PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Povodom teksta objavljenog u "Ilustrovanoj"
4. januara 2004.

Titova udovica u kući strave

Izneta slika u navedenom tekstu o životu Jovanke Broz nije strašna – ona je više nego strašna.

Navodite da Jovanka Broz stanuje u Bulevaru mira broj 75, da je ova kuća izgrađena dvadesetih godina prošlog veka kao priključak Dvoru, da je posle Drugog svetskog rata prešla u ruke Savezne vlade i da je unutrašnjost zgrade poslednji put obnovljena kada je u njoj odsela Indira Gandi za vreme prvog samita nesvrstanih. Inače, kasnijih godina tu su još odsele Beatrisa Holandska i Sirimavo Bandanaraike.

No, možda nije suviše navesti još neke podatke o ovoj kući i na koji je način dopala u ruke, kako govori Jovanka Broz, "saveznih vlasti".

Pre svega, ta kuća nije građena dvadesetih godina prošlog veka i nije građena "kao priključak Dvoru" već kao zasebna vila beogradskog trgovca Čede Petrovića, koji je tu kuću podigao tridesetih godina prošlog veka. Podatak o godini izgradnje nije za zanemarivanje, jer je opština dedinjsko brdo neposredno posle Prvog svetskog rata prodavala opštinskim službenicima za jedan dinar po kvadratnom metru da bi se ubrzo videla budućnost Dedinja na koje su nagrnuli imućni ljudi i to tako da je kupac placa u Bulevaru mira broj 49 kupio 1929. godine taj plac veličine 2.000 kvadratnih metara od vlasnika generala Petra Živkovića za 400.000 dinara! Prema tome, sasvim je sigurno da je jedno gradnja na placu čija je vrednost dinar po kvadratnom metru, a sasvim drugo kad plac košta neuporedivo više.

U toj zgradi, u Bulevaru mira 75, živeo je do kraja rata trgovac Čeda Petrović (bio je krenuo, kako se to kaže, od početka, dok nije postao prvo ortak u firmi "Anastas Pavlović", pa na kraju i njen vlasnik, a to je bila tada najveća i najstarija manufakturna firma u Kraljevini Jugoslaviji; maloprodaja te firme se nalazila u palati "Albanija", u prizemlju, u lokalu koji je godinama koristila "Jugoslovenska knjiga". A onda su došli oslobodioci i rekli da im je ta zgrada potrebna, pa se uvaženi trgovac našao u kući Nikole Uzunovića, takođe na Dedinju, koji je u više navrata bio predsednik vlade pre rata i koji se sada zbio u manji broj soba, a neke ustupio prijatelju koji je ostao bez krova nad glavom. Tu su bili sve dok i Nikoli Uzunoviću nisu rekli da mora da napusti kuću, a ona će postati rezidencija američkog ambasadora koji je i danas u toj kući. I tako, ovaj napolje, onaj napolje, ovaj ovamo, onaj onamo, ovaj ovako, onaj onako, tek se porodica Čedomira Petrovića (žena i dve ćerke) nađoše u kući u Ulici Svetog Save 32, parter u trosobnom stanu sa još četrnaest članova svoje i tuđih porodica.

Prema tome, neki su tamo ljudi izbačeni na ulicu zbog potreba Brozove vlasti, a, eto, na nesreću i sramotu ovog naroda, ta nepravda još traje. Nije Jovanka jedina koja stanuje u tuđoj kući i nije jedina kojoj ne odgovara ono u šta je ubačena. Ali takvo vršljanje po tuđoj imovini i po tuđim životima uzvitlala je Brozova vlast, pa neka Jovanka Broz shvati u čemu je i zbog čega je.

Već je nešto sasvim drugo kad se žali da ona u toj kući živi kao u zatvoru. To je sasvim neshvatljivo. Baš kao što je neshvatljivo da nema ličnu kartu, da nema pasoš, čak ni zdravstvenu legitimaciju. Jedino ima uverenje o državljanstvu. To je nedopustivo, jer je i ona građanin ove zemlje.

No, drugu težinu imaju njene žalbe da u kući nije čisto, da nije suvo i da nije toplo. Pa ko joj brani da uzme metlu i da počisti.

Žali se da su joj posete retke i da joj je jedina zabava gledanje TV i krpljenje starih stvari. Pa šta bi htela? Da li joj ko ograničava posete ili je izgubila prijatelje? Čitalac to ne zna. A u godinama u kojima je šta bi još htela da radi sem da gleda TV i krpi stare stvari? Može, kako izgleda, da čita. Pa neka pozajmi od nekog neku knjigu ili neka joj neka poznanica uzme na svoje ime iz biblioteke kakvu knjigu dok ne dobije ličnu kartu kako bi mogla da se upiše u koju javnu biblioteku.

Ona se žali da joj kroz vrt kuće prolazi toplovod, da na više mesta ispušta paru i greje vrt, a ne kuću i da je to nemoguće opraviti. No, Jovanka Broz nešto očito ne zna: posle rata, kad je ta kuća uzeta za rezidencijalni objekat, krenuli su da spajaju toplovod iz Dvora sa tom zgradom. I vlasniku su rekli: ovaj toplovod povećava vrednost vaše kuće i vi ste dužni da ga platite. Čovek se našao u čudu: odakle i čime? Rekao je da mu je to nemoguće. "Onda je prodajte", rečeno mu je. I čovek je uradio jedino što je mogao – prodao je državi kuću. Budzašto. (Uzgred: kao što je preko noći beskućnika bogatog trgovca Čedu Petrovića primio pod krov bivši predsednik vlade Nikola Uzunović, pa i Jovanka Broz je poznavala sve bivše predsednike vlade, svi su želeli da budu u njenoj blizini i klanjali su joj se, pa zašto bi bilo nenormalno da neko od njih, a svi stanuju u stančugama, uglavnom otetim, ponudi jednu sobu Jovanki Broz. U ime patetičnih zakletvi na vernost.)

Jovanka Broz mora da zna da su muke mnogih i mnogih u ovoj zemlji bile neuporedivo veće nego što su njene, a da je tim mukama (i tuđim i svojim) ona doprinosila i te kako zdušno. Pa ko joj je sad kriv?

Nekadašnja prva dama ove zemlje kaže da ima neku "platicu" koja nije ni plata, ni penzija, ni nadoknada. Neko joj nešto, eto, daje. A za takvo ponašanje stvarno nema razloga. Ona je bila major Jugoslovenske armije i otišla je svojevremeno u penziju. Neka je aktivira. Ali ona neće. Malo joj je. Kratko je bila u službi. A ko nas, obične građane, pita šta hoćemo i šta nećemo: evo ti rešenje, pa se žali! Nije malo onih koji žive sa mnogo manje. Neka uzme penziju koja joj pripada i neka se prostre prema guberu. Kao i ostali. A muževljevu penziju ne može da dobije jer on nije imao platu. Da je imao, ona bi se obratila odgovarajućoj blagajni i tražila potvrdu o visini njegovih primanja. Kao i svi što rade. Ali, on je bio mimo svet, pa i ona sada ima posledice zbog toga.

Treba joj verovati da bi bila bogata žena kad bi joj neko vratio, kako kaže, njen nakit. Njen? Kako njen? Je li ga nasledila od babe ili je od svojih i muževljevih prihoda odvajala i kupovala. Ili je to nakit koji je kupovala država da bi drugarica Broz bila ravnopravno okićena sa caricama, kraljicama, princezama i slavnim i prebogatim ženama? Sve je to kupljeno od državnih para i sve to pripada državi. Neka pogleda šta pripada nakitu britanske kraljice, a šta britanskoj riznici. Kraljičino je samo ono što je kupljeno za kraljičin novac. Broz je pomešao državne i svoje pare. On je bio država i sve što je pripadalo državi pripadalo je njemu, a sve što je njemu bilo potrebno – podizano je na državni nivo. Tu se Jovanka Broz dobro očešala. E, ali...

Mih. Simić