PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

E, čestitam im na članstvu

Javljam vam se povodom panegirika koje je "Orka" objavila među pismima u prošlom broju "Ilustrovane" jer mislim da nije važno da li su postali članovi Britanskog kraljevskog društva, već šta su uradili ovde! Oni tvrde - mnogo. Ali, je li to tačno?

U sredu, 8. septembra, u Promenskoj ulici na Karaburmi, u prisustvu dece koja su se s njim igrala, surovo je ubijen njihov mezimac Džeki. Pristojno odeven muškarac od tridesetak godina izašao je iz ulaza jedne od zgrada, prišao psetancetu i ispalio mu dva hica u glavu iz neposredne blizine. Mirno se okrenuo i vratio u zgradu u kojoj najverovatnije stanuje.

Deca su bila u šoku. Džeki je u ulici od bombardovanja, kada se kao štene pojavio neznano odakle i namah postao ljubimac čak i odraslih. Svi su ga voleli, mnogi hranili, neki ga primali u kuću za hladnih zimskih noći, svi bez zanovetanja davali novac za vakcine i, što je najvažnije, poveravali mu decu koja su se s njim igrala od jutra do večeri.

Lajao je. Posebno kad je s decom a naiđe ko nepoznat. Šta će pas drugo?! Inače je bio bezazleno i umiljato stvorenje.

Ubistvo je prijavljeno dežurnom u OUP Palilula, pa je na lice mesta došla patrola. Saslušali su i decu i odrasle i rekli da će videti šta mogu da urade. Nisu uradili ništa, iako im je prijavljeno i ozbiljno krivično delo izazivanja opšte opasnosti, za koje je zaprećena čak i zatvorska kazna! Mislim da su tokom "uviđaja" u sebi proklinjali i decu i njihove roditelje što su ih dovukli iz policijske stanice zbog najobičnijeg džukca.

U kraju se priča da bi Džekijev ubica mogao biti policajac ili kriminalac, u čemu ima logike: i jedni i drugi su naoružani, ne prezaju da upotrebe oružje i ne strahuju da će zbog toga biti kažnjeni. Ali, šta bi se dogodilo da je neki od ona dva kuršuma koji su ubili Džekija i povredili dušu svakom u kraju promašio, zalutao, ili se odbio u neko dete? Da li bi i tada policajci bili ravnodušni i - "gledali šta mogu da urade?"

Da je "Orka", umesto što se učlanjivala u nekakva britanska kraljevska društva i svetske asocijacije, uradila više na izradi i usvajanju Zakona o zaštiti životinja, Džeki bi bio živ! Ili bi njegov ubica bio zbilja strogo kažnjen za zločin koji je počinjen.

Ovako, nikoga ne bi trebalo da začudi što su na suprotnoj strani grada, u Žarkovu, iste te srede policajci, koji su došli po nečijoj prijavi, maltretirali devojku koja je izvela u šetnju umiljatog irskog setera Pedra - bez povoca! Još su joj razrezali i novčanu kaznu jer se - nije pridržavala zakona?! Kog zakona?

Na Karaburmi nije zločin pucati u nedužnog psa i ubiti ga na samo dva metra od dece koja su samo srećom ostala nepovređena, a u Žarkovu jeste zločin kada se čak i bezazleno pitom pas šeta bez povoca?! I na sve to, "Orkino" pismo! E, pa, čestitam im na članstvu!

Dušan Lazić, Beograd

Nije ni srpski ne odgovoriti

U tekstu pod naslovom "Nije crnogorski ne odgovoriti", koji je objavljen u vašem cenjenom listu u 2376 broju od 24. jula 2004, pročitao sam šta je gospodinu Đuroviću, penzioneru iz Bara, sve palo na pamet. Ne znam ko je i koliko ulagao u JAT, ali mi je poznato da mi je tadašnja vlast uzimala deset godina od mog ličnog dohotka za sanaciju objekata oštećenih zemljotresom u Crnoj Gori. Za tako nešto nije tražena ni moja saglasnost. Možda će se uvaženi gospodin pozvati na zakon, po kome moja saglasnost i nije bila potrebna?! Nije valjda da je spomenuti zakon važio samo za Srbiju, dok su ostali (koji su ulagali u JAT) vrlo brzo digli ruke od uplaćivanja u ovaj fond, ili bolje rečeno nisu se držali tog zakona "kao pijan plota"?

Po mojoj računici (vrlo skromnoj) za deset godina su mi uzeli 1.000 nemačkih maraka. Pomnožite to sa brojem zaposlenih u Srbiji, pa će vam se zavrteti u glavi od uloženih para. Taj novac nije ulagan u JAT, već su ga pojedinci koristili za gradnju kuća koje sada iznajmljuju, za adaptiranje svojih stanova u Beogradu, kupovinu automobila...

Da ironija bude veća, ja i dalje nemam stan, to jest nisam vlasnik, nemam automobil i lečim se u privatnim ordinacijama. Tokom mog radnog staža promenio sam četiri direktora, od kojih su trojica bili Crnogorci, ne računajući ostale rukovodioce u firmi.

Na kraju pitanje za uvaženog gospodina Đurovića: kada ćete mi vratiti pare koje su mi vaši mentori uzeli i podelili vama i vašim prijateljima, kako biste, po rečima Vujanovića, postali "taoci Srbije"?

I jedan savet: ako niste u stanju da vratite taj novac, tražite ga od svojih prijatelja koji su ulagali u JAT, a nisu hteli da daju pomoć za saniranje posledica zemljotresa.

D. D., Beograd