Gotovo niko u Zapadnoj Evropi nikada nije čuo za Cecu. Ne možete da kupite njen CD u prodavnici, a nikada nije bila ni na turneji - zapravo dugo joj je bio zabranjen ulazak u mnoge od zemalja Evropske unije. Ali u Srbiji, Svetlana Veličković, tj. Ražnatović, bila je tokom proteklih petnaest godina popularna koliko i Madona. Tokom ovog perioda, ona je od lokalne stekla međunarodnu slavu na Balkanu, prodala je milione ploča i postala je strašno bogata. U isto vreme, zemlja u kojoj živi se od najkosmopolitskije i najliberalnije države u istočnoj Evropi preobrazila u zaostalu bankrotiranu provinciju koja je postala sinonim za zlodela i korupciju.

Ovako o "najvećoj pop zvezdi na Balkanu" i njenoj domovini piše britanski novinar Adam Hajgenbotam. On je nakon višenedeljnih pregovora i dva otkazana intervjua, Cecu sreo u dva navrata u oktobru lane, a razgovor, garniran sa romansiranim životopisom pokojnog Željka Ražnatovića koji istovremeno oslikava i život u Srbiji u poslednjoj deceniji drugog milenijuma, objavio je londonski list "Obzerver" u dva nastavka, početkom januara. Hajgenbotam sudbinu bračnog para Ražnatović dovodi u direktnu vezu sa Miloševićevim režimom: "Dok je Ceca sticala slavu na kulisama rata i genocida koje je potpalio srpski predsednik Slobodan Milošević njen život je predstavljao fascinantnu zabavu za stanovništvo zemlje koja je išla nizbrdo. Ali, u vreme kada joj je njen suprug izdahnuo u krilu na zadnjem sedištu automobila u Beogradu, ona je bila nešto mnogo više od obične pop zvezde sa čudnim ukusom kada je reč o muškarcima: postala je simbol Miloševićeve gangsterske države. A kada je uhapšena zajedno sa pripadnicima organizovanog kriminala u Beogradu koji su bili povezani sa atentatom na reformističkog premijera Zorana Đinđića, uspon i pad Cece Ražnatović postao je simbol za snagu pohlepe i anarhije koje su uništile Jugoslaviju".

Hajgenbotam navodi i mišljenje profesora sociologije Frika Gardija, stručnjaka za Balkan koji je Cecinu karijeru pratio od samog početka.

– Nakon što je Đinđić ubijen, bilo je mnogo uzbuđenja oko hapšenja pripadnika organizovanog kriminala – kaže profesor. – Ali, ono što je ljude zaista uzbudilo bilo je Cecino hapšenje jer se činilo da to označava kraj jedne ere.

Pri prvom susretu Ceca je ljubazna ali nervozna. Pali "kartije" cigaretu za cigaretom i pijucka pivo "hajneken. Odevena je u kožne pantalone i čizme sa visokom štiklom, a dekoltirana bela bluza skrojena je tako da maksimalno pokazuje njen skupi nakit. Svaki komad nakita koji nosi – ogrlica u obliku srca, ogromne alke u ušima, sat, veliki prsten u obliku polulopte – načičkan je dijamantima. Ona, međutim, uopšte ne liči na čuda plastične hirurgije kakva smo imali prilike da vidimo na fotografijama. Uživo, Ceca je vrlo lepa.

U razgovoru sebe opisuje kao tragičnu ikonu srpskih žena –- bogobojažljivu hrišćanku koja nadasve voli svoju decu i hrabro se bori protiv nepravde. "Krhka sam i emotivna", kaže. "A ono što me ne ubije, čini me jačom". Na pitanje šta ljudi u Srbiji misle o njoj sada, odgovora:

– Da sam žrtva. Žrtva svog imena i ogromne popularnosti i svoje velike ljubavi... toga što sam bila u braku sa Željkom. Ja nisam kriminalac. Nisam mafijaš. Ja sam samo žena koja se borila da se probije u životu.

U opširnom tekstu zatim sledi Svetlanina biografija, sa ovde dobro poznatim detaljima, a onda i Arkanova sa mnogo više pikanterija. Tako britanski novinar ističe da je Željko već sa četrnaest godina bio sitan kriminalac. "Otimao je novčanike u beogradskom parku Kalemegdan". Iz svakog zatvora u inostranstvu uspevao je da pobegne. Ovakve Željkove "podvige" olakšali su "gotovo sigurno njegovi prijatelji iz Udbe, za koju je, kako izgleda, radio još od napuštanja Jugoslavije (1969. g.) Oni su mu pomagali da gradi svoju kriminalnu karijeru, dok je on zauzvrat postao Udbin atentator, ubijajući emigrante protivnike režima maršala Tita širom Evrope. Tvrdi se da je imao pasoše sa tri različita državljanstva i četrdeset identiteta – uključujući i ime po kome je postao poznat. Sa novopečenim imenom Arkan počeo je dugotrajan i unosan odnos sa vlastima u Beogradu".

Arkan se, navodi dalje autor, 1986. godine vratio kući i otvorio poslastičarnicu u blizini fudbalskog stadiona "Crvene zvezde" a kuću izgradio tačno prekoputa ovog sportskog objekta. Postao je vođa "Zvezdinih" navijača čiji su klupski funkcioneri istovremeno bili i državni funkcioneri. Ti i takvi funkcioneri su želeli da baš on obuzda navijače koji su bili dobra meta za antikomunističku i antivladinu agitaciju. Konačno, 11. oktobra 1990. godine dok je dugotrajni raspad Jugoslavije počinjao, Arkan je zvanično formirao svoje paravojne snage: Srpsku dobrovoljačku gardu poznatu kao Arkanovi tigrovi. Jezgro njegove privatne vojske došlo je sa "Zvezdinih" tribina. Kada su u istočnoj Slovoniji (novinar valjda misli na Slavoniju, prim. priređivača) izbile borbe, Arkan i njegova armija koju je činilo hiljadu fudbalskih huligana - opremljenih od srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova i pod njegovom direktnom kontrolom – postali su udarna snaga etničkog čišćenja.

Tigrovi su ubijali pod zastavom srpskog nacionalizma ali bili su motivisani dinamikom organizovanog kriminala – pljačkanjem oblasti na prvoj liniji fronta i krađom svega čega bi se dohvatili, dok je Arkan preuzeo kontrolu nad poslovima kojima su se kršile sankcije, švercom benzina i naplaćivanjem reketa od ratnih profitera. Na proslavi trogodišnjice postojanja ovih paravojnih snaga, u logoru za obuku Tigrova u Erdutu, Ceca i Arkan su se prvi put sreli.

– Bio je vrlo sladak, vrlo zgodan i vrlo muževan – kaže Ceca. – Odmah sam se zaljubila u njega. Poštujem ljude koji su borci, koji uspevaju u životu, koji se ne predaju jer, život je stalna borba.

Da li joj ikada bilo teško da bude udata za tako kontroverznu ličnost, za nekoga ko je širom Evrope smatran ratnim zločincem?

– Za mene je bilo važno šta moj narod misli. A mi smo bili najpopularniji par u Srbiji. U svojoj zemlji on je imao reputaciju velikog patriote. A za mene, on je bio sjajan muž... Bio je, pri tom, uvek vrlo sklon ženama i uvek se prema njima postavljao zaštitnički. Bio je veliki, veliki džentlmen. Nikada nikog neću voleti onako kao što sam volela njega.

Da li misli da će se ponovo udati?

– Teško – odgovara šapatom.

"Obzerver" objašnjava i kako je Svetlana Veličković rodom iz Žitorađe (koju britanski novinar smešta uz rumunsku granicu) postala "Ceca nacionale". Činjenica je da je rat u Srbiji izmenio mnoge stvari do neprepoznatljivosti pa tako i "preporodio" ovdašnju muziku. Sa ratom je došla muzika prigodno lansirana za jedan profiterski režim koji je jednom izolovanom stanovništvu prodavao surogat nacionalizma. "Turbo folk" gruba, veštačka mešavina tradicionalne, narodne muzike i savremenih elektro-pop ritmova. To je postao stil karakterističan za skupa nova mesta za izlaske na Novom Beogradu, kao što je "Folkoteka", i zvuk novih šund televizijskih stanica pod Miloševićevim pokroviteljstvom, TV Pink i TV Palma, koje su emitovale gotovo isključivo turbo-folk muzičke spotove.

Pepeljuga i srpski oficir: Svetlana i Željko Ražnatović na dan venčanja 15. februara 1995. godine

Video-spotovi, kako ih Hajgenbotam naziva, umetnica kao što su Snežana Babić Sneki i Dragana Mirković, bili su prepuni zlatnog nakita, luksuznih automobila i ogromnih, novih kuća. Oni su prikazivali ove mlade žene u najnovijim Versaćeovim kompletima, u ogledalima ukrašenim barovima i kazinima luksuznih beogradskih hotela Interkontinentala, Hajata i Metropola. Novinar čak i navodi i stihove pesme koju je pevala Viki Miljković a napisala Marina Tucaković "Koka Kola, Marlboro, Suzuki" i zaključuje da, s obzirom da su gangsteri preuzeli Beograd, turbo folk je postao muzika podzemlja, muzički izbor mladića obrijanih glava poznatih kao dizelaši zbog svoje sklonosti odeći marke "dizel" kao i zbog goriva na čijem švercu su zarađivali.

Ceca je, ističu u "Obzerveru", bila najveća zvezda turbofolka. Do 1992. godine simpatična devojčica iz susedstva koja peva narodne pesme preobrazila se u sirenu zamagljenih očiju, u najkraćim mogućim mini suknjama i haljinama sa prorezom do kukova. Televizija je od nje učinila zvezdu. Njeni video spotovi su bili najglamurozniji i najskuplji u ovom žanru i izgledali su kao oni na MTV.

U skladu sa tim, Ceca je počela da vodi skandalozan život. Sa jednim vlasnikom restorana, muslimanom, 1991. pobegla je u Švajcarsku, a kasnije je bila u vezi sa jednim od sitnijih beogradskih kriminalaca, Dejanom Majanovićem Šabanom. Srpskoj publici pod sankcijama sve se to dopadalo.

Arkan i Ceca su se venčali 19. februara 1995. godine. Bilo je to najspektakularnije venčanje koje je Srbija ikad videla. Kum je nevestu, kao Pepeljugu, darivao zlatnim cipelicama. Na samoj ceremoniji venčanja, Arkan je nosio trofejnu uniformu srpskog oficira iz Prvog svetskog rata. Ceca je bila u haljini inspirisanoj filmom "Prohujalo s vihorom". Događaj je okončan nakon još sedam promena kostima, tri njegove i četiri njene, zabavom u hotelu "Interkontinental".

Miloševićev režim je ovaj događaj pozdravio sa zadovoljstvom: venčanje je uživo prenošeno na državnoj televiziji i našlo se na naslovnim stranama novina koje su imale državnu podršku. Dvočasovni video snimak njihovog venčanja prodat je u 100.000 primeraka, što predstavlja rekord za Srbiju.

Ceca i Arkan su bili savršeni jedno za drugo. Ona je njemu donela dodatni glamur i slavu, a on njoj novac i uticaj čvrste ruke koji ju je uzdigao van dometa najbliže turbo-folk konkurencije. Ovaj brak je predstavljao vrhunac kulta ličnosti koji je ovaj par učinio uzorom kome treba težiti za ljude širom zemlje.

Novinar "Obzervera" pozvan je i u Cecinu kuću. Opisom doma Ražnatovićevih završava se ova, pre svega sociološka i kulturološka analiza onakve Srbije koju mi nastojimo da što pre zaboravimo, priča objavljena pod naslovom "Lepotica i zver".

Kuća koju je podigao Željko Ražnatović je jedna od najpoznatijih pomodnih tvrđava sagrađenih u slavnim danima prestoničke kriminalne elite: "turbo kuća". Teško ju je promašiti čak i noću: četvorospratnica sa pastelnim žutim neoklasičnim prozorima koja se promalja iz mraka pored glavne prometne ulice.

Cecin dom je projektovan tako da drži ljude na distanci. Tamo gde bi trebalo da budu prednja vrata nalazi se prodavnica sa venecijanerima: izgleda kao kafe ili poslovna kancelarija u kojoj odnedavno više niko ne radi. Razgledanje je svedeno na minimum. Nas troje, ja, fotograf i naš prevodilac – proveli smo par minuta posmatrajući zgradu, gledajući je od poda, pre nego što su se pojavila tri snažna muškarca sa obrijanim glavama. Posmatrali su nas zlokobno i pratili nas dok naš prevodilac nije objasnio da smo poranili za naš drugi sastanak sa Cecom.

U Laslovu, oktobra 1991. godine: Arkan je bio komandant "Tigrova"

Pozvani smo u kafe pokretom ruke i odvedeni do stola ukrašenog kalendarom "Crvene zvezde" za 2003. godinu. U kafeu je vladala neprijatna tišina. Telohranitelji ćutke gledaju televiziju u uglu. Prostorija je slabo osvetljena, ispunjena rasparenim komadima neobičnog nameštaja i slikama Arkana i Cece: Arkan sa maketom fudbalskog stadiona, Arkan u uniformi, Ceca sa mikrofonom u ruci, Arkan i Ceca na dan venčanja. U jednom mračnom uglu je uramljena fotografija čoveka koji mi izgleda veoma poznato. Pitao sam prevodioca ko je to. On je bacio pogled na sliku, a zatim brzo pogledao u pod. "Reći ću ti", prošaputao je on, " kasnije". To je Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske kojeg je Haški tribunal za ratne zločine 1995. godine optužio za zločine protiv čovečnosti, genocid, ubistva, pljačku i kršenje običaja i zakona rata. On je jedan od najtraženijih ljudi na planeti.

Kuća je velelepna: salon za primanje sa veštačkim vodopadom, bazen u podrumu sa mozaicima i veštačkim palmama koje je Ceca specijalno uvezla iz Holandije. Na gornjem spratu, kada se prođe kroz niz kožnih vrata, stiže se do sobe za igru i do gostinskih soba. Ceca me vodi u kulu na vrhu kuće odakle se pruža pogled na Beograd i odakle su se mogle, dok nije izgrađen krov iznad stadiona, posmatrati utakmice "Crvene zvezde". Ceca nam pokazuje Željkovu kolekciju slika srpskih umetnika. Skoro svaka pokazuje poraz i katastrofu iz Prvog svetskog rata. Ispred dečje sobe je slika čoveka sa povezom preko očiju koji se sprema za pogubljenje. Pored sobe za igru je slika skeleta u pocepanoj uniformi koji leži na nekoj pustoj poljani, sa bajonetom u blatu, a ptice nadleću iznad leša. "To su sve scene iz Prvog svetskog rata", kaže ona kada sam je pitao šta slike predstavljaju. "Ne bih znala šta je to".

Ljudi pričaju, kažem joj, da je Arkan podigao četiri sprata iznad zemlje i tri sprata ispod: tajne bunkere u slučaju napada. " To je, laž, laž. Pokazujem vam sve. Ima mnogo pogrešnih tumačenja i preterivanja od strane medija. Ovo je sve što postoji, pa, možete sami da se uverite. Ovo je sve", kaže ona, "kada se govori o pravom Arkanu".