PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Bake, deke i unuci

Pre nekoliko meseci gledao sam na televiziji insert iz govora gospodina premijera, kad je rekao: "Bake i deke nek se dogovore sa unucima da li da se povećavaju penzije ili da te pare idu u investicije, da se obezbedi posao unucima". Mislim da ovakvoj izjavi nije potreban komentar. No, ipak, pošto sam penzioner, moram da kažem neke stvari u vezi s nama penzionerima.

Često se čuju neke izjave, ponajviše ona kako su penzioneri na teretu društva. Za vreme Miloševića jedan političar je izjavio kao ima mnogo penzionera, jer slabo umiru. Kad uporedim te dve izjave, sadašnjeg premijera i bivšeg političara, mislim da je ova nedavno izrečena mnogo teža. Zna se kolike su naše penzije, mislim na najveći broj penzionera, običnih ljudi. Svi mi koji smo sada bake i deke kao deca preživeli smo rat, kao mladi izgrađivali ovu ratom porušenu zemlju sa mnogo elana i entuzijazma. Odricali smo se mnogih pogodnosti sve za bolje sutra. Od tadašnjih ličnih dohodaka uzimalo nam se za penzioni staž. Zna se kolike su bile nekad plate.

Sada nam se penzija usklađuje sa ovim zaradama, a zna se kolike su. Pa se izmišljaju načini da nam se zakida, a ne da procentualno mesečno prate plate. Nekad su se penzije isplaćivale prvog za sledeći mesec, jer je to zarađen novac a ne socijalna pomoć. Dvadeset šestog septembra počela je isplata prvog dela za jul mesec ove godine. Kakva je to redovnost isplate kad toliko kasni. Isplaćuje nam se dug kao neka milostinja bez kamate. A mi moramo da platimo kamatu za sve ako nešto ne platimo na vreme.

Znači, mi penzioneri smo oštećeni na nekoliko načina. Pošto smo svi narušenog zdravlja, izraubovani kroz godine rada, ne možemo sa ovim primanjima imati ni adekvatnu ishranu, prema zdravstvenom stanju, niti imati pravo lečenje. Svi bolji lekovi se moraju kupovati privatno. Pošto ne možeš da imaš adekvatnu ishranu i lečenje, imaš šansu da što pre umreš.

Žalosno je što mnogi današnji mlađi političari tako misle i ne razmišljaju da i oni treba da ostare. Mi sadašnji penzioneri smo imali obavezu prema našoj deci da im obezbedimo radna mesta, a nismo imali obavezu i za unuke. Unucima treba da obezbede radna mesta njihovi roditelji, a to treba da im omogući društvo ustavom zagarantovano pravo na rad.

Tako je bilo za vreme Miloševića, pa se tako i sada nastavlja, da se kola lome na nama penzionerima. Mi nismo u radnom odnosu i ne možemo da štrajkujemo, nemamo kamione i traktore da blokiramo puteve, a nismo ni za to da se penjemo po krovovima da bismo nešto iznudili. Možda bi trebalo malo da razmišljamo i o budućim glasanjima. Kad smo već na teretu, što da glasanjem opterećujemo glasačke komisije, da broje glasove suvišnih ljudi, nas baka i deka.

Rajko Panić, Sremska Mitrovica

Živi su jer ih pamtimo

Obradovao me je tekst o Mirku i Slavku objavljen u 2332. broju "Ilustrovane". Kao dečak redovno sam kupovao i pratio avanture tih malih kurira. Beše to u ono vreme zaista najbolji domaći strip uz koji su stasavale generacije za koje bi se moglo reći da su sada najbolje što ova zemlja ima. I one prođoše rat i mogu se slobodno poistovetiti sa svojim idolima.

Kada imam slobodnog vremena, između ostalog, volim da sastavljam pesmu, a jednu sam posvetio baš Mirku i Slavku. Zaista bi bilo dobro da Gornji Milanovac ima njihovu ulicu jer su ga oni u tadašnje vreme i proslavili.

Što se tiče stripova, njih odavno više nemam jer sam ih prilikom selidbe u novi stan dao deci iz starog komšiluka. Jedino što čuvam je slika u vitrini moje sobe pa ovoj mlađariji nekad pričam ko su bili "ti" na slici.

S poštovanjem.

Vladan Petrović, Valjevo

Pisao je do smrti

O novinaru novine pišu kad zabrlja ili kad umre. Danilo- Dača Ružić, nekadašnji novinar "Ilustrovane Politike" iz njenih pionirskih dana, umro je. Bio je novinar. Drčan, otvoren, radoznao, dobar pisac, istraživač i emotivac, ponekad slab, a ponekad čudo od snage. I pravi čovek. Profesiju i sebe nikada nije razdvajao. Pisao je do smrti. Imao je osamdeset tri godine.

Kažu da je posle drugog šloga koji ga je zadesio u bolnici samo sklopio oči. Ne znamo koje su mu poslednje reči. Pravi novinari uvek umiru sami. A Dača je bio pravi. To treba ponoviti više puta, da se ne zaboravi.

Voleo je bicikl, prirodu, čist vazduh, zvuk lupkanja po pisaćoj mašini, miris vrućih novina tek sišlih sa mašina u štampariji, voleo je ljude, životinje i sebe.

U fioci mog stola hrpa Dačinih tekstova o paraglajderima. U nastavcima. Priča o grupi mladih ljudi koji pomoću krila i vetra lete na Adu Bojanu, na letovanje i šta im se sve usput događa. Nebo i letenje su mu bili opsesija poslednjih godina. Taj roman nikada nije završio. Možda je odlučio da namerno pobegne iz života i da na nekom svom nebeskom paraglajderu krstari nebeskim beskrajem.

Sve njegove brojne reportaže o ljudima i njihovim sudbinama, jer o tome je Dača celog života pisao, ostale su među ukoričenim stranicama "Ilustrovane Politike".

Zauvek.

J. Antonijević