Ni likom ni stasom Miloš Radović ne podseća na Mojsija, ali sva je prilika da će njegovih deset profesionalnih zapovesti srpski reditelji upamtiti. "Film mora biti realan, smešan, brz, inteligentan, moderan, snimljen za šest nedelja, jevtin, jedinstven, da poštuje publiku..". Ovo nije nikakav manifest već nešto sasvim intimno, objašnjava nam Radović:

– Kada se približi početak snimanja producenti ili, ovog puta, Ministarstvo za kulturu, na čijem konkursu smo učestvovali, traže dokumenta koja idu uz scenario i koja služe kao pokazatelj da li je reditelj razumno pročitao scenario i da od njega neće nastati nešto deseto već da će pratiti ideju scenarija koji je usvojen. To postoji svuda u svetu samo što je kod nas to suvoparna stvar koja obično ništa ne znači. Kada sam već morao da je napišem, odlučio sam da to bude nešto što će mi možda i koristiti, ali sam to napisao isključivo za sebe, kao malo uputstvo za korišćenje scenarija filma "Mali svet". Producent je to iskoristio kao zanimljiv materijal i svima podelio.

Tako je nastala priča o deset zapovesti Miloša Radovića, reditelja koji je svoje mlade godine posvetio televiziji i reklamama da bi tek poslednjih godina postao vrlo slavan, u domaćim ali i svetskim okvirima. Još 1987. je dobio nagradu u Kanu za film "Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K".. Iz nekog čudnog razloga svi njegovi kasniji scenariji, ocenjivani kao odlični, nisu bili dovoljni da bi dobio još neku priliku da snimi igrani film. Nikada nije isticao činjenicu da je sin slavnog oca, pesnika i aforističara Duška Radovića, već je strpljivo čekao svoju priliku.

Međutim, iako je za svoj kratki igrani film "Moja domovina" u trajanju od jedanaest minuta dobio čak 40 nagrada (uglavnom u svetu), ovde se Milošu i dalje nije pružala prilika. Štaviše, televizijska serija "Svaštara", rađena po neobjavljenim pričama njegovog oca, tri godine je ležala u bunkeru Televizije Beograd, a i kada je puštena prikazivana je bez najave ili bilo kakvog reda. Nagrade i priznanja, očigledno, nisu ništa značili?

– Meni, lično, jesu, kao potvrda da sam na pravom putu i da moj rad ima nekog smisla. Ali u profesionalnom pogledu, one mi apsolutno nisu ništa značile ni pomogle niti mi omogućile sledeći posao. Ovo društvo nije zasnovano na tome da isprati neki kvalitet već privatne odnose. Pare i filmove su od države dobijali ljudi koji su bili simpatični državi, bez obzira na talenat. Tako su neki stalno snimali, a neki nikad.

Možda bi pomoglo da je Miloš bio u nekoj stranci?

– Nisam nikada bio u strankama ali takve stvari su postojale i ranije, kada je bila samo jedna stranka. Uvek je postojao jedan krug ljudi koji snima, bilo da je reč o crnom talasu ili praškoj školi ili nekom drugom. Poslednjih godina se to promenilo, nema više "legendi" koji svake godine moraju da snimaju. Ubacili su se i mladi i mi, malo manje mladi, pa se taj krug proširio.

Miloš Radović ima blagu narav i gotovo ga je nemoguće zamisliti iznerviranog i besnog. Zbog toga se nikada nije bunio i vodio privatne ratove zbog nepravdi.

– Za bavljenje filmom ponekad ne morate da imate talenat ali su neophodne i neke druge sposobnosti koje ja nisam imao. Nikada nisam znao da pronalazim pare i sponzore. Nikada nisam bio u nekoj grupaciji koja bi mi pomagala. Uvek sam bio sam i niko iza mene nije stajao. Delom je to moja priroda, a delom svesna odluka da ne moram sve da radim što se od mene traži. Ne mislim da cilj ne bira sredstva, već naprotiv da mora da ih bira jer ona nekada prevazilaze vašu socijalnu i kulturnu stranu, vaše vaspitanje. Nikada nisam mogao da idem po kafanama, da pijem sa nekim ljudima da bi mi oni omogućili nešto.

Zbog toga Milošu nije žao što je tek u kasnim četrdesetim godinama dočekao svojih "pet minuta" i ne žali što je mnogo toga propustio.

– Svejedno je da li ćete snimiti deset filmova ili dva jer je bitno da ova dva valjaju. Kapacitet našeg čoveka je toliki. Ne znam nijednog srpskog reditelja koji ima pet dobrih filmova.

Radovićev motiv za bavljenje filmom nije novac, nisu nagrade, nije nakićena biografija već ljubav prema tom poslu. Sasvim slučajno se desilo da se oba pojave pred publikom gotovo u isto vreme. Dok kadrovi sa Lazarom Ristovskim, Mikijem Manojlovićem, Bogdanom Diklićem i Brankom Đurićem iz "Malog sveta" upravo zasmejavaju gledaoce, Radović ubrzano završava montažu svoje sledeće urnebesne komedije "Civilni život". Taj film pravi već osam godina, dok je "Mali svet" bio gotov za nekih šest meseci.

"Civilnim životom" Radović je gotovo predvideo šta će nam se desiti. Čak i bombardovanje naših gradova. Zbog toga što je stvarnost pretekla Radovićevu fikciju, morao je da izvrši brojne promene u scenariju. Međutim, osam godina je ipak previše dug period. Zbog čega se toliko čekalo?

– Postojala su dva ključna problema. Prvo, taj film je veoma skup, a drugo, bio je malo ispred vremena. Nekoliko godina pre bombardovanja naše zemlje napisao sam scenario u kome se govorilo o bombardovanju Beograda. Stranci koji su čitali priču rekli su da je odlična, ali suviše nerealna i da je teško pratiti toliku količinu uslovnosti na filmu. Pre svega, da se jedan grad koji postoji u Evropi bombarduje. Zvučalo je kao fantastika te 1995. godine.

Najveći broj od tih 78 dana Miloš Radović je proveo u Beogradu i smatra da će "Civilni život" pokazati njegov stav po tom pitanju.

– Nisam bio uplašen jer, kada vam svake noći nad glavom leti 700 bombardera, to je na ivici apsurda. Besmisleno je da se borite protiv tolike sile jer će se vama desiti sve ono što oni budu odlučili. Kada ste toliko nemoćni, zdravije je da se okrenete humoru nego tragediji, da ne idete u sklonište već na krov kuće, kao što sam ja činio, i da gledate taj spektakl.

Da li je više proklinjao Klintona ili Miloševića tih dana?

– Ako tome pristupite racionalno, videćete da ste vi kolateralna šteta u sukobu dve glupe ideje. Jedna je suprotstavljanje tolikoj sili, a druga bombardovanje jedne male države. Kao između dve vatre. Sada, kada nema ni Miloševića ni Klintona ja sam vrlo srećan. Prema obojici sam osećao prezir. Prema Miloševiću i danas osećam prezir kao prema toj američkoj kolonijalnoj politici.

Ispada da Radović često namenski piše uloge za određene glumce. Nekada je Vesna Trivalić bila junakinja njegovog komada "Čorba od kanarinca" kao i TV serije "Otvorena vrata" gde je bio koscenarista i režiser u nekoliko epizoda. Ovog puta, Lazara Ristovskog gledamo i u "Malom svetu", a tumači jednu o glavnih rola u "Civilnom životu".

– Jako je rizično pisati za određenog glumca, jer ako ga ne dobijete sve što ste stavili u taj lik propada. Ja uvek rizikujem i nadam se da će glumac za koga pišem prihvatiti i biti slobodan da igra. Nemam favorita ni omiljene glumce već mi ono što radim nalaže koga da uzmem.

Ipak, izgleda da je Milena Dravić jedna od njegovih omiljenih glumica. Od "Ženskih priča" do "Svaštare" i reklama za "Grand kafu" koju Radović režira. Žao mu je što je "Svaštara" prošla neprimećeno jer su "Milena i Gaga tu bili odlični".

– Najviše može da me naljuti ljudska glupost, banalnost i primitivizam. To nasilničko ponašanje koje dolazi iz stomaka, a ne iz glave. Nekadašnji direktor Televizije Beograd Dragoljub Milanović je bio takav čovek koji je skinuo "Svaštaru" sa programa, a da čak ni svojim urednicima nije objasnio zbog čega je to uradio.

Radović se ne raspravlja u takvim situacijama. Kako onda reaguje?

– Jednostavno izbegavam te krugove. Tokom života se čovek izoluje od sredine koja mu ne odgovara. Ja sam to davno postigao. Imam mehanizme koji me čuvaju od nakupljanja besa i agresivnosti. Pravi lek za to je prepoznati i izbeći situaciju u kojoj bi moglo nešto tako da vam se desi. Čovek mora da se čuva i od toga da mentalno ne oboli.

Sledeće godine će biti dve decenije od smrti Duška Radovića ali Miloš ističe da više neće raditi bilo šta po njegovim tekstovima ("a i sve ovo drugo do sada su me nagovorili"). Ne voli, kaže, da ulazi u bilo kakva poređenja niti da se nalazi u istom košu sa svojim osam. Ipak, očeva slava će ga stalno pratiti. Možda i neki uticaj?

– Mislim da od njega više imam neko genetsko nasleđe nego vaspitanje pošto je uvek bio mnogo zauzet i radio je, pa nije imao mnogo prilike da utiče na mene. Ono gde je pokušao da utiče jeste moja odluka da se bavim režijom. On je smatrao da to nipošto ne treba da radim. On je strašno teško radio. Mučio se sa onim što je radio. U tom isterivanju perfekcije, u toj borbi za savršenom rečenicom ili stihom, kroz grdne muke je prolazio da bi do toga došao. Ja mislim da on nije želeo da se ja mučim jer je smatrao da bavljenje umetnošću zahteva mnogo dara i težnju ka savršenstvu. Ja sam, međutim, prišao umetnosti mnogo opuštenije i ne mislim da ono što radim mora da bude savršeno. Volim ovaj posao i njime da se bavim i nemam ambiciju da to bude savršeno, za razliku od njega. Plašio se za mene da ću, ukoliko ne budem savršen, biti nesrećan.

Da li je Duško bio živac, da li se nervirao ako nešto nije bilo savršeno?

– Nije se nervirao, prosto se mučio. Postoji i ona priča da mu je trebalo godinu dana da napiše onu prvu pesmu "Strašan lav". Na pola je stao i nije znao da je nastavi. Mislim da je to malo besmisleno jer mislim da savršene rečenice nema, da savršenog stiha nema, kako ni filma. Ima mnogo dobrih filmova i pesama.

Kakva su Miloševa najranija sećanja na oca, zbog čega je bio toliko zauzet, zašto nije radio kod kuće?

– On je strašno voleo kancelariju. Kada su ga, recimo, zvali da promeni posao, da pređe iz Borbe, gde je radio, u televiziju, on je rekao: "Hoću, ako mi date kancelariju". Posle su ga iz televizije zvali u Studio B. Pitao je gde je Studio B, i ima li neka kancelarija za njega. Strašno je voleo da sedi u kancelariji, da ima neki prostor koji je isključivo posvećen radu, što u kući ne bi mogao da ima. Ko mu ponudi kancelariju on je pristajao da radi. Tako ja nisam bio svedok njegovog stvaranja, ali sam često odlazio u te njegove kancelarije i gledao koliko se muči kada mu neko nešto naruči, a njemu ne ide, dok se rok približava. Onda se vadi, laže...

Dobro, ali Duško je verovatno imao neko slobodno vreme koje su provodili zajedno?

– Pa nemam neku naročito zanimljivu uspomenu koja bi nekome sa strane kao što su vaši čitaoci bila zanimljiva. Mislim da u principu daroviti ljudi vode vrlo nezanimljive živote zato što su apsolutno orijentisani na ono što rade. Privatne živote skoro da nemaju. Svu energiju i sve zanimljivo pretaču u stvari koje rade. Zanimljivo je bilo kada u našu kuću dolaze njegovi najbolji prijatelji. Tada sam mogao da vidim kako oni misle i razgovaraju i šta je Duško u odnosu na Matiju Bećkovića, kako se to uklapa i to su bile vesele i smešne večeri. On je najbolje na intelektualnom nivou komunicirao sa svojim prijateljima. Ja sam njega upoznavao tako što sam gledao kako komunicira sa prijateljima. Nije bio strog ali ga je, kao i mene, nervirala glupost i on nije voleo da sluša gluposti i banalnosti. To bi odmah presecao?

U svim tim pričama o odrastanju nigde se ne spominje Miloševa majka. Šta je ona radila, ko je ona?

– Moja majka je bila moja majka. On se zove Grozdana. Bavila se isključivo mnome, da ostanem zdrav i veseo. Završila je ruski jezik, neko vreme je radila ali kada sam se rodio odlučila je da ja postanem njena glavna tema u životu. Nemam braću ni sestre. Pre nego što je Duško umro mi smo zamenili taj veliki stan koji smo imali za dva manja da bih se ja što pre osamostalio. Danas živimo vrlo blizu, sto metara udaljeni.

U svom domu Miloš živi već nekoliko godina sa Ljiljanom sa kojom ima devetomesečnog sina Relju. Nisu mu dali ime Duško da ga ne bi opterećivalo u budućnosti. Ljiljana je zaposlena u marketinškoj agenciji "Meken Erikson", mada još ne radi jer je zaokupljena sinom.

– Kada sam vam pričao o krugovima u kojima se krećem i gde sam počistio sve što mi smeta, nema potrebe da dodam da je moja porodica centralni krug u kojoj provodim najviše vremena kada ga imam. Nažalost, svaka nedelja mi je ovakva, kao ova koju po ceo dan provodim u montaži. Mnogo radim, mnogo reklama. Sve za "Grand" kafu sam ja režirao i napisao scenario za njih.

Miloš nam otkriva i jednu tajnu: ova najnovija koja se dešava u Firenci nije snimana u Italiji.

– Ne, radili smo je ovde, petnaest metara iza vaših leđa u studijima "Avala filma". U reklami su stranci koje smo ovde našli, a onaj konobar je glumac iz Rima.

Otkako se Relja rodio, Miloš priznaje da i ono malo slobodnog vremena što ima pokušava da provede sa njim.

– Jedva čekam da on dovoljno poraste pa da ga vodim svuda sa sobom. Voleo bih da me porodica prati na mojim putovanjima. Nedavno smo bili zajedno u Beču na Danima novog srpskog filma. Sada "Mali svet" odlazi na nekih petnaestak festivala pa ćemo videti. Pominju se i zanimljive destinacije kao što je Sao Paulo. Izabraću one najbolje za moju porodicu.

Trenutno Miloš nema mnogo vremena da ode u bioskop ili pozorište, pa čak ni da sluša muziku iz sedamdesetih godina koju je u mladosti voleo: "Led Cepelin" ili džez.

– Sada se u našoj kući najviše pušta muzika iz serije "Na slovo na slovo" koju je pisao moj otac. Relja toliko voli da sluša taj disk da sam već poludeo. On je sušta suprotnost meni. Strašno je živ, energičan i zahtevan dečko. Mislim da po temperamentu nije na Radoviće jer smo mi onako, mirni.

Može li da obeća da će se svojim sinom mnogo više baviti nego što se njegov otac bavio svojim?

– I pre nego što se rodio doneo sam tu odluku, ali je ovih prvih nekoliko meseci nisam sproveo. To će se promeniti jer sam sticajem okolnosti morao da radim dva filma, jedan za drugim. Odlučio sam da prestanem da se bavim filmom neko vreme kako bih bio sa Reljom. To je neophodno ako ste već odlučili da imate dete.

"Uvek sam bio sam, niko me nije podržavao i nikad nisam mogao u kafani da pijem sa nekim samo da bih nešto dobio", kaže Miloš Radović.