PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Kad kazni fudbalera, nije presrećna

Nije mis sveta, ali nije isključeno da to i ne postane. Jer, ističe se lepotom, šarmom, ženstvenošću, ljupkošću, prefinjenošću i pravednošću.

Svetlana Bilić, dvadeset trogodišnja Rumljanka, fudbalski sudija u ravnom i pomalo brdovitom Sremu, sa stažom od dve i po godine, domaćica, službenica i studentkinja treće godine ekonomije, pošto prebrodi vojvođanski, srpskoligaški, drugoligaški i prvoligaški rang, očekuje da za dve do tri godine postane međunarodni delilac pravde.

Skromna i maštovita Sremica prezadovoljna je što se s njenim odlukama na fudbalskim terenima gotovo uvek slažu i navijači, i klupska rukovodstva i igrači.

Ona je emotivna osoba, pa kad stavi pištaljku u usta i zviždukom označi da je kaznila žutim ili crvenim kartonom nekog igrača, baš i nije presrećna.

Suze koje često krije naprosto joj same naviru. Zna se ko na terenu deli pravdu, što ona čini izuzetno objektivno, ali njoj, ipak, nije svejedno.

Zbog toga Sremci i cene Svetlanu i imaju za nju samo najlepše reči.
Miloje Miljević, Sremska Mitrovica

Nije crnogorski ne odgovoriti

U vašem cijenjenom listu, broj 2375, od 24. jula 2004. godine, poštovana učiteljica Cveta Đurašković napisala je opširan tekst pod naslovom "Nije srpski ćutati".

Veoma žalim što je sticaj okolnosti dragoj učiteljici doneo mnogo razočaranja tokom boravka u Crnoj Gori. Još mi je žalije što poštovana učiteljica nije ništa, osim onoga što hoće da zna, naučila iz istorije ova dva naroda, bez obzira koliko su bratska.

Poštovana Cveta nabraja i prebacuje Crnogorcima sve "grijehe" od Drugog svjetskog rata naovamo. Te studiranja, pa liječenja i operacije, učešća u vlasti, nauci, kulturi, kao da sve te usluge ne plaćaju sami građani Crne Gore. Zahvaljujući studentima iz Crne Gore, mnoge beogradske gazdarice su pristojno popunjavale svoje kućne buyete i obnavljale kuće i stanove a bolnice i klinike dobijale značajne refundacije i nadoknađivani su im svi troškovi. Da Crnogorci nijesu dobro i vjerno služili srpskim ciljevima, ne bi ih toliko bilo u vlasti, nauci, kulturi, vojsci... O kakvom dugu za aerodrome piše učiteljica ako se zna da je JAT bio jugoslovenski, u njega su ulagale sve republike i pokrajine, pa kad je "pukla tikva" JAT je, sa cijelom flotom i svim vrijednostima, postao samo srpski?

Kakav je to strah od "otcepljenja" kad Srbija i Crna Gora nikada nisu bile spojene, osim nasilno i na prevaru 1918. godine kada se unuk Aleksandar, tada kralj SHS, lijepo i pošteno zahvalio svojemu đedu kralju Nikoli: detronizacijom, izgnanstvom, nezahvalnošću za mnogobrojne žrtve na Mojkovcu, gašenjem Crne Gore i Crnogoraca i nečuvenim "bijelim terorom", ukidanjem crkve, jezika... Od tada pa doskora bilo je mudro i srpski ćutati - da se ništa ne zna.

Na učiteljičinu žalost, otvoriše se arhivi, izađe istina na viđelo i osvijestiše se Crnogorci, ali ona to ne želi da zna niti da pročita. Ona poštuje, nažalost, najvećeg negatora Crne Gore i Crnogoraca uvaženog Amfilohija i slično njemu širi tezu nacionalizma, prizivanjem straha od islama i vraćanjem hrišćanstva na pozicije od prije hiljadu godina.

I na kraju, da bi sve bilo "srpski", učiteljica poziva srpsku mladež da ne bude tolerantna, da ne prašta i da ne ponavlja nedavne greške. Čudi to od učiteljice da optužuje i vređa pa joj poručujem da nije crnogorski ne odgovoriti na uvrede. Nažalost, novinski prostor ne trpi veće elaboracije.

S poštovanjem,
Sveto Đurović, penzioner, Bar

Ne zaboraviti dr Zorana Đinđića

N ajiskrenije vas molim da se potrudite da se ispravi jedna velika nepravda prema pokojnom premijeru dr Zoranu Đinđiću.

Evo o čemu je reč.

U noći nakon ubistva premijera grupa entuzijasta je u prostorijama Demokratske stranke započela izradu i postavku sajta o informacijama vezanim za život i rad dr Zorana Đinđića.

Sajt www.zoranđinđic.org je već 18. marta postavljen i na njemu je niz informacija koje su za taj period bile veoma zanimljive, te je sajt postao dosta posećen za veoma kratko vreme.

Glavni problem je u tome što se od prvobitne postavke sajta do današnjeg dana ni jedno slovo nije dodalo već je taj sajt prepušten i samim tim dobio je epitet zapuštenog.

Nisam jedini koji smatram da je i posle toliko vremena od ubistva premijera ostalo mnogo ljudi koji su zainteresovani da saznaju što više o svemu što se tiče života, rada i obrazovanja samog dr Zorana Đinđića. U tom smislu vas najljudskije molim da pokušate da istražite ko je i kako dozvolio da jedna takva ličnost, kao što je gospodin Đinđić, doživi da se za njegovo predstavljanje na Internetu više niko ne brine.

U nadi de ćete učiniti nešto radi pokretanja tog pitanja sa mrtve tačke, šaljem vam jedan veliki pozdrav.

Iskreno i od srca,
Dušan Ostojić, Aleksinac