PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Dostojno obeležiti grob velikana

Bliži se 5. februar, kada treba da proslavimo 120. godišnjicu rođenja našeg velikog pisca Veljka Petrovića (1884–1967). Kulturan, jedan od najboljih poznavalaca naše istorije i književnosti, kao i našeg slikarstva, pre 1914, smatran je gotovo, kako zabeležiše biografi, za nacionalnu svetinju, jer je vaskrsao obamrli rod naše poezije – rodoljubivu pesmu.

Pre sto godina njegovi stihovi su objavljeni u "Brankovom kolu", "Srpskom književnom glasniku", "Novom Srbobranu". U Beograd je emigrirao 1911. godine. Albaniju je prešao kao dobrovoljac. Na kraju rata je bio član Jugoslovenskog odbora u Londonu. Umro je u Beogradu 1967. godine. Dopisni član Akademije nauka postaje 1924, a redovni 1936. godine.

Za vreme Drugog svetskog rata bio talac na Banjici sa oko dve stotine drugih naših intelektualaca. Posle rata je bio direktor Narodnog muzeja. Bio je predsednik Matice srpske, a kasnije je izabran za njenog počasnog doživotnog predsednika. Nagradu za životno delo dobio je 1954. godine. Bio je pripovedač (objavio više od dvesta novela), pesnik, esejista, istoričar književnosti i umetnosti (iako je studirao prava u Budimpešti), prevodilac, ali u svemu je bio i ostao slikar i pisac Vojvodine, što je i bila njena sreća, kako zapisaše njegovi poštovaoci.

Ovaj veliki čovek počiva na beogradskom Novom groblju. Njegov grob je obeležen drveno rasušenom i napuklom piramidom. Čudno je da do sada nije potekla inicijativa niti iz njegove rodne Vojvodine, kojoj je tako od srca pevao, niti iz naše prestonice, gde je proveo najveći deo svoga plodnog života, da se njegov grob dostojno obeleži. Neprijatno boli saznanje da će jednog dana i te piramide sa već gotovo zaboravljenom petokrakom nestati. Zato mislim da je godišnjica koja dolazi povod da se preduzme nešto da se ispravi nepravda prema ovom velikanu našeg doba koji je pripadao nizu naših najkulturnijih, najplodnijih i najboljih pisaca.

S poštovanjem vaš čitalac,
Branislav, A. Žorž, Beograd

Kao nebo i zemlja

Saša Matić je nedavno izjavio za "Ilustrovanu" da je u svojim pesmama "pomirio zabavnu muziku i etno". Za jedne druge novine rekao je da sebe i ne smatra za narodnjaka (pošteno, on to zaista i nije), nego da ga je tu svrstala publika. Tu već, međutim, nije pošten. Nije ga svrstala publika, nego on sam. Isto kao što su to uradili i Lukas, Džej, Šašić, Jovana, Dara Rada, Jami, Karleuša i mnogi drugi koji su ovaj deo estrade videli kao priliku za lepu zaradu. I svrstali su ih, nažalost, mediji u kojima vlada logika da ako u pesmi ima samo folka, to odmah treba ubrojati u narodnu muziku.

Nedavno je Brena svoje i pesme većine izvođača iz "Granda" odredila kao "zabavnu muziku sa etno motivima". Više nego tačno. Zabavna, dakle, a ne folk. U tim kompozicijama folk je sporedan, a "pesma se može nazvati samo po onome što je u njoj dominantno, što preovlađuje". Zanima me samo hoće li posle ovog priznanja tražiti od radio i televizijskih stanica da te pesme tretiraju u okviru zabavne gde i pripadaju, a ne folk gde im nije mesto? Ali odgovor već znam. I znam da ovakvog nečeg nigde u Evropi i svetu nema.

U susednoj Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj, na primer, komponovana narodna muzika se odvojila od izvorne koliko naša šezdesetih i sedamdesetih, a izvodi se uz harmoniku, violine, tamburaške instrumente. Nema ni govora o sintisajzerima i kompjuteru. Tako je i u Češkoj, Poljskoj, Austriji, Španiji, Rusiji... Ponegde (Nemačka recimo) komponovana muzika je otprilike tamo gde je bila naša sedamdesetih i početkom osamdesetih. Nigde u Evropi nećete naći primer da se u ovom delu estrade emituje bilo šta što nije muzika strogo komponovana u duhu narodne pesme. I nigde nema slučaja da pevač koji nastupa na tom mestu izvodi bilo šta što nije baš ta vrsta muzike. Tako je u celom svetu. Tako je bilo i kod nas do pre deset, petnaest godina kada su narodnjačku scenu zaposeli ljudi koji ovoj muzici ne pripadaju.

Jedan roker, koji je došao u folk, kaže da smo bolji od Grka, "da smo više okrenuti Zapadu, a oni se drže buzukija i violine i ne mrdaju dalje". Ali, on ne zna ono što znaju i Grci i svi drugi, da ako se okrenu Zapadu, to više neće biti njihova narodna muzika. Istina, u Grčkoj se pravi kombinacija zabavne i etna (to je ono što mi ponekad ovde slušamo), ali takve pesme oni zovu originalnom grčkom zabavnom muzikom i tako ih i svrstavaju. Isto i u Turskoj, Španiji... U Južnoj Americi su pomešali svoj etno i zabavnu, ali tako dobijene pesme zovu pravim imenom latinoamerički pop. Nema šansi da će neka od pesama iz tog domena biti emitovana u okviru folka. Ni u jednoj, ali ni u jednoj od dvesta država na planeti, nećete naći primer da se u okviru folka emituje smeša zabavne, diska i etna, niti da se komponuje u duhu tuđeg melosa, kao kod nas turskog ili grčkog. Srbija je jedinstven slučaj po tome.

A o Matiću još ovo. Pre godinu i po dana bio sam na jednoj svadbi u Košutnjaku na kojoj je Saša bio angažovan da zabavlja goste. On i klavijature. Jedan čovek – ceo orkestar. Izvodio je pesme Tome Zdravkovića, Tozovca, Miroslava Ilića..., ali je u njegovoj interpretaciji to ličilo na zabavnu muziku. Ne mogu se narodne pesme izvoditi na taj način, a da zvuče lepo.

Narodna pesma uz harmoniku i otpevana onako kako je to bog odredio i uz sintesajzer, pa još sa primesama zabavne, to je kao nebo i zemlja. To su dva potpuno različita utiska.

Dejan Stevanović, Beograd