Ko je kupio ulaznice, znaće o čemu pričamo. Jer, ulaznica nema više. Sve karte za predstavu "Diplomac" su rasprodate a u njoj glavnu žensku ulogu tumači Snežana Bogdanović, lepa i zgodna glumica, čije ime i lik još postoje u našim sećanjima. Baš zbog toga što je Snežana iza sebe već ostavila mnogo dobrih uloga i nagrada i oni koji ne budu videli "Diplomca" radovaće se novom susretu sa ovom Zemunkom po rođenju, Dalmatinkom po poreklu, Amerikankom po sadašnjem prebivalištu (Njujork) i Beograđankom - po gradu u koji se trijumfalno vratila.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Nekada smo je gledali u predstavama "Zapali me", "Urnebesna tragedija", "Elektra", "Dama sa kamelijama" i mnogim drugim. Bilo je tu i filmova ("Kuduz", "Original falsifikata"), kao i TV serija ("Aleksa Šantić"). Onda je sa partnerom iz komada "Zapali me" Uliksom Fehmijuom otišla u Ameriku, tamo se za njega udala (venčanje je bilo malo i privatno a društvo odabrano tokom ručka u francuskom restoranu). Dobili su i ćerku Niku i onda prelomili - "vreme je da nešto uradimo i u našem Beogradu".

Rezultat je poznat: već desetak dana nas vesti o trijumfu "Diplomca" u Beogradskom dramskom pozorištu sustižu sa svih strana. Premijera je bila posebno uzbudljiva. Verovatno je Snežana prespavala veći deo sutrašnjeg dana?

- Malo, kao i većinu ovih poslednjih dana što nije moj običaj jer ja vodim prilično uredan život, ali, eto, suviše uzbuđenja oko predstave, suviše dragih ljudi sa kojima želim da sednem i popričam i onda se to malo produži. Zbog navike da ustajem rano ipak ne spavam do po podne nego se budim ranije i sna mi nedostaje. Nadam se da će se to srediti kada se predstava uhoda.

Sebe smatra delom ekipe u kojoj ova predstava svima znači nešto novo i nešto više. Ipak, postojala je bar jedna osoba u sali do čijeg joj je mišljenja stalo i zbog koga je "drhtala":

- Uvek je toj moj profesor Minja Dedić, moj životni trener na daskama, čije mišljenje uvek želim da čujem jer duboko poštujem njegovo iskustvo. Bio je na premijeri, neću vam prepričati šta je rekao, ali sam jako zadovoljna i srećna što je izgovorio to što je izgovorio za moj rad.

Podršku i pozitivno mišljenje smatra uvek dobrodošlim, ali je svesna da će uvek biti ljudi u publici kojima se neće dopasti ono što vide:

- To je njihovo pravo mada meni generalno prija kako je publika prihvatila ovu predstavu.

Da li je u pitanju baš predstava ili njen povratak ili agresivna reklamna kampanja za "Diplomca", Snežana nije sigurna.

- Možda sve zajedno, ali uvek postoji zebnja koliko posle toliko godina živite u nekom sećanju. Mi smo nešto slično počeli sa predstavom "Zapali me" u smislu načina rada, stvarno smo bili pioniri. Bila je prva predstava namenjena mladima, koja je imala svoj spot. Kod nas i dalje postoji mišljenje o teatru koje je na Zapadu potpuno prevaziđeno a to je da je predstava koju publika voli da gleda vrlo diskutabilna iz ugla kritičara. Doći će to i kod nas. Danas se više niko ne seća napada na nas već kako je to bilo kultno i divno i sve to. Kada se propagirao nacionalni teatar i nacionalni pisci mi smo se usudili da uđemo sa jednim američkim savremenim piscem. Danas vidimo koje su stvari bile nebitne osim našeg rada.

Uspeh "Diplomca" je sigurno prevazišao i najsmelija očekivanja?

- Svakako, hteli smo da Beograd dobije jednu drugačiju vrstu razmišljanja, da napravimo nešto lepo i nismo razmišljali o posledicama. Smatrali smo da je Beograd možda preopterećen političnim teatrom i da treba malo više radosti u našem teatru. Mi smo napravili ono što želimo, a efekat se samo dogodio.

Znači, lake priče nisu imperativ. Uradili biste i "Kralja Lira" na primer?

- Naravno. Ja sam u svom životu igrala puno teških drama i ozbiljnih komada i mom imenu se pripisivalo dosta težine. Mnogi su očekivali da se i sada pojavim u nekoj takvoj ulozi. Naprotiv. Posle svih ovih godina imam neku distancu. Uvek sam bila za to da treba da cveta mnogo cveća, da ljudi mogu da biraju, ne da im se nudi stalno isto i da im ponuda formira ukus.

Da li uspeh predstave može da doprinese odluci da se definitivno vratite u Beograd?

- Način na koji ljudi danas žive i komuniciraju i-mejlovima, telefonima, avionima, i tako dalje, daje mi mogućnost da ne moram fizički ponovo da se preselim i da je moguće kombinovati život u dva grada i da ponovo napravimo nešto kao "Diplomac".

A posle toliko godina, kada danas hoda ulicama njenog Beograda, da li ga Snežana oseća kao svoj grad ili joj se čini pomalo nepoznatim, drugačijim?

- Puno se toga promenilo, ali naše sećanje je vrlo selektivno. Više pamtim dobre nego loše stvari. Na ovo spolja što vidim oči se brzo naviknu i više ne primećujem. Onda onaj bolji deo Beograda krene da komunicira sa mnom i to je moj Beograd u kome sam ja odrasla, gde sam išla u školu, koji sam poznavala. Ponekad mi se desi da promašim ulicu zbog tih promenjenih naziva.

Čini se da je kao mlada Snežana bila previše ozbiljna a danas kao zrela žena deluje poletno, mladalački i veselo. Da li nam se tako samo čini?

- Kad ste jako mladi imate strah da vas ljudi ne doživljavaju neozbiljno pa čovek pokušava da pokaže neku ozbiljnost i težinu. Posebno na Akademiji, među studentima koji su svi jako dramatični, ozbiljni, krenu da se šišaju na kratko, da se cene podočnjaci, promukli glasovi... Svi su depresivni. Kada prođu neke godine shvatite da je to nebitno i postajete opušteni. Sazrevanje je jedan čudan proces. Čovek shvata da ne mora sve što nosi u sebi da se vidi i na njegovom licu već da to upotrebi u pravoj situaciji a ne u svakoj kao što mlad čovek to ima običaj.

Provokacija - da ili ne?

- Umetnik mora da intrigira, treba da postavlja pitanja, mora da nosi to u sebi. Glumac nema pravo da bude običan ili dosadan. Da li je to harizma, šarm ili nešto treće glumac mora da ima nešto posebno da bi mogao da bude uspešan. Što ste kao osoba privatno bogatiji, dublji, iskusniji to će se i u vašem poslu odraziti.

Njujork je svakako dobra inspiracija za umetnika. Može veoma pozitivno da utiče na talentovane ljude, slaže se Snežana:

- Najviše tamo volim osećanje slobode i tolerancije, miks kultura na svim nivoima i po tome je jedinstven na planeti. Osećanje sveta nigde ne može da se doživi kao u Njujorku. Ti ljudi sa toliko različitosti žive vrata do vrata, dele taj grad. To što mogu tamo da konzumiram sve što želim, da vodim ekstremno drugačiji način života od tebe a da opet budem poštovana kao i ti, da i moj i tvoj život budu mogući. Njujork je jedna civilizacijska stepenica više.

A ne dopada joj se...

- Kao i u svakom velikom gradu, to je osećanje koliko sloboda postaje jednako usamljenost, izolacija. Imati slobodu znači odvezati sebe od stvari koje vas pritiskaju i guše, potpuno se izolovati i to ono kuda svet ide. Ljudi to biraju jer je ekstremna alternativa mnogo bolnija, može mnogo više da povredi čoveka. Nema osećanja pripadanja koje zbog tradicije ovde još postoji. Ovde ima više kontakata, bliskosti, ljudskosti ali to ponekad podrazumeva i više patnje. Treba napraviti balans.

Svakodnevne kućne međukomšijske posete nisu uobičajene?

- Vrlo retko, ljudi jako puno rade od devet do pet, šest. Niko ne ide kod drugoga u komšiluk a naročito ne bez najave, dogovora kao kod nas: kucanje na vrata da se posudi malo šećera. Meni je to prirodno a sa druge strane prija mi ovo. Vidim i da našoj ćerki Niki prija da ona nekoga može da pozove da dođe ili da ode kod nekoga a da to prethodno nije dogovoreno. To nju fascinira jer tamo to ne postoji. Tamo postoji "plejdejt" za decu, raspored. Zna se kada će njena najbolja drugarica Natali da dođe, koliko će da ostane, ko će da je doveze, ko će da je vrati... Sva deca imaju svoj mali društveni život.

Ne pada joj teško ta promena i privikavanje. Nika ipak ima samo osam godina.

- Ona je tamo rođena, tamo je njena škola, drugarice i zaželela ih se. Već odavde počinje da organizuje svoj "plejdejt", da se dogovore datumi, da se pokriju ti prvi termini i datumi, da sve ima isplanirano. Onda kada dođe ovde, bez problema se "prebaci" idem kod Kate ili idem kod Maše. U Njujorku ne ide sama u prodavnicu a ovde čim dođe pita da li nam nešto treba, uzima novčanik i ide da kupi. Sasvim prirodno kombinuje stvari kao što govori na dva jezika. Ne traži stvari tamo koje ima ovde i obrnuto. Potpuno se prilagođava sredini.

Na koga je Nika?

- Pa to je strašno smešno, svi se otimaju za osobine koje su dobre a one koje nam se ne sviđaju pripisujemo onom drugom. U stvarima u kojima je uporna i tvrdoglava ja uporno odbacujem da je to od mene i pripisujem ih njenom tati. Fizički je kombinovana. U bojama je sva moja ali mislim da puno više liči na Uliksa. Tatina ćerka više nego moja. Sa Nikom može da se priča, ima stavove o raznim stvarima i u ovoj fazi mi je jako zanimljivo da sa njom pričam o tome, da čujem šta misli.

Šta kaže za "Diplomca", da li ga je gledala?

- Nisam sigurna da je priča za njen uzrast i u Americi je sigurno ne bi gledala. Ali, ona je insistirala pa smo morali da obavimo razne pripreme i razgovore. Pogledala je film, nisam sigurna koliko joj se cela stvar učinila zanimljivom. Vrlo je informativno pogledala i to ne celu predstavu, samo da bi videla mene. Uliks je bio sa njom. Rekla je da joj se najviše dopala Marija Karan jer je dobrica a mi smo svi loši likovi.

Meni je rekla: Mama, super si glumica!

Uliks je zaposlen u Njujorku, ima svoju pekaru, snimio je filmove i TV serije a za Vas nisam čuo da ste nešto radili?

- To samo muškarci mogu da kažu ništa za dete, pa za kuću, pa za posao, pa agenti sa kojim obavlja komunikaciju, pa za neke audicije... i onda bude "ti ništa". Tipično muško pitanje. Život je tamo užasno brz i meni su dani zaista kratki da obavim sve što treba, počevši od organizacije normalnog života. Provodim neko vreme i u toj pekari sa Uliksom, dođem u tu kancelariju i pomognem koliko mogu, nešto na kompjuteru. Nika je posebna priča. Ja joj dođem kao menadžer za njen društveni život koji je bogatiji od mog. Sve te njene izlaske i aktivnosti moram da organizujem a to je jako puno posla za jednu mamu pogotovo kada ćerka zna toliko puno ljudi, toliko izlazi. Jedna moja prijateljica kaže: "Nika je moj idol".

Snežana dodaje da je i ona nešto malo radila kao glumica:

- Ništa epohalno. Snimila sam jedan film, neku seriju. Prvih nekoliko godina smo živeli van Njujorka i tada nije bilo šanse da dobijemo bilo kakav glumački posao. Već sama činjenica da imate agenta i odlazite na audicije tamo predstavlja uspeh. Audicije su tamo ozbiljna stvar koje se dugo i naporno odigravaju, u krugovima, pravi i dobar trening. Agent me zove da mi čestita i kada dobijem poziv za audiciju jer taj neko želi da vidi baš mene među hiljadama drugih.

Strani akcenat može, verovatno, da bude otežavajuća okolnost pri dobijanju uloga?

- Imam akcenat ali apsolutno niko ko nije rođeni Amerikanac nije bez akcenta. Veliki uspeh za mene je što ne mogu da ocene koji je akcenat, gde bi me stavili. Ali, limitirana sam akcentom u startu. Koliko ima uloga stranaca pa još žena?

Deprimirajuće?

- Meni nije, zavisi od vas. Ako imate velika očekivanja bićete nezadovoljni jer se ništa ne dešava prema očekivanjima, a posebno ne lako i brzo. Morate imati distancu, da ne gledate stvari fatalistički. Ako se nešto dogodi - lepo, ali nisam nesrećna ako ne zakačim neku lepu i veliku ulogu. Upoznala sam toliko divnih glumica, Amerikanki, koje su deset puta bolje od holivudskih zvezda za koje svi znamo. Shvatila sam da vas za uspeh ne kvalifikuje talenat već tržište. Agent se prema vama ponaša kao prema robi i to mene smiruje jer nisam zapitana nad sobom kao umetnikom. To je nešto van mene.

Nikada niste pomišljali da promenite agenta, ofarbate se u platinasto plavo, uradite seriju seksi fotografija i postanete zvezda?

- Nesreća je što samo privilegovani imaju priliku da dobiju velike i prave uloge a to su oni koji donose novac, obezbeđuju zaradu. Ne uzimaju vas zbog toga kakav ste glumac već se upravljaju prema tome koliko im u tom trenutku vredite i da li im treba baš takav glumac, te visine, te boje kose, te težine.

Da li Vaše stare uloge u jugoslovenskim filmovima tamo nešto znače kada idete na audicije?

- Apsolutno, to je moja lična karta, moja osnova. Moji agenti me jako podržavaju i guraju, ponekad mi se čini da su ambiciozniji od mene, kažu mi da smo na dugom i dobrom putu. Ja im ponekad dam iluziju da se slažem sa njima jer je tako jednostavnije. Oni tako funkcionišu. Užasno su laskavi svojim komplimentima, veoma dragi, ali imam distancu prema tim stvarima.

Snežanini roditelji žive u Beogradu (Batajnica) dok njen brat pola vremena provodi kod nas a pola u Njujorku kod sestre i njenog muža.

- Kao i mnogi mladi ljudi u ovoj zemlji koji tokom poslednjih petnaestak godina nisu uspeli da se snađu, zaposle se tako i on nije uspeo. Studirao je turizam, time se i bavio, ali svih ovih godina u Jugoslaviji turizam nije baš cvetao. Došao je samo na to veče da pogleda predstavu u Beogradu. Roditelji nikada nisu gledali mene na premijerama , uvek malo kasnije.

A Uliks i Vi...

- Odosmo skroz u lične stvari, kako smo krenuli!

Pa, ipak nije tako strašno jer je reč o ljubavi. Kako je Snežana shvatila da su ona i Uliks nešto više od kolega iz iste predstave?

- Ha. To su čudne stvari. Kad ljudi provode toliko vremena zajedno, intenzivno rade, otvaraju se jedni drugima iz potrebe da te uloge naprave što životnijim i ti kontakti su intenzivniji nego kada se radi formalni posao u nekoj ustanovi. Nije čudno što se ti kontakti u našem svetu dešavaju brže i intenzivnije. Radili smo puno zajedno, provodili vreme na toj sceni i na to ne utičete, nešto što ne kontrolišete.

Postoji li neki konkretan trenutak u tom intenzivnom druženju, neki trenutak kada je Uliks, recimo, bio romantičan i kada Vas je osvojio definitivno?

- Pa nije, valjda, da to stvarno zanima čitaoce "Ilustrovane Politike"? Ali, jeste: Uliks je jako romantičan!