Ako bi se nekim slučajem sprovela anketa sa samo jednim pitanjem "koja je najpopularnija slika bilo kog srpskog slikara" Srbi bi, nema sumnje, tipovali na "Kosovku devojku" Uroša Predića. Njenu reprodukciju, bilo u obliku goblena, ukrasa na suveniru, kalendaru ili kakvoj sličnoj publikaciji, gotovo da ima svaka kuća. Mnogi bi se setili i "Siročeta na majčinom grobu", "Vesele braće", "Bosanskih begunaca" kao što bi i znali da je njihov autor predstavnik realizma koji je stvarao podjednako plodno u dva veka, devetnaestom i dvadesetom. Međutim, samo retki znaju kako je i zašto i šta sve Uroš Predić nacrtao i naslikao, kako je živeo i kakav je bio čovek.

Godinama istražuju Predićev život i delo: Darko Garić (stoji), Darko Torgašev i Darko Novaković

– Ovo poslednje je posebno interesantno kao pouka, nauk i sasvim običnim ljudima ali i umetnicima, javnim ličnostima, svima onima čije delo i reči imaju posledice na živote drugih – kaže Darko Garić, neumorni istraživač Predićeve zaostavštine, pre svega njegove pisane reči.

Darko je sa svojim imenjakom i kolegom po diplomi Fakulteta primenjenih umetnosti, Darkom Novakovićem, još pre tačno jedne decenije na Sajmu knjiga iznenadio književne i likovne znalce knjigom "Spomenak", u izdanju "Divita", u kojoj su se našle pesme Jovana Jovanovića Zmaja i, za njih, specijalno urađene ilustracije Uroša Predića.

– Uroš se nikada nije ženio, nije imao poroda, ali je sa mnogo ljubavi vodio brigu o svojoj četvorici braće i njihovoj deci. Zbog takvog odnosa njegovi najbliži su ga zvali Svetac – priča Darko Garić. – Sa druge strane, Zmaj je prerano izgubio svoju decu. I Jovan i Uroš su veliki deo svog opusa posvetili deci. Inspirisan Zmajevim stihovima, Predić je, olovkom, u svojim skicen-blokovima, napravio veliki broj studija istog formata. Neke od njih su objavljene u dečjem časopisu "Neven", dok je većina objavljena u "Spomenku".

Darko je nastavio da traga za nepoznatim o Urošu Prediću. Kako se približavala 2003. godina, tako je njegov novi cilj dobijao jasne obrise: obeležiće pola veka od smrti velikog slikara knjigom o njemu. U njoj će se naći sve ono do čega je Darko došao, što govori o životu i radu samog umetnika, pisano njegovom rukom i do sada nikad objavljeno. Da bi ostvario svoj naum, u pomoć mu je, pored već pomenutog, pritekao još jedan imenjak, Darko Torgašev. Tako je Garić priredio i sa Novakovićem likovno i grafički oblikovao a Torgašev komjputerski vrhunski doterao "Autoportret Uroša Predića 1857 - 1953" koji je uz pomoć "Karić fondacije" štampan na izmaku prošle godine.

–"Autoportret" je, u stvari, spomen-knjiga koje ne bi bilo da mi Bogdan Lj. Popović nije dao dokumenta. Bogdan je Urošev unuk i jedini živi izvršilac njegovog testamenta – kaže Garić, a na pitanje da li je i on Urošev potomak odgovara: – Ne, ja sam samo otac Ane Garić, čukununuke Uroša Predića.

Uroš je rođen u selu Orlovatu, u Banatu, kao peti, najmlađi sin sveštenika koji je voleo umetnost i domaćice čiji su preci bili sveštenici i ekonomi. Sestara nije imao. Kao petogodišnjak je već znao da čita i piše i postao đak prvak. "Sa naukama koje je mogla dati tadašnja osnovna škola u Orlovatu, bio sam brzo gotov. Moj prvi učitelj nije verovao da je zemlja okrugla i da se okreće oko neke osovine, mada je to morao da predaje", piše Uroš Predić u svojoj autobiografiji nastaloj povodom njegovog izbora za člana SANU.

Sva braća su mu bili odlični crtači ali su morali da završe nauke koje im je otac odredio. Samo je Uroš, kao najmlađi, bio u izuzetnom položaju: data mu je šansa da postane ono za čim ga je vuklo srce od kada zna za sebe. Slikarsku akademiju je upisao u Beču 1876. godine. Sa đacima Srbima u početku se viđao svake subote u prostorijama društva "Zora", ali su se ti susreti prvo proredili pa i sasvim prestali "jer se pilo i politiziralo više nego što se meni svidelo, a ton ophođenja postajao sve grublji, što se, uostalom, već tada počelo opažati i u parlamentu i inače demokratizacija je išla, nažalost, uporedo sa vulgarizacijom. Iz mržnje prema uglađenim ugnjetačima bi omrznuta i uglađenost. To mi se nije dopalo pa ja probrah među mojim drugovima Nemcima jednomišljenike po struci, koji su, sa mnom zajedno, imali preča posla, nego da u zagušljivim kafanama rešavaju socijalne probleme... Kako sam prve godine živeo u Beču sa 25 forinti mesečno, ne treba ovde da opisujem. Stvar je isuviše banalna. Glavno je to da sam uvek bio zdrav, zadovoljan, veseo i vredan".

"Kosovku devojku" naslikao je 1919. godine

Već sa prvom slikom "Vesela braća, žalosna im majka" doživeo je, kako sam ističe, razočaranje. Njegovi seljani, a po svoj prilici i svi ostali koji su sliku videli umnoženu u kalendarima, smejali su se dobrodušno na Uroševo delo. Ali, "ko je pio pre, pio je i posle". Dalji plodovi te njegove realistične ere su "Pod dudom", "Biće belaja" (kupio ju je kralj Milan), "Oko bunara", "Mali filozof", "Orlovatski svinjar". Sliku "Mali bibliotekar", pandan onoj "Biće belaja" izradio je 1886. godine u Beogradu. I nju je kupio kralj Milan Obrenović. Potom je zašao malo u romantizam sa likom "Siroče na majčinom grobu" i "Bosanski begunci". Ove dve slike bile su u Srpskom odeljenju na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine, a kupio ih je dr Mihailo Pupin, tada profesor u Njujorku. Sliku "Na česmi" kupio je Marko de Pjen i poklonio je Muzeju u Zagrebu.

– Original slike "Vesela braća, žalosna im majka" nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu, a replika je urađena za Titovu rezidenciju i nedavno sa ostalim delima koja su krasila Brozov dom izložena u Istorijskom muzeju – napominje Darko Garić. Međutim, ne zna se gde je skica za tu sliku, za koju je Veljko Petrović tvrdio da je bolja od originala. Tačnije, skica je bila u porodičnom vlasništvu i na volšeban način je završila, po mojim saznanjima, u nekoj od privatnih kolekcija u Atini.

Kako je sam slikar govorio, polako i nehotice je postao i crkveni živopisac. "Meni je bilo nemoguće da se navijem nekoliko vekova unatrag, nego sam se rešio da predmete crpim neposredno iz Evanđela, Žitija Svjatih i da ih slobodno shvatim u obimu mojeg znanja i moje mašte, i da ih prikažem modernim sredstvima na savremen način, vodeći pri tom ipak računa o nekim izrečenim propisima i zahtevima pravoslavne crkve". Tako su Predićevo delo ikonostasi u crkvama u Starom Bečeju, rodnom Orlovatu, Preobraženske crkve u Pančevu, sedam slika za hram Svetog Save u Libertvilu u američkoj državi Ilinois, kapele Patrijarha u Sremskim Karlovcima, kao i Njegoševe na Lovćenu, 1925. godine.

– Uroš je izabrao beli oplenački mramor za podlogu na kojoj je naslikao četiri sveca, Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Steva Piperskog i Jovana Vladimira. Ali kad je sve bilo gotovo, slike, iako rađene po "tačnim" merama koje je slikar dobio od stručnih i odgovornih lica, nisu mogle da uđu u udubljena napravljena za njih. Te su mramorne ploče morale biti sužavane u samoj kapeli – priča Darko Garić. – Još gore je prošla mramorna ploča sa reljefom svetog Đorđa na konju, od vajara Lukića, za koju je bilo predviđeno polukružno polje iznad ulaza u kapelu. Prosto, reljef nije mogao da uđe u svoju nišu, da se izradi novi nije bilo vremena. Druge nije bilo, svedoči Predić, već moraše od ploče otklesati duž cele pravolinijske baze deset santimetara, te tako odsekoše konju noge ispod kolena, a od aždaje ostadoše samo gore povijeni delovi, glava i rep. Danas, nažalost ništa od Predićevih i Lukićevih dela ugrađenih u kapelu nije dostupno javnosti. Sve je pokradeno.

"Sveti Sava blagosilja siročad" iz 1921. godine

Predić je bio hroničar svog vremena i po portretima koje je radio, kako običnog sveta i članova svoje mnogobrojne porodice tako i dinastije Karađorđevića i Obrenovića. Većina je nastala po narudžbini. "Najradije sam sam odlazio na rad domaćinima u kuću, jer sam svuda nalazio više udobnosti nego u svojem stanu, a u isti mah sam uštedeo modelima trud dolaženja k meni". Od Mihaila Pupina, njegovog prijatelja, 1935. godine je dobio nalog da izradi, u većem formatu, polufigure Vuka Karadžića i Njegoša, kao njegov poklon Univerzitetu u Pitsburgu koji je podigao "Hram kulture" gde je svaki narod u svom odeljenju zastupljen proizvodima svoje nauke i kulture.

– Ova sala je otvorena 1939, godine uz prisustvo visokih zvanica. Zidovi su bili obloženi slavonskom hrastovinom a u rešenju enterijera su korišćeni simboli i ornamenti karakteristični za pojedina područja Jugoslavije – priča Darko Garić. – U ovoj spomen-knjizi prvi put su objavljene crno-bele reprodukcije Predićevih portreta Vuka i Njegoša kao i izgled sale na Univerzitetu u Pitsburgu. Studija Vuka Karadžića, rađena olovkom, sačuvana je zahvaljujući slikarevim naslednicima.

Slikar iz Orlovata, ističe Garić, bio je veoma obrazovana ličnost. Govorio je šest stranih jezika i znao gotovo napamet Danteovu "Božanstvenu komediju". Od filozofa koje je proučavao najbliži mu je, po njegovim rečima, bio Šopenhauer. Početkom dvadesetog veka, Predić u Orlovatu dočekuje filozofa Branislava Petronijevića čija je knjiga "Načela metafizike" već bila objavljena u Hajdelbergu.

– U "Autobiografiji" se prvi put objavljuje faksimil Petronijevećevog rukopisa, koji je on napisao dok je bio u gostima kod Uroša 1905. godine, kao i Branina kratka i precizna objašnjenja o tome šta su osnovni pravci metafizike kao i tumačenje osnovnih pravaca teorije saznanja – kaže Darko.

U knjizi su objavljeni i testamenti Uroševog oca i njegov gde slikar na kraju kaže i kako bi želeo da bude sahranjen: "Što se tiče mog pogreba tu postoji testamentarno izražena želja moga pok. prijatelja Bogdana Dunđerskog iz St. Bečeja, da zajedno počivamo u grobnici Crkve sv. Đorđa koju je podigao na svom imanju. Duboko tronut tim dirljivim prijateljskim gestom, napominjem samo ovo, da bi izvršenje te želje bilo ipak otežano administrativnim i drugim komplikacijama i zadalo ožalošćenoj rodbini suviše brige oko jednog mrtvaca, kom je sasvim svejedno na koja će vrata ući u Nirvanu nestanka i zaborava. Najprirodnije je i najlakše je da me zakopaju u običan grob, tiho, bez ikakve dosadne i skupe pompe, bez venaca, a naročito bez izlišnih govora, i bez spomenika, dovoljan je drveni krst, koji će trajati dok ne dođe vreme da se grob prekopa.."..

– Sahranjen je u rodnom Orlovatu. Darko Novaković i ja smo obišli grob jesenas. Otišli smo i do osnovne škole i do Doma kulture koji nose umetnikovo ime. Prota Saša Stanišić pustio nas je da slikamo unutrašnjost crkve koju je sa dvadeset svojih slika oplemenio Predić. Dom je u jadnom stanju, a i oko uređenja groba seljani bi mogli malo više da brinu – priča Darko Garić. – Uroš Predić je zaista bio veliki slikar, iza sebe je ostavio zaostavštinu od više od 1.700 slika, i pre svega veliki čovek, moralan, skroman, realan i strog prema drugima a najviše prema sebi i svom radu. Teško je zamisliti da bi danas jedan umetnik i manjeg formata ovako govorio o svom delu: "Formalnu stranu savlađivao sam olako, dok su mi kolorit, a naročito ton zadavali dosta muke, katkad, osobito u većim stvarima bez zadovoljavajućih rezultata, koje gledaoce zanose i oduševljavaju, ostavljajući u njegovoj duši trajni upečatak. Ovo preimućstvo imaju radovi samo genijalnih ljudi. Pozitivna vrednost mojih radova leži u trudu koji je u njih utrošen, a umetnička vrednost neodređena, prema neodređenosti kritike koja evoluiše uporedu sa umetnošću. Da li će se ovaj moj sud saglasiti ili sukobiti sa sudom stručnih kritičara, pokazaće budućnost, ako me ona ćutke ne pregazi..".