Jovan Jole Lekić, mladić sa zavidnim internacionalnim kuvarskim iskustvom, privremeno je bacio sidro u Beogradu. Od pre četiri meseca radi u restoranu – konobi "Na dnu mora". Kad mu je letos došla u posetu baka iz Splita, odveo ju je u kuhinju:

"Vidiš kako se mučim", rekao joj je.

"Jel’ te neko terao da budeš kuvar?", ravnodušno ga je upitala. Nikako nije mogla da zaboravi kako svojevremeno nije mogla da ga ubedi da promeni odluku. Pokušala je čak i da ga potkupi. Obećavala kola, stan, ali ništa nije pomoglo.

– Ja sam crna ovca u familiji – smejao se Jole. – Svi su, osim mene, pravnici i lekari. Doduše, ne svi. Moja majka je ekonomista, ali nije radila u struci. Sve do rata i raspada Jugoslavije je u Splitu držala galeriju slika.

Mladi lekar sa beogradske Čubure Dragoslav Lekić je služio vojsku u Splitu, na školskom brodu "Galeb". Jednom je čak bio u prilici da Titu izmeri pritisak. Tu u Splitu, Dragoslav upoznaje Italijanku Ines. I umesto da po povratku iz JNA ode u Švajcarsku i da tamo radi u jednoj ginekološkoj ordinaciji, oženio je Ines i zaposlio se u splitskoj hitnoj pomoći. Sticajem okolnosti, Jovan se rodio u Beogradu. Imao je tri meseca kad su ga doneli u Split.

Malog Jovana je za kuvanje zainteresovao čuveni Steva Karapandža koji je, reklamirajući na televiziji "Vegetu", redovno davao i recepte. Nijednu emisiju desetogodišnji dečak nije propuštao. Probao je i da nešto od ponuđenih jela sam spremi, praveći haos u kuhinji i zagorevajući majci šerpe. Do Karapandžinih emisija jeo je samo "čokolino", pljeskavice i ćevape.

Imao je jedanaest godina kad je Karapandža gostovao u splitskom hotelu "Park". Otac ga je odveo u kuhinju i on je video svog junaka "uživo" na delu. Nedugo zatim, opet se našao u istoj kuhinji za vreme jedne svadbe. Prvi put je probao i mnogo mu se svideo jastog belvi. Kod kuće je u kuvaru odmah našao recept za škampe na crvenom buzaru, ali nije uspeo da ih spremi onako, kao u hotelu. To ga je iznerviralo. Kako on to ne može? Shvatio je da je i za najjednostavnije stvari potrebna veština. Buzaru očas napraviš od maslinovog ulja, crnog i belog luka, peršuna, paradajza, malo belog vina, soli i bibera. U njega ubaciš škampe, poklopiš i kuvaš petnaestak minuta. Skloniš ih s vatre, ostaviš desetak minuta da odstoje, i – pravo na sto. Najlepše je jesti ih rukama.

Skuplja recepte i kuvare. Za četrnaesti rođendan od roditelja traži da mu kupe Veliki narodni kuvar. Oni su ga, međutim, "iznenadili" pistom za automobile. U besu je poklon išutirao i izrazbijao vičući kroz suze: "Ja sam hteo kuvar"! "Šta će ti to – smirivao ga je otac – kad ćeš ti biti tatin doktor ili advokat?!"

Upisao je srednju turističku školu. Kad se zaratilo, iz Splita se porodica doselila u Beograd gde je završio treći i četvrti razred. Dvadeset dana pred maturu izbacili su ga iz škole, rekavši da nema talenta i da kuvar od njega nikad neće biti. Vanrednim polaganjem ispita uspeo je ipak da stekne diplomu.

– Nikako mi nije bilo jasno šta će mi za ovaj posao, recimo, politička ekonomija ili odbrana i zaštita – kaže Jovan. – Umesto prakse, koje doduše ima ali nedovoljno, mi učimo napamet knjige. Kad počneš da radiš, shvatiš da to nema veze s onim što si učio. U Engleskoj možeš da imaš diplomu "Kordon blu", ali ako nemaš prakse, dozvoljavaju ti samo da ljuštiš krompir i šargarepu. Niko ti neće dopustiti da ideš na "front desk" i izdaješ glavne porudžbine, da kontrolišeš da na tanjirima sa pripremljenom hranom nema otisaka prstiju, takozvanih "olimpijada", ili da nisu prljavi odozdo, pa da, kad se stave pred goste, ostave trag na stolnjaku.

Našao se na praksi u beogradskom "Interkontinentalu". Posle mesec dana volontiranja ponudili su mu da šest meseci bude na zameni. U početku, priznaje, jeste pravio probleme. Bežao s posla, šetao po hotelu, udvarao se gošćama. Ipak su ga doveli u red i čak primili na "neodređeno vreme".

U "Interkontinental" su stalno dolazili ljudi iz korporacije. U kontroli kuhinje se našao i Nemac Karl Simens. Odmah je uočio Jovanovu veštinu, a dopalo mu se i što sasvim tečno govori engleski jezik. Ponudio mu je specijalizaciju u londonskom "Interkontinental Hajd park korneru", kod šefa kuhinje, čuvenog Pitera Kronberga. Jovan je znao da je Kronberg počasni član Francuske akademije gastronomije i da je guru među kuvarima. Nije smeo da propusti šansu.

Ispostavilo se da će u Londonu zaista upoznati sve same kuvarske zvezde, od trenutno veoma popularnog Džejmija Olivera, zatim Gerija Roudsa, poznatog ne samo po ludoj frizuri, već i po tome što je među prvima uveo modernu evropsku kuhinju, te Mark Pjer Vajta koji je imao jedan od najboljih restorana.

– Za svoje kuvanje je dobio čak tri Mišlenove zvezdice, a to znači da je Bog u kuvanju – priča Jovan. – Nadimak Vajt Belo, nosi zbog kokaina. Da bi izdržao neverovatan radni tempo dopinguje se kokainom. Po kuhinjama na Zapadu toga dosta ima. To je tužna strana ugostiteljstva. Radi se od osam sati ujutru do jedan sat ujutru. Više od šesnaest sati dnevno. Od umora se pada u nesvest.

Umesto u 7.00 sati, u kuhinji "Interkontinental Hajd park kornera", prvog radnog dana se našao u 8.15. Nije mogao da nađe hotel. Pred 98 kuvara, koliko ih je radilo u toj maloj fabrici hrane, šef kuhinje Piter Kronberg mu je rekao:

– O, mladi gospodine, lepo od vas što ste danas navratili da nas vidite!

Nije uvažavao nikakvo opravdanje. Posle nedelju dana Kronberg mu je poklonio budilnik koji i danas čuva:

– Ako ti ovo ne pomogne, pomoći će ti drugi posao – kazao mu je.

Nikad više nije zakasnio. Prvi je dolazio i poslednji odlazio s posla.

– Tamo pomoćno osoblje ne postoji – kaže Jovan. – Sve što ti treba u kuhinji, sam radiš. I ne daj Bože da ti nađu dlaku u jelu. Odmah možeš da spakuješ stvari i da odeš i budi srećan da te ne tuže. Piter Kronberg je u kuhinji držao vojničku disciplinu. Ako nisi propisno obrijan, odmah te vraća kući. Meni je zbog izgrickanih noktiju odbijao deset funti nedeljno. Odučio me je od ružne navike.

U početku mu je povereno da vodi "Tea house". Tutnuli su mu u ruke knjigu sa stotinak recepata raznih sendviča, pasti, pica i salata i rekli da ih sve nauči do sutradan ujutru kad preuzima posao. Šef kuhinje ga je, kao i sve ostale kolege, svakodnevno proveravao. "Hajde, Jovane, kaži šta ide u "Cezar salatu". Zaboravi li da kaže samo jedan sastojak, oduzima mu se 30 odsto od plate.

Posle šest nedelja u "Tea House", prebačen je u restoran sa švedskim stolom i "a la card" porudžbinama. Tu je bio ogroman promet. Dnevno se pravilo po 500 do 600 samo glavnih jela. Najzad, za doček Nove 1998. godine našao se u sufleu, superluksuznom restoranu, gde rade samo najbolji kuvari i gde dolaze vrhunski gosti, poput premijera Tonija Blera, sultana od Bruneja, Bila Gejtsa, Madone...

– Madonu sam služio a da je nisam prepoznao. Bila je bez trunke šminke, nosila velike naočari i kačket.

U "Interkontinentalu" je sasvim ispekao zanat. I naučio da nikad ne sme da kaže "neću". Posle godinu dana odlazi u "Čapter van", ekskluzivni restoran koji se nalazio u šumi, u petoj zoni Londona ("To je kao naše Dedinje"). Okolo su se slobodno šetali srne i jeleni. Kako Englezi to umeju, sve fantastično našminkano. Kao u bajci. Restoran je imao tri prestižne Mišlenove zvezdice. Dve su pripadale šefu kuhinje Džonu Vudsu i jedna restoranu za enterijer. Tu se negovala takozvana moderna evropska kuhinja koja podrazumeva kombinaciju ukusa iz svih svetskih kuhinja.

– Klasika je izašla iz mode. Iz upotrebe se izbacuje brašno i zaprške. Bogati ljudi idu na "helti fud", zdravu hranu. Trenutno je veoma jako udruženje koje propagira "slou fud", sporu ishranu. Odvojite četiri sata za obrok tokom kojeg uživate u jelu i vinu. Poželjno je da hrana bude što manje termički obrađena. Ovde 90 odsto ljudi traži dobro pečen biftek. U Engleskoj ga nigde nećete dobiti jer se to smatra uništavanjem mesa. Dobija se "opanak" koji nema veze s biftekom jer je iz njega sav sok iscureo.

Jovan Jole Lekić je u "Čapter vanu" počeo da radi u sekciji za povrće. Pravio je sve priloge za glavna jela, kao i jela od povrća.

– Tamo svaki pomfrit mora da bude osam centimetara dužine i pola centimetra debljine. Lenjirom su nam ga merili. Postoji specijalna vrsta krompira koja se služi uz jagnjeći kotlet. Morao je da se reže na kriške dimenzije 8Ř8 centimetara i visine od 5 centimetara. Zaista sam prilikom sečenja pored noža morao da koristim i lenjir. Nije mi se jednom desilo da mi sav trud završi u kanti za đubre. To vas nauči disciplini. Ako treba da dubiš na trepavicama, ti dubiš. I ne postavljaš pitanja zašto nešto treba da radiš. Ako hoćeš da budeš dobar kuvar, moraš da imaš gvozdene živce.

Izdržao je, kako kaže, godinu i po dana robije. Do centra grada nije bilo lako otići. Taksi u jednom pravcu je koštao 50 funti. Događalo se da spoji šest nedelja bez ijednog slobodnog dana. Izdržavao je samo zbog "si-vija", preporuka. Onda mu je "puko" film i otišao je. Čak im je ostavio sve svoje šerpe, lonce, tiganje... (tamo svaki kuvar kupuje svoj pribor). Na preporuku prijatelja, bivšeg fudbalera "Partizana" a tada "Kristal Palasa" Saše Ćurčića, zapošljava se u "Kantini", jednom od najpoznatijih londonskih restorana koji se nalazi na obali Temze, u blizini Sitija. Tu je upoznao Džejmija Olivera. Džejmi je bio su-šef ili, kako se to ovde kaže, vođa smene u kuhinji. Družili su se, jer su generacijski bliski ("On je godinu dana mlađi od mene"). Kad je posle nekog vremena Jovan otišao da radi u "Interkontinental" u Berlinu, Džejmi je nedugo potom izašao u salu "Kantine" i počeo da sprema jela pred gostima. I – završio posao. Kako to obično biva u svim pričama sa hepiendom, u restoranu se zatekao glavni režiser Bi-Bi- Sija i ponudio mu da nešto slično radi pred kamerama.

– To, da Džejmi zove prijatelje kući na klopu je televizijska fora – kaže Jovan. – Škrt je kao i svi Englezi. Sećam se da me je pozvao na picu, koju obojica obožavamo, u restoran robne kuće "Harods". Kad je došao račun platio je samo za sebe. Sreća moja da nisam zaboravio novčanik kod kuće.

Jovan ima sve četiri dosad objavljene Džejmijeve knjige. U njima nema ničeg posebno novog, ali mu odaje priznanje na originalnoj prezentaciji, kako je pojednostavio kuvanje.

– On je apsolutno veliki majstor – veli Jovan. – Da je osrednji, ne bi postigao tu slavu. Odrastao je u kuhinji, jer mu je otac kuvar i njegovi roditelji imaju restoran. Završio je Vestminster univerzitet, jednu od najboljih kuvarskih škola u svetu i radio po najboljim kuhinjama u Londonu. On na kuvanje gleda kroz zezanje. Da li ste znali da njegovu emisiju priprema pedeset ljudi?

Jovan se u Beograd vratio prošle godine. Pred katolički Božić 2001. s prijateljima je sleteo kolima sa autoputa, 80 kilometara ispred Berlina. Dvadeset dva dana je proveo u komi, posle je još tri i po meseca nosio gipsanu kragnu. Taj strašni događaj, međutim, nije umanjio njegovu strast prema brzinama. I ranije se lomio. S motorom i kolima... Posle oporavka, kratko je opet radio u beogradskom "Interkontinentalu". Onda je postao šef kuhinje novootvorenog restorana "Na dnu mora".

Pored veštine koju je tamo naučio, u Londonu je prvi put shvatio i šta je rasizam. Kad je u jedan restoran došao kuvar crnac, s diplomama o kojima bi njegove kolege ovde samo mogle da sanjaju, šef kuhinje mu je hladno rekao: "Hvala, dečko, čistač nam je bio jutros. Možeš da ideš". Za sve vreme boravka tamo nije sreo nijednog kuvara crnca. Ni konobari crnci se ne mogu videti u ekskluzivnim restoranima. To ga je najviše razočaralo u Engleskoj.

Naučio je i da nije dobro kad je porcija jela mala. Seća se da su gosti poslali pismo menadžeru restorana "Čapter van": "Sve je lepo, jedino što smo posle večere kod vas morali da svratimo u "Mekdonalds". A "set meni" (predjelo, glavno jelo, desert i kafa) po osobi je koštao 159 funti!

I više ne puca na "zvezdice".

– Ranije sam se borio da skupim što bolje preporuke – kaže Jovan. – Međutim, ta kuhinja je suviše sterilna. K’o u ćaletovoj ordinaciji. Ništa ne sme da se pipne. Kad gnječiš krompir ili radiš s majonezom, obavezno se nose hirurške rukavice.

Najvećim pehom smatra lomljavu 120 tanjira sa serviranim terineom od jastoga. Gurajući ona visoka kolica, jedan točkić je jednostavno zapeo za pločicu. Šef kuhinje je hteo da ga ubije. Nisu važni bili tanjiri koji su ionako potrošna roba, već ono što je bilo na njima. Nikad neće zaboraviti optužujuće poglede dvadeset kuvara uperenih u njega. Sva sreća da ga nisu premlatili. Da , i to se dešava kad neko zezne bitnu porudžbinu. Kuhinja je prava džungla na asfaltu.

Mašta da jednog dana otvori svoj restoran, ali i da poput Džejmija Olivera ima emisiju na televiziji. Pravio bi je baš na njegov način. U glavi ima više od 2.000 recepata. Zašto da ne iskoristi to znanje.

U Londonu je imao platu od, ovde neverovatnih, 3.250 funti! Plus plaćen stan i hranu. I sve je trošio na lude provode. Ali je zato mnogo radio, onesvešćivao se od umora. Tokom radnog vremena imao je pravo da samo jednom ode u ÝC i da zapali samo jednu cigaretu.

– U Londonu bih živeo samo iz jednog razloga – kaže na kraju Jovan Jole Lekić. – Tamo ima mnogo para. Ko kaže da ne voli pare, taj laže. Još kad bih tamo otvorio restoran! Bio bih veoma bogat čovek. Ali, ima vremena. Tek mi je dvadeset osam godina.