PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Miletova knjiga

Vaša reportaža o Miletu Kosu me je vratila u prošlost i podsetila na vreme kada sam još živeo u Srbiji i, kao dečak, igrao u "Partizanu". Jedan događaj mi je veoma važan, verujem da se Mile toga seća?!

Bio sam dete "Partizana" i kao član podmlatka sam, zbog važnosti fudbalske utakmice između Jugoslavije i Rumunije za odlazak na svetsko prvenstvo u Švedskoj, bio zadužen za – hvatanje lopti iza gola. Na toj utakmici je Miloš Milutinović, o kome je Mile napisao knjigu, dao dva izvanredna gola golmanu Tomi. Tada mu je razbijena arkada, pa je u nastavku igrao sa čalmom na glavi.

U to vreme još nije postojao tunel, pa mu je, po povratku na teren, neko iz publike dobacio veliki buket hrizantema. Taj buket sam ja uhvatio.

Cveće sam dao Milošu pred svlačionicom: taj trenutak je svojom kamerom zabeležio Žika Milutinović, a ta fotografija je već sutradan objavljena u "Politici". Koliko se sećam, naslov je bio – "Buket svežih hrizantema za Miloša?"!

Danas imam šezdeset godina i iznad svega želim da nekako dođem do ove fotografije! Taj primerak "Politike" sigurno još postoji u arhivi, pa to ne bi trebalo da bude preveliki problem. Ovo bi mi mnogo značilo jer sam uistinu mnogo dao fudbalu, sportu koji je za mene i danas neprikosnoven. Želeo bih, uz tu sliku, da moje uspomene podelim sa svojom decom.

Znam da je Mile dobričina i da će mi, uz vašu pomoć, izaći u susret i naći ovu fotografiju.

Inače, da vam spomenem i to da sam fudbalsku karijeru, posle pogibije Bruna Belina, nastavio u "Voždovačkom", pa u dušanovačkoj "Slobodi", što Mile, nadam se, pamti. Sigurno zna da sam ostao privržen Dušanovcu do kraja!

Danas živim u Americi, u Njujorku, a kako Mile ima sina, snahu i unučad u Bostonu, voleo bih da mi se javi: mogli bismo se sresti ovde, ili u Srbiji.

Očekujem da mi se javite kako bismo se dogovorili o svim pojedinostima, a usput vas molim da mi, uz fotografiju, ako je Mile pronađe, pošaljete i primerak njegove knjige o Milošu Milutinoviću; ja ću snositi troškove cene knjige i poštarine.

Mnogo pozdrava i srećna Nova 2004. godina.

S poštovanjem,

Miša Jeftić, Njujork

Mišo, sećam se i tebe i tvoje generacije. Ali, ne sećam se te fotografije! Da je Žika Milutinović živ, lako bismo je našli. Ovako, moraćemo da uložimo mnogo truda kako bismo je pronašli u fotodokumentaciji "Politike".

Kada je reč o mojoj knjizi o Milošu Milutinoviću, rado ću ti je poslati, a o detaljima ćemo se dogovoriti preko i-mejla.

Koristim priliku da tebi, tvojoj porodici i svim našim zemljacima, čitaocima "Ilustrovane Politike", poželim sve najlepše povodom božićnih i novogodišnjih praznika.

Mile Kos

Drama u sobi 206

U prohladno subotnje predvečerje, privučeni tajanstvenim pozivom Dušana Tešića, poznatog publiciste i dugogodišnjeg novinara "Politike", stigli smo pred "Slaviju", hotel što se nadnosi nad istoimenim beogradskim trgom. Sve prateći njegova uputstva, uveliko opsednuti urotničkom groznicom, liftom smo se popeli do trećeg, pa tesnim stepeništem spustili do drugog sprata.

Hodnik je bio mračan i škiljave svetiljke nad vratima soba jedva su uspevale makar malo da probiju crnilo senki. Hodali smo tim hodnikom dok se radoznalost rvala sa nelagodom.

Sobe su se nizale. Svetlo što je dopiralo kroz odškrinuta vrata, ona sa brojem 206, bilo je kao svetionik na pučini. Tuda, žurnim korakom.

A onda, iznenađenje. U tesnoj (nekad jednokrevetnoj) sobi su bila poznata i nasmejana lica. Tu je redakcija časopisa "Drama", subotom po podne održavaju redakcijske sastanke.

Članovi redakcije su (pomno prepisujem impresum) Miodrag Đukić, Miladin Ševarlić, Živorad Ajdačić, Biljana Ostojić, dr Raško Jovanović, dr Zoran Jovanović, Momčilo Kovačević, Vladimir Đurić, Snežana Kutrički, Eduard Dajč, Biljana Ostojić i Ljubomir Stevović. Ali, nisu svi tu. Prisustvo nije obavezno. Nije ni moguće, uostalom. Naš dolazak stvara gužvu.

– Mada je u to teško poverovati, jevtinije nam je bilo da iznajmimo hotelsku sobu nego zakupimo odgovarajući poslovni prostor – odgovorio je Miodrag Đukić na nemušto pitanje koje je pročitao sa naših lica. – Naravno, tome je kumovalo razumevanje ljudi iz "Slavije", i evo nas. Ovde smo pripremili sve brojeve časopisa koji, inače, izlazi kvartalno, svaka tri meseca.

Da Ministarstvo kulture nije uskratilo ionako simboličnu podršku Udruženju dramskih pisaca Srbije, možda ne bi ni bio stvoren taj intelektualni lobi okupljen oko redakcije časopisa "Drama"; reč je o slobodnoj publikaciji koja piše o društvenoj stvarnosti.

Uprkos pokušajima Miodraga Đukića, odgovornog urednika, da pojavljivanje "Drame" opiše kao logičnu posledicu situacije koja zaslužuje da o njoj progovore intelektualci kao najpozvaniji da daju svoj sud o procesu degradacije i dekadencije ili o stanju institucija, za skromnog čitaoca se sve svodi na višeznačnost naziva. Jer, već samo listanje prva četiri broja objavljena tokom godine za nama (peti će ovih dana biti predstavljen u Udruženju književnika Srbije) nedvosmisleno upućuje na zaključak da je to zapravo samo intelektualni vid protesta, vapaj koji bi se drugde mogao sliti u očajničko lupanje u šerpe.

Postoji onaj čudan paradoks demokratije koji se ogleda u prividu da se sve može, ali da, ipak, postoji embargo na određene teme. "Drama" je, kao časopis malog dometa, u tom smislu izbegla pozornost institucija, pa to može biti ona mala grudva snega koja ponekad najavljuje lavinu.

Za sada, taj časopis je, slično subotnjem kulturnom dodatku "Politike", tek azil za kulturu koja se našla na margini.

Štampa ih Miloš Matijaš, vlasnik "Beoteleproma". On je najveći dobrotvor "Drame", a ispostaviće se i srpske kulture. To čini iz poštovanja i uverenja, ne uslovljavajući ni sa čim tu svoju pomoć. Tako opstaju.

"Dramu" vredi čitati makar zato što je drukčija.

Miloš Lazić