Tako mu i treba, dobio je što je zaslužio. Napravio je bogatstvo preko imena svoje majke... Voleo bih da je i moja ćerka imala tu priliku, rekao je za britanske medije pedesetogodišnji Dejvid Rajan, poštar iz Londona.

Njegove reči se odnose na slučaj Marka Tačera, sina nekadašnjeg britanskog premijera Margaret Tačer.

Siromašna afrička zemlja, prebogata nalazištima nafte, diktator-ubica koji njom vlada i jede političke protivnike, trgovci oružjem koji su završili elitne škole u Engleskoj, libanski bogataš imigrant i eho nekadašnjeg kolonijalnog sjaja Britanske imperije. Sve su to elementi ovog uzbudljivog slučaja koji puni novinske stupce a čitaoci sa zanimanjem prate svaki novi detalj.

Intrige, nasilje, politika, špijunaža, pokušaj bekstva pa još i plan za državni udar - šta sve još neće izaći na videlo posle hapšenja i stavljanja u kućni pritvor Marka Tačera.

Gospodin (ser) Mark, kako glasi njegova zvanična titula (koji mediji izgovaraju sa velikom dozom ironije), položaj je nasledio od oca, veze i poznanstva od majke, a bogatstvo delimično od žene. Sada je u nevolji. Optužen je da je finansirao državni udar u Ekvatorijalnoj Gvineji. Po zakonu Južne Afrike, gde živi poslednjih godina, to je kažnjivo. Doduše, "samo" zatvorom od petnaest godina. Situacija bi za Marka mogla znatno da se pogorša ukoliko Južna Afrika pristane da izruči Marka Ekvatorijalnoj Gvineji gde se pokušaj puča kažnjava - smrću.

A takav zahtev je već stigao. Ministar pravde i sudovi Južne Afrike još razmišljaju jer između dve zemlje ne postoji sporazum o izručivanju niti postoji bilo kakva zakonodavno-sudska saradnja.

U međuvremenu, Mark Tačer sedi u kućnom pritvoru, u svojoj luksuznoj vili u Kejptaunu, u elitnom delu ovog grada zvanom Konstanca. Svaki dan mora da se javlja policiji, ne sme da napušta svoje dvorište, a da ne bi bio zadržan u zatvoru morao je da plati 275.000 dolara kaucije. U kućnom pritvoru će ostati sve dok se 25. novembra ne bude pojavio pred sudom da odgovara na optužbe.

Manjak inteligencije

Britanski mediji su uglavnom nemilosrdni prema Marku. Ističu kako nikada nije pokazivao višak inteligencije, da je jedva završio srednju školu i opisuju ga kao "lošeg čoveka koji je prouzrokovao mnogo problema ženi koju naziva mama" (tako stoji u naslovu jednog teksta "Dejli ekspresa"). Novinari se bave i time kako je došlo do ideje o državnom udaru, otkrivaju kako je sve to zamišljeno u jednoj londonskoj kući, koji su ciljevi te akcije (manje svrgavanje diktatora a više obezbeđivanje prednosti za unosne naftne poslove koji bi usledili) i ko su učesnici u tom mešetarenju.

Za sada je osamdeset i osam ljudi pritvoreno u Ekvatorijalnoj Gvineji, Zimbabveu i Južnoj Africi. Njihove akcije su praćene još od marta ove godine i do daljeg će ostati iza rešetaka bez obzira što je u celom svetu poznato da je Ekvatorijalna Gvineja jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu gde stanovništvo živi u bedi dok vladar Teodoro Obijeng Nguema izvlači korist od nafte. I to veliku, jer njegova država je treća u Africi po količini naftnih rezervi.

Njegov politički protivnik u izgnanstvu Severo Moto Nsa već godinama obećava avanturistima da će ih bogato nagraditi ukoliko mu pomognu u prevratu. Centralna ličnost među tim avanturistima, od kojih mnogi potiču iz bogatih zapadnih porodica, jeste Sajmon Man, diplomac sa elitne privatne škole Iton, nekadašnji operativac britanskih specijalnih vojnih jedinica i višegodišnji trgovac oružjem koji je pre desetak dana takođe uhapšen, ali u Zimbabveu. Pokušao je ilegalno da kupi oružje od nacionalnog proizvođača te zemlje.

Manova veza u Velikoj Britaniji bio je Eli Kalil, stanovnik Londona, koji je bogatstvo stekao trgujući naftom u Nigeriji i koga je francuska policija pre dve godine ispitivala zbog isplata i poslova sa kompanijom bivšeg diktatora Nigerije Sanija Abača. Libanac poreklom, Kalil je nekada bio i finansijski savetnik Džefrija Arčera, nekada čuvenog i uticajnog britanskog političara i plemića, koji je optužen da je Sajmonu Manu uplatio sto dvadeset hiljada evra za učešće u prevratu.

Sajmon Man, koji već mesecima čami u zatvoru u predgrađu Hararea, glavnog grada Zimbabvea, tražio je pomoć od Marka Tačera. U pismu koje je 31. marta uputio svojoj ženi Amandi i svojim advokatima, pored ostalog, stoji: "Naša situacija nije dobra i zapravo je kritična. Advokati nisu dobili nikakav odgovor od Smelija i Skrečera koji ih je zamolio da ga pozovu kada osvojimo Gran Pri... Može da nas izvuče samo ta vrsta uticaja, odmah i žestoko. Ako budemo uvučeni u taj sudski proces, onda smo naje..."

Dolazak privatne vojske

Južnoafričke kolege i prijatelji Sajmona potvrđuju da je Smeli u stvari Kalil, a Skrečer niko drugi do Mark Tačer! Tačer poriče bilo kakvo učešće u zaveri protiv gvinejskog diktatora koji već četvrt veka vlada tom zemljom. Naravno, i Mark i njegova mama Margaret (koja je i uplatila kauciju za sina) imaju svoje veze i poznanstva. I priliku da optuže drugu stranu i prebace krivicu. Pre svega na predsednika Obijanga koji je već bio umešan u afere. Kao u slučaju od pre nekoliko godina kada je inspekcijom u jednoj vašingtonskoj banci utvrđeno da je pomenuti diktator za sebe i svoju porodicu proneverio oko pedeset miliona evra od izvoza nafte samo u jednoj transakciji! Obijangova opozicija tvrdi da njegova tajna policija muči i ubija političke zatvorenike, da jede ljudsko meso, a posebno testise pogubljenih zatvorenika zbog uverenja da će mu to doneti životinjski nagon za seksom i potenciju.

Državica od pola miliona stanovnika koja leži na takvom prirodnom blagu trebalo je da bude bolje iskorišćena i uređena. Sajmon Man, Eli Kalil i Mark Tačer su bile osobe koje je trebalo da započnu taj posao. Sa svojim saradnicima, bivšim vojnim specijalcima i finansijerima, dogovarali su se po celom svetu kako bi zameli tragove. Ustanak je trebalo da počne u Maabu, glavnom gradu Ekvatorijalne Gvineje, u trenutku kada sva trojica slete na aerodrom sa malom privatnom vojskom i gomilom naoružanja. Prema svedočenjima uhapšenih, diktator je trebalo da bude ili ubijen ili prebačen u Španiju. Otkako su Man i saborci početkom marta pohapšeni, Mark Tačer je počeo da planira svoj beg iz Južne Afrike.

Svoju tri miliona vrednu vilu u Kejptaunu već je stavio na prodaju, a decu upisao u američku školu. Rezervisao je avionske karte za sebe i porodicu u pravcu Dalasa u Teksasu. U tom gradu je već iznajmio i kuću u elitnom kraju Hajlend park.

Let je bio planiran za ponedeljak i vlasti su na osnovu svega iznetog mislila da je Mark hteo zauvek da napusti Afriku. Pet dana ranije policija ga je privela i pošto nije uspeo dovoljno brzo i ubedljivo da odgovori na pitanja o tome kada se vraća iz SAD, zadržali su ga u pritvoru. Uz kauciju su ga pustili, ali je svoj pasoš morao da preda. Supruga Dajana Burgdorf je sa decom, ipak, odletela u Ameriku.

Predstavnik za štampu bivšeg britanskog premijera Margaret Tačer (dominirala politikom te države od 1979. do 1990. i bila prva žena u istoriji na tom položaju) izjavio je da je baronesa Tačer "veoma uzbuđena zbog toga što Mark ima izvesnih problema, ali da je sigurna da će se pokazati kako je on nedužan".

To nije bilo prvi put da Mark (51) majci zadaje velike brige. Kada je 1982. učestvovao na trci Pariz - Dakar, sa svojom ekipom se izgubio na šest dana. Nestali su 9. januara, a tri dana kasnije proglašeni nestalima. Posle duge potrage alžirske vojske i uz pomoć izviđanja iz helikoptera primetili su vozilo sa trojicom putnika, nekih pedeset kilometara van određene rute. Svi su bili zdravi i čitavi, a Mark nije ni zahvalio svojim spasiocima, zbog čega je kod kuće dobio kritike. Da li su ga možda spasioci omeli u namernom "gubljenju" u Sahari?

Ipak, "Gvozdena ledi" je tada prvi put pustila suzu u javnosti.

Napusti zemlju!

Kasnije je usledila serija optužbi po kojima je izvlačio korist iz svog imena i majčinog položaja. Mediji su ga svakodnevno stavljali na stub srama. Bio je optužen da je u saradnji sa saudijskim disidentom Mohamedom Hilevijem i članom britanskog parlamenta Temom Deljelom primio znatnu proviziju prilikom sklapanja ugovora o kupovini oružja za Saudijsku Arabiju vrednog trideset milijardi evra a koji je 1985. njegova majka, kao predsednik vlade, potpisala. Mark je uvek to poricao, ali je Margaret Tačer kasnije morala da svedoči pred Parlamentom o uspešnom poslu svog sina u iznosu od šeststo miliona dolara sa univerzitetom u Omanu koji je potpisao neposredno nakon njene zvanične posete toj zemlji. I Margaret je negirala da je tu bilo nekog sukoba interesa, ali je Mark, ipak, morao da se iseli iz zgrade u Ulici Dauning strit broj 10 gde je zvanična rezidencije britanskih premijera i njihovih porodica dok su na vlasti.

Kada je 1987. Mark Tačer pitao savetnika svoje majke Bernarda Ingama šta bi mogao da učini i pomogne majci da i treći put pobedi na izborima, ovaj mu je odgovorio: "Napusti ovu zemlju"!

Nestašni mladić je upravo to i učinio. Preselio se u Ameriku i u Dalasu se oženio ćerkom bogatog teksaskog trgovca automobilima. Dobili su dvoje dece: sin Majkl danas ima četrnaest, a ćerka Amanda deset godina. Čim se i ćerka rodila, porodica se preselila u Južnu Afriku.

To je bilo vreme kada je u Velikoj Britaniji pokrenuta istraga oko Markove umešanosti u prodaju oružja Saudijskoj Arabiji. Govorilo se da je trgovao i sa Sadamom Huseinom, ali je novi premjer Džon Mejdžor (ljubimac Margaret Tačer) sprečio zahteve iz Parlamenta za pokretanje istrage i podizanje optužnice. Istovremeno, i u Americi je bio u nevoljama: bio je glavni "junak" priča o reketiranju izvesnih ljudi, o lažnom bankrotstvu svoje kompanije i izbegavanju plaćanja poreza.

Zato se činilo kao idealan potez da se preseli u Južnu Afriku i tamo počne nov život. Novine su pisale da ga u njegovoj pravoj domovini niko ne voli osim rođene majke, a ona je uvek hvalila poslovnu promućurnost svog sina: "Mogao bi Eskimima da proda sladoled a Arapima pesak".

Kada je njegov otac Denis umro prošle godine, Mark je nasledio titulu sera koju je i Denis dobio na čudan način pošto je 1990. godine, odlazeći sa političkog vrha, Margaret Tačer "zamolila" kraljicu da njenog muža odlikuje nekakvom plemićkom titulom.

Sa poslovima u celom svetu (hidrocentrala u Maleziji, savetnička firma u Hongkongu, prodaja oružja u Africi i na Bliskom istoku) i porodicom koja se već smestila bezbedno u Americi nije nemoguće pretpostaviti da Mark Tačer opet ima neki plan za sebe. Neki koji neće značiti petnaest godina provedenih u zatvoru ili pogubljenje u srcu prašume.