U selo prilepljeno za strme litice ne može se s puta. Mora se preko reke. A tuda, gotovo, niko ne ide. Samo ko mora.

– To je selo Vlasi – upućuje nas seljak koji pored njive žutih kukuruza napasa dve krave. Predstavlja se: Aleksandar Kostov iz sela Vlasi. Zove se Vlaško jer tu počinju obronci Vlaške planine, a krave su na uzici da ne uđu u kukuruze. Crni pas se zove Balkan, čuvar krava i glavni pomoćnik Aleksandru u svemu.

– Najbolje da odete u selo – predlaže nam. – Ja slabo umem da vam pričam. Tamo ćete nekog da nađete, mada ni u selu nema mnogo ljudi. Sve je otišlo odavde.

Idemo u selo. Put vijugav, strm. Od nabijene zemlje. A prizor čudesan: planina se nadvila nad crvene krovove, čije litice kao da je sam Bog postavio da selo ukrase ili da ga zdrome.

Ispod sela teče Jerma. Tek izašla iz kanjona. Još umorna i zadihana od borbe sa teškim gromadama, koje su se ko zna kada survale u njeno korito. Tu je i manastir Poganovo iz petnaestog veka, duboko skriven u klisuri reke, tri kilometra od sela. Dalje, pak, uzvodno vodi put za Zvonačku Banju koja svojim izgledom, svojstvima i položajem, jer je smeštena prekoputa litica gde orlovi svijaju gnezda, prosto mami čistotom i lepotom prirode. I sva ta gotovo nestvarna i retko viđena lepota samo dvadesetak kilometara od magistralnog puta Pirot – Dimitrovgrad, kada se skrene desno kod table na kojoj piše selo Sukovo.

Selo Vlasi je negde na polovini ovog izuzetnog za oko uzbudljivog puta kojim je nekada tutnjao "ćira", a sada njegovom trasom kroz kanjon i tunele do svih ovih mesta vodi asfalt.

U selu, pak, ni traga od one vedrine crvenih krovova koji mame pogled s puta. Samo naslagana drva pored trošnih kuća su znak da u selu ima ljudi. Na nekim kućama nema prozora, blatare se iskrivile od starosti jer su davno prešle stotu, kokoške i poneki pas su jedina živa bića koja se, kada se ovde bane, mogu opaziti.

To je, pak, samo na prvi pogled. U seoskoj prodavnici nedaleko od škole se odvija, izgleda, sav život u selu.

– Sedam meseci selo nije imalo prodavnicu – objašnjava Sreten Nikolić, rođen ovde, koji je zapucao čak iz Pirota da tu posluje, jer selo bez prodavnice i škole je mrtvo selo.

Nenajavljeni došljaci kao da su privukli meštane da se u što većem broju okupe i utvrde ko to iz Beograda može ovamo da zabasa.

Lazar Nikolov, meštanin objašnjava nam da se iznad sela nalazi pećina Vetrena dupka. Ima hodnike i kanale duge četiri kilometra i još sve nije istraženo. O selu samom, kaže, teško može neko da nam priča.

– Mi takvog čoveka nemamo – zaključuje s tugom u glasu.

U prodavnicu ulaze ljudi. Poneko i sedne za sto u uglu do prozora, jer selo nema kafanu, pa je prodavnica ujedno i mesto gde može da se popije kafa i malo popriča.

– Selo ima oko sto trideset kuća, od kojih je bar polovina prazna – priča nam Krsta Maričkov, seljak s manirima pravog gospodina koji rečnikom i načinom mišljenja kao da odudara od sredine u kojoj se i vreme zaustavilo. – Svi su otišli za Pirot uglavnom. To je sudbina sela. Oni koji su ostali rade malo pored reke dole, malo krompir, malo paradajz, papriku... I to je sve. Poneka krava, koza, nekoliko ovaca...

Krsta nam objašnjava da im je Vlaška planina izvor drva za zimu. Osamdeset četiri su mu godine, ali se, iako sa štapom, drži uspravno i uzdignute glave. Ima dve ćerke i sina. Jedna je u Nišu, druga u Boru, a sin u Francuskoj. On je sam u selu. Ponekad ga deca obiđu. Kao i ostale uglavnom njegove vršnjake.

Krsta zna zašto se selo smestilo pod litice.

– Pričao mi je otac, koji je rođen 1874. godine, da je naše selo tada imalo šesnaest kuća i da je bilo smešteno dole kod škole. Ali se stalno strepelo da ga ne prekrije voda. Jer Veterna pećina gore prima vodu koja posle kulja niz padinu. Jednom je tri dana lilo kao iz kabla, stena popustila i napravio se otvor i voda je poplavila sve njive. Tako strašna poplava se desila pre sto osamdeset godina i potom 1957. Potopila je selo i crkvu. Onda su se ljudi digli i došli ovamo pod litice.

Ulaze meštani. I razgovor sve življi. Najviše im svima žao škole i ovaca.

– Đake nemamo. Nijednog. Prazna škola – kaže Lazar Nikolov. – Lepa škola, velika, ali prazna. Ni jabuke nema ovde više ko da bere. Tako je i sa ovcama. Nekad je ovde bilo 2.000 ovaca i čak 1.700 koza. A sad ovce na prste da prebrojiš. Nema ih više od pedeset.

– Kakvi pedeset. Trideset! – dodaje Sreten iza pulta.

Krsta Maričkov objašnjava:

– Do Sukova je nekad put bio užasan. Blato do kolena i ljudi su bežali odavde. Sve dok nije početkom šezdesetih ukinuta pruga i probijen put za selo Zvonce. Ali je tada već bilo kasno. Talas onih koji odlaze nije mogao da se zaustavi. Možda će sada poneko i da se vrati. Kao Sreten na primer. Škola nam propada. Dolazili Holanđani u pećinu. Bili su šokirani lepotom. Tražili su da im se dozvoli da sve srede za turizam, da u pećinu uvedu struju, da naprave parkinge, svašta. Na tri godine. Nisu im dozvolili. I sad sve stoji, kao zaboravljeno. A dolina Jerme je prelepa. I kanjon. Ovaj kraj ovde je najčistiji ekološki predeo Srbije.

Iza sela gde je stalo vreme idemo u kanjon. Tek kada se siđe tamo, može da se oseti sva moć i snaga prirode koja ovde deluje na sva čula. Jer, kanjon je pun tajni o sakrivenom blagu, o pećinama koje čuvaju zmije i legendi koje ljudi i danas proveravaju. To je i vidljivo na svakom koraku. Tragovi tragača za blagom govore o groznici koja ovde povremeno vlada.

Preko žičanog mostića čije trule daske pucketaju pod nogama i prete da svakog ko njime prođe propuste u hladnu Jermu, stoji kuća. Pred kućom Nikola Velev, jedan od retkih žitelja sela Trnski Odrovci smeštenog usred klisure. Sedamdeseta mu je.

Manastir Poganovo u dolini Jerme

– Kad si mlad sve ti je dobro – priča oslonjen na gomilu naslaganih drva, dok dva psetanceta s pažnjom motre na pridošlice na koje nisu navikli. – Živi se nekako. Imam desetak kokoški i s njima se raspravljam. To mi je društvo. I psi. Deca su u gradu i ponekad navrate. Al’ leti dođu turisti. Ja ih pustim tu na ledinu da dignu šator, a onda istražuju po kanjonu. Šta rade ne znam. Možda i zlato traže.

Zagledan u sure litice, s izvesnom zebnjom kaže:

– Vidim, nema po zemlji više ni lešnika ni oraha. Sve su veverice pokupile. Ne možeš da orah nađeš ni za lek. A koliko ja znam, to najavljuje dugu i hladnu zimu.

U kanjonu gde je vreme stalo svi su spremni na to. Drva su odavno naslagana. Zima može da počne.