoj karijeri Veljka Guberine mogu se prepoznati tri izrazita ciklusa: želja da se primeni sistem Zapadne Evrope u kojem je sud jedan od četiri kamena temeljca države, borba za ukidanje verbalnog delikta, zbog kojeg je u mladosti iskusio zatvorsku atmosferu, i borba protiv smrtne kazne.

U prvom je samo donekle uspeo. Sudstvo je, kaže, stub koji se najviše klima. Verbalnog delikta više nema. Smrtna kazna je najzad ukinuta.

Sa njima živi: bratanica Mila, Veljko i unuk Vanja na jednom crkvenom slavlju

A njegovim branjenicima je u gotovo šezdeset slučajeva pretila upravo kazna smrću. Ostaće zapamćene njegove reči izgovarane na stotine puta tokom te vojne: "Ne ubijajte ljude zbog ubistva, već spasavajte ljude od ubistva".

Zbog toga su mu mnogi pretili. Još čuva požutele starinske dopisnice na kojima mu najavljuju likvidaciju jer brani ubice. Nije pokleknuo ni kad su u pet pokušaja tu pretnju zamalo ostvarili.

– Niko me nije naterao da branim ljude optužene za ubistvo, ali dok sam ih branio, nikada nisam dozvolio da mi savest prebaci kako sam se o nju ogrešio. Od svega možeš pobeći, od svoje savesti nikada.

Pitam kako su se ponašali ljudi kojima je spasao život, da li ga se sećaju, pišu li.

– Pišu i dolaze. I šalju suvenire. U kućama mojih branjenika zaticao sam svoju fotografiju na mestu gde stoji slavska ikona. Pa ja imam sedamdeset kumstava. Na svaki poziv da ih venčavam, decu da im krstim, bez pogovora sam se odazivao.

On sam izbegava da se sreće sa svojim klijentima. Ne stoga što ne želi da ih vidi, nego prosto da ih ne bi podsećao na prošlost.

Lekari, advokati, grobari, dželati moraju imati gvozdeno srce, jer kad bi plakali nad svačijom sudbinom brzo bi završili u ludnici.

– U mom poslu se mora imati hladna glava. Ostavi ti to što ja sve što mi pošalju čuvam, od najmanje značke do minijaturnog liciderskog srca, od kečeta do ličke kape, od slike do prelepih gusala. Ja sam svaki proces vodio kao da je reč o vagonima a ne o živim ljudima. Tako pred sudom. Pred Bogom i sobom, samo ja znam kako mi je i neka tako i ostane. Ova moja soba, kad bi mogla da svedoči, govorila bi ti o tome kako sam i koliko bukvalno oplakivao svaki moj poraz, kad god je molba za pomilovanje bila odbijena. I govorila bi o noćima u kojima sam se preispitivao da li sam sve uradio da bih izbegao poraz. Al’ sutra, sutra je opet hladna glava i gola sudnica.

Tako govori Veljko Guberina, uistinu svedok istorije, na znanje i znamenje nekim novim Guberinama.

Doajen domaće advokature, svakako naš najveći živi krivičar, nema sopstvenog poroda. U mladosti su ga volele mnoge poznate žene. Pripisivane su mu veze i vezice i još štošta. A on je vezan za decu svoga brata Miodraga i sestre Ljubice Nikolić, učiteljice. Brankica, Srba i Darinka ga obožavaju. S njim u kući je Mila, Mićina ćerka, sa mužem Marinkom i sinom Vladimirom.

– Moja uzdanica je moj unuk Vanja – kaže. – Ali, među svoje najbliže ubrajam i dva svoja saradnika. Milan Vujin je iskočio iz mog šinjela i smatram ga svojim. Odnegovao sam u svojoj kancelariji i Nenada Vukasovića. Za četrnaest godina koliko je kod mene, učestvovao je u sto šezdeset odbrana za ubistvo. On je moje dete. Pred mojim očima je pravno stasavao i znam da je sazreo toliko da će uspešno braniti Zvezdana Jovanovića, osumnjičenog za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Zvezdanova majka zna da sam ja iza kulisa tog procesa veka. Zato sam uveren da će Nenad položiti svoj branilački ispit, koji će ga odvesti ravno u istoriju. Preko njega, ja ću još jednom nadživeti sebe. To je cela istina.