Vojislav Brajović je imao samo devetnaest godina kad je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zaigrao u adaptaciji čuvenog romana "Kad su cvetale tikve", akademika Dragoslava Mihailovića. Komad je izveden samo tri puta i zabranjen ukazom Josipa Broza Tita.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

– Ukidanje te predstave je zaustavilo razvoj naše kulture – kaže danas ovaj poznati glumac. – To sve spada u naše nesreće i pokazuje koliko smo sami sebi najveći dušmani.

Naravno, Voja onda nije mogao ni da sanja kako će jednog dana baš sa ćerkom istaknutog književnika imati sina Relju.

– Pa Milica se tada još nije ni rodila! – veli. – Na svet je došla tek posle tri godine, 1972.

– To je ta zla kob koja ga prati – kikoćući se dodaje Milica. – Prvo zabrana predstave, onda ja... Ha, ha, ha...

Tog dana kad je ceo Beograd trčao stazama maratona, glumački par Milica Mihailović i Vojislav Brajović je sedeo kod kuće. Ali ne zato što su očekivali ekipu "Ilustrovane Politike", na taj dogovor su bili potpuno zaboravili, već što im je u posetu došla Miličina drugarica sa klase i Vojina partnerka u "Egzibicionisti", glumica Isidora Minić. U naselje Medaković, kad je pola grada zatvoreno za saobraćaj, nije lako stići, a ni popeti se na šesti sprat kad lift ne radi.

– Odrasla sam na Studentskom trgu, ali otkad sam počela da se osamostaljujem nisam više imala prilike da budem u centru grada – kaže Milica. – Živela sam najpre na Banjici, sad ovde. Sve dalje i dalje.

Da li neučestvovanje na maratonu znači da nisu sportski tipovi, da se ne bave rekreacijom?

– Redovno se rekreiram – kaže Voja dok ga Milica zapanjeno gleda. – Ozbiljno. To deluje kao vic, a ja imam toliko fizičkih napora u predsatavama koje igram! Nažalost, imam manje priprema za utakmice nego što one zaista traju. Posle svake predstave se osećam kao bokser koji je izdržao dvadeset rundi.

Zaista, u lanjskoj sezoni je Brajović imao čak četiri premijere, što mu se prvi put dogodilo u karijeri. "Egzibicionistu" u Ateljeu 212, "Pogled u nebo" u Zvezdara teatru, "Rodoljupce" i "Galeb" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kraj sezone je dočekao potpuno iscrpljen.

– Kad se glumac žali da previše radi, on se u stvari hvali – dodaje. – To je ipak privilegija, bez obzira koliko je naporno. Pored ove četiri premijere, još toliko uloga sam odbio. Nisam mogao sve da postignem. Nisam alav na uloge.

Otkako je nedavno Relja prohodao, on je Milici najveća rekreacija. Nema potrebe, a ni vremena, da sa Isidorom ide kod njihove zajedničke drugarice Bise na aerobik. I da je neko pre porođaja pitao da li će igrati kad se beba rodi, tada bi potpisala da neće. Međutim, igrom slučaja, na scenu je stala kad je Relja imao tri meseca.

Milica i Voja zajedno nastupaju u Zvezdara teatru, u predstavi "Pogled u nebo", po tekstu Dejvida Herija.

– Nisam "fan" glumačkih parova – veli Voja Brajović. – Najlepše je, a nadam se da nisam u zabludi, što to ne smeta kolegama. Ni u jednom trenutku nas ne doživljavaju kao "muž i žena mačka pečena".

U komadu oskarovca Dejvida Herija (za scenario za film "Sati") ovenčanim nagradom "Ser Lorens Olivije", u kojem autor sukobljava ženu i muškarca, pripadnike različitih generacija, Milica i Voja tumače likove koji su njihovi vršnjaci. Kuriozitet je da je u podeli uloga sve isto kao i u životu. Suptilan, ali surov tekst govori o ljudskim odnosima, a naročito o ljubavi.

U bliskim partnerskim odnosima na sceni ovaj glumački par je bio još samo u "Antigoni u Njujorku", predstavi Budva Grad teatra.

– Igrali smo i u "Galebu" – dodaje Voja.

– Da, ali imamo samo jednu zajedničku scenu – na to će Milica.

– Znam, ali je seksualna scena! Vidite, ona mene tamo i ne primećuje...

Već je rečeno da je Voja igrao u komadu "Kad su cvetale tikve", a da li bi Milica volela da se pojavi u dramatizaciji nekog dela pisca Dragoslava Mihailovića?

– Veoma volim literaturu mog oca i uživam da čitam sve što on piše – kaže. – Najdraža njegova knjiga mi je "Gori Morava" koju je posvetio mojoj mami. S te strane bih volela da igram u nekoj njegovoj drami, ali i tata i ja to smatramo neukusnim.

Smatra, takođe, da iako je do sada dobila nekoliko uglednih nagrada, ne može se svrstati u kategoriju glumica u modi.

– Nisam nikakvo TV lice i rano sam svrstana u karakterne glumice. S jedne strane je to dobro, jer ne ograničava glumački vek trajanja. U tom smislu je to najsrećnija pozicija. Ako si zdrav, godine te ne mogu zaustaviti. Obožavam uloge koje možda ne deluju privlačno. Kao sasvim mlada sam igrala babu i to je za mene bio veliki izazov.

Zanimljivo, i njen saputnik Voja Brajović je počeo kao starac od osamdeset leta.

– Više od osamdeset! – ispravlja nas on. – Kao student druge godine Akademije, sa kolegama sa klase Milanom Gutovićem, Gojkom Šantićem i Markom Nikolićem, bio sam u horu Argilskih staraca u "Agamemnonu" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nosili smo dugačke sede brade.

Za razliku od Voje koji se dugo lomio između vajarstva i glume, kod Milice nije postojala dilema.

– Rano sam se opredelila za glumu. Moj stariji brat Branislav je slikar i već deset godina sa porodicom živi u Portugaliji. Oboje mnogo volimo da čitamo i zato umemo da se lepo izražavamo. Moj brat piše najlepša pisma na svetu. I ja sam se kao devojčurak trudila da pišem, dobijala neke nagrade, ali ne mogu da kažem da to ima veze sa darom. Više to ima veze sa lepim jezikom s kojim smo odrasli. Drago mi je što sam prevela tekst Rolanda Harvuda "Gosti" koji sam igrala kao monodramu. Ponosna sam na taj svoj prevod za koji sam dobila stručne pohvale.

Mada je rođen u Beogradu, Voja Brajović stalno ističe da je Valjevac.

– Kad sam imao pola godine, otac je netragom nestao u vrtlogu Informbiroa, a majku, mene i tri godine starijeg brata Branislava su isterali iz stana. Takvo je vreme bilo. Socijalizam je vreme grabeži, prevara. Majka je s nama otišla kod ujaka u Valjevo, gde smo i ostali. Zato uvek kažem da sam Valjevac. Valjevo je, nadam se da je i danas tako jer sam odatle otišao sa osamnaest godina, bila građanska varoš. U njemu se večito vodila bitka za duhovnost i protiv kulova. Kulov nije seljak. Nije to borba ruralnog protiv duhovnog. Kulov je kasta, kao što u Indiji postoje kaste. Ta kasta nikad ne vuče napred, nego gleda da onog iza njega smakne nadole. I kad dođe do nekog položaja, gledaće da vuče sebi, a ne drugima. Nisam siguran da je ta bitka definitivno izgubljena, ali da se gubi, to je činjenica.

Uz srpsko, Voja stalno ističe i svoje crnogorsko poreklo (otac Vukota je iz Bjelopavlića u Crnoj Gori). Znači li to da je i po mentalitetu Crnogorac? Da voli da udari rukom o sto koliko da se zna čija je zadnja?

– Crnogorce, takvim kao što ste vi opisali, čine Crnogorke – kaže. – Moja baba Zorka je uvek mom đedu donosila od kokota batak i karabatak. A devetoro dece su imali. Deci što ostane. Svaka Crnogorka vrlo dobro zna da ako drži svoga muža u zdravlju i raspoloženju, on će držati njenu porodicu. To je prirodni nagon za održanjem.

A da li Milica prema njemu kao polu–Crnogorcu ima takav odnos?

– Milica prema meni nema odnos kao prema Crnogorcu, nego kao prema čoveku – ističe Voja i dodaje:

– Žena Crnogorka svog čoveka uzdiže. Pravi od njega što on nije: i "Sokole", i "Snago moja"... A ovde će žena reći mužu: "Ajde, nemoj da kenjaš! Ćuti, molim te!" Govorim o toj mentalitetskoj razlici.

Ipak, i njemu je kao i svim Crnogorcima svojstveno direktorstvo. Bio je v. d. upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta i, na predlog Mire Trailović, privremeni upravnik novoosnovanog BITEF teatra. Bio je čak i kandidat za gradonačelnika Beograda.

– Kad sam postao v. d. upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta imao sam 31 godinu – seća se. – U ono vreme je bio skandal da to bude glumac, pa još mlad. Neke starije kolege su govorile: "Ali ja hoću da imam svoga tatu!" Sad su glumci upravnici i to više nikome nije čudno.

U vreme kad se prikazivala TV serija "Otpisani", Milica Mihailović je bila devojčica. Da li je tada, poput svojih vršnjakinja, bila zaljubljena u ilegalca Tihog?

– Više mi se sviđao Prle – otkriva. – Ipak sam najviše volela Sandokana, ali mi je Kabir Bedi umakao!

Glumac Kabir Bedi je nosio bradu i imao dugu bujnu kosu. Voja nema bradu, a kosu je gotovo potpuno izgubio. Kad je prvi put sreo Milicu i kako su se zbližili?

– To je jedna od onih lepih filmskih priča – kaže poznati glumac s puno nežnosti. – Bilo je to na snimanju filma Gorana Markovića "Urnebesna tragedija". Ona je mene opčinila svojom zrelošću, a ja nju infantilnošću. Tada smo bili devet godina mlađi.

Milica nema ništa da doda na ovu temu.

– Ne mogu da podnesem razgovor o ličnim stvarima. Mene je užasno sramota.

Da li ih je plašila razlika od 23 godine kad su odlučili da žive zajedno?

– Naravno da to postoji kao zabrinjavajuća kategorija – ističe Milica. – Ali kad se ljudi spoje na takav način kao nas dvoje, onda je ta stvar krajnje nevažna. Razlika u godinama postoji i uvek kad je pomenem, ja se začudim. Frapira me jer je zaista ne osećamo.

– Ja želim da što duže budem od koristi Milici i Relji! – dodaje Voja.

Mali Relja se probudio i nesigurnim koracima dolazi do oca. On ga nežno uzima u naručje.

– Pajče tatino! – ljubi ga.

S ponosom pominje i sina Vukotu (24) i ćerku Iskru (16) iz prvog braka. Vukota se trenutno ozbiljno bavi manekenstvom, dok je Iskra đak Filološke gimnazije.

Zvoni telefon. Poziv je za Voju. Podsećaju ga na termine snimanja filma Ljubiše Samardžića "Banatska priča", gde igra oca glavnog junaka Save Lađarskog.

Kako je dopustio, zanima nas na kraju, da Milica ne nosi njegovo prezime?

– Mi nismo muž i žena – kaže. – Mi smo Milica i Voja, Reljini mama i tata.