U klubu "Havana": Marina sa svojim učenicima Jelenom, Anom i Jovanom

Ulicom koja vodi ka klubu "Havana" odjekuju zvuci tanga i rumbe. Noć vrela a zvuci španske muzike, kastanjeta i šarenilo ženskih sukanja učiniće da osetimo kao da smo na nekom drugom mestu u neko drugo vreme. Kao da smo u Španiji u doba kada je flamenko bio pravi, ponekad i jedini način da se izrazi najdublja, najjača ili pak neka skrivena emocija. Za to su "krive" devojke u dugim haljinama čija strastvena duša pronalazi način da se iskaže kroz ples čiji pokreti mogu da ispričaju najrazličitije priče.

Među njima stasom, lepotom i stavom karakterističnim za profesionalnu igračicu flamenka ističe se markantna Marina Tomaš-Subotić. Ona nam otkriva neke od tajni ovoga plesa koje nama, neukim posmatračima, često mogu da promaknu. Možemo reći da je ona za to pravi sagovornik jer njena veza sa flamenkom počinje praktično od rođenja.

Marina je rođena u Beogradu u mešovitom braku oca Srbina i majke Španjolke. Još od najranijeg detinjstva majka Konćita, želeći da malu Marinu upozna i privoli španskoj tradiciji, odlučuje da je kao trogodišnju devojčicu upiše u KUD "Nikola Tesla" na španski balet kod gospođe Olge Valentić koja je u to vreme bila vodeća u toj oblasti.

- Kao dete ja to uopšte nisam volela, to je za mene bila samo obaveza koju sam nerado ali uporno ispunjavala, da ne bih uvredila mamu - priznaje Marina.

Španski balet, kao kombinacija klasičnog baleta i flamenka, pomogao je Marini da kroz klasičan izraz izgradi svoje telo kroz pokret, a osnove flamenka omogućile su joj da nasluti sve mogućnosti i izazove koje on pruža.

Međutim, jednogodišnja pauza koja je usledila, kao, čini se, neminovan pubertetski otpor majčinom insistiranju, rezultirala je upravo spoznajom da je flamenko ono što je u Marininim genima, što ona jeste i bez čega ne može. Nakon pauze od godinu dana, koju je provela u Madridu, vrativši se u Beograd, ona nastavlja sa flamenkom, ovoga puta u onoj originalnoj verziji plesa kojim se i danas bavi.

Sami počeci flamenka nisu tačno utvrđeni, objašnjava Marina. Poznato je da se koreni mogu naći u igri andaluzijskih Cigana. Motivi nastanka su bili različiti. Neke od igara, kao na primer "solea", nastale u zatvorima, pune su nade i vere u bolji život, dok su "alegrias" označavale radost i igrane su u veselim prigodama. Sadašnji oblik flamenko je dobio sredinom 19. veka. Njega čini čak 49 igara od kojih su našoj publici poznate, po formi najstriktnije, "seviljane" kao i "bulgarias" i "rumbas", koje dozvoljavaju improvizacije, a igraju se na proslavama i festivalima.

Tako, Marina, spoznavši suštinu flamenka kao neverovatnog katalizatora energije, njemu posvećuje svoj život u potpunosti.

U klubu "Havana" nastupa već godinu sa svojom plesnom grupom "Iberia" u kojoj igra sa još tri svoje najbolje učenice: Jelenom, Anom i Jovanom. Trema, tvrdi, uvek postoji ma koliko da je igrač pripremljen. No, kada izađe na scenu ostaju samo ona, muzika i velika, velika energija.

- Ono što ljudi kod nas najbolje razumeju i jeste ta energija, jer samu tehniku retko ko na našim prostorima dovoljno dobro poznaje - kaže Marina.

Ali to je upravo ono što Marina podržava i poštuje. Za nju je emocija i energija ona istinska suština flamenka. Igra i jeste iskazivanje sebe kroz pokret, nastavlja ona, ali umetnik ponekad može da zaboravi na emociju zarad tehnike. Iz tog razloga ona ne želi, iako za to ima mogućnosti, da ode i igra u Španiji jer joj se čini da tamo igrači, u želji da se istaknu, usled velike konkurencije, čine to forsiranjem tehnike pomalo zaboravljajući suštinu - emociju.

Marina Tomaš-Subotić sa suprugom Miodragom

U želji da i na našim prostorima popularizuje ovu lepu igru, pre tri godine Marina je otvorila svoju školu flamenka koja se takođe zove "Iberia". Zainteresovanih je iz godine u godinu sve više. A kako i ne bi bilo kada za učiteljicu imaju ovako temperamentnu, vedru i pre svega kompetentnu mladu ženu. Osim talenta, za ovu igru poželjno je imati još osećaj za ritam, za emociju, ali i sposobnost da se ta emocija prikaže, da se izbaci iz sebe. To se, nastavlja Marina, da naučiti. Ali potrebno je mnogo rada. I ona, koja je od malena uz flamenko, dnevno vežba po nekoliko sati dok je kondicioni trening neophodan bar jedanput nedeljno. Flamenko je težak ples koji angažuje gotovo svaki mišić u telu, kaže ona. Da je interesovanje kod nas veće, tvrdi naša sagovornica, vežbalo bi se i više.

- Japanci su, na primer, opsednuti flamenkom. Oni izdaju časopis o flamenku, izmislili su i "Flamenko džim", program vežbi sa elementima flamenka.

No, i kada se ne bi profesionalno bavila flamenkom, Marina bi ga svakodnevno igrala jer, kako tvrdi, za nju je to jedinstven način da se opusti, da prikupi neophodnu energiju. Ona ga često i igra kada je sama, kada je srećna ili tužna. Ovi nastupi za sebe i sa samom sobom ujedno su najlepši i najbolji.

- U stvari, i kod javnih nastupa, prijatnije je igrati pred manjim brojem gledalaca. Koncert koji smo u junu imali u Domu kulture Studentski grad bio je odlično posećen, više od pet stotina posetilaca, ali veza sa njima je nekako prisnija kada ih nema mnogo.

Marina smatra da je jedan od vidova približavanja flamenka masama kroz nešto komercijalniju muziku, poput one Paka de Lusije koja je u kombinaciji sa bluzom ili džezom ili, pak, muzika Džipsi kingsa. Njihovi aranžmani sadrže elemente flamenka, ali je uhu većine prijemčivija u odnosu na originalni flamenko čiji su ritmovi mnogima teški i strani.

- Što se same igre tiče, moj idol je Hoakin Kortez, mnogima poznatiji kao bivši dečko Naomi Kembel (ha, ha), ali i kao plesni partner Dženifer Lopez na njenim koncertima. On je, po mom mišljenju, napravio originalan i dopadljiv miks baleta i flamenka.

Svake večeri kada Marina nastupa prisutan je i njen suprug Miodrag. I tu je sudbina koja Marinu vezuje za Španiju na simpatičan način umešala svoje prste. Na pitanje da li ih je spojila ljubav prema flamenku, Španiji ili njenoj tradiciji, Marina uz osmeh odgovara: "Ne, ali sam ga upoznala ispred španske ambasade!"

Baš zbog toga što su im poslovi potpuno različiti, objašnjava, on joj je u poslu velika pomoć. Ume da se postavi neutralno i može da joj ukaže na to šta se publici više a šta manje dopada.

Očarani šarmom i temperamentom naše sagovornice morali smo se zapitati o tome šta njen suprug misli o njenoj igri pred tako širokim auditorijumom čije su oči uprte u nju. Tada smo dobili možda jednu od najlepših definicija flamenka.

- U svakoj igri osnovna pokretačka snaga je motivisana seksualnošću, ali u flamenku, za razliku od drugih plesova, ta energija je sputana. Žena u flamenku je zakopčana do grla, a svoje emocije iskazuje šakama i stopalima - kaže Marina.