Iako se u ranim jutarnjim satima vratila iz Prokuplja gde je putovala kao aktivan učesnik izborne kampanje Demokratske stranke na njenom licu se ne vidi nedospavana noć. Ne izdržava a da odmah ne kaže svoje utiske:

- Zaprepašćena sam da oni imaju dvadeset četiri liste za odbornike i četrnaest kandidata za gradonačelnika. Godišnji budžet im je 230.000.000 dinara. U jednom tako siromašnom mestu gde ne radi privreda, sa tim parama, ako te izaberu za gradonačelnika, ti si u situaciji da uzmeš kanap i obesiš se na prvoj banderi! Ranije sam mislila: "Bože divim se tim ljudima na hrabrosti", a sad sam razočarana njihovom glupošću. To je samo još jedan dokaz da smo politički nezrela nacija.

Da, to je ona ista Snežana Lakićević - Stojačić, elegantna dama, plavuša uz ovo ide kao poseban začin, koja je u toku parlamentarne i predsedničke izborne kampanje, boreći se da Boris Tadić bude prvi čovek Srbije, u televizijskim političkim tok-šou emisijama svojom rečitošću i argumentovanim kontranapadima bukvalno brisala pod sa neistomišljenicima, pripadnicima drugih stranaka. Prosto, nije se dala nadgovoriti, njena je uvek morala biti poslednja.

Ko je ova "opasnica", pitali su se naglas mnogi gledaoci. Štura informacija da je gospođa pokrajinski sekretar za sport i omladinu nikako nije mogla zadovoljiti izazvanu znatiželju. Zato smo je i posetili u Novom Sadu, gde živi i radi. Razgovor smo počeli tačno u dogovoreno vreme u njenom kabinetu (nikada ne kasni, jer, kaže, poštuje i tuđe, ali i svoje vreme), u zgradi vojvođanske vlade, a završili ga, posle četiri sata druženja, na školskom igralištu, ispred zgrade gde stanuje, u naselju Liman tri.

Privilegije

Osim pomenute funkcije koju Snežana obavlja već četiri godine, mora se reći uspešno, (u prilog ovoj tvrdnji da pomenemo samo da je za dve godine sanirano ili opremljeno 79 školskih fiskulturnih sala i deset sportskih objekata, odnosno da je gotovo svako vojvođansko selo dobilo otvoreno igralište), ona je i poslanik u republičkoj skupštini od poslednjih parlamentarnih izbora, član predsedništva Olimpijskog komiteta SCG, predsednik Gimnastičkog saveza SCG i, član DS od pre par meseci. Ovo poslednje je, bar po javnim izjavama, začudilo njene prethodne partijske kolege, s obzirom na to da je do prelaska u DS, gde je sada, kako sama kaže, samo običan član, bila potpredsednik Građanskog saveza Srbije. Neki su je, kao Nataša Mićić, prozvali kao karijeristkinju.

- Kada je GSS, pred parlamentarne izbore, odlučio da stane na listu DS bilo je i očekivano i dogovoreno da se ta partija postepeno integriše u DS. Kako nije došlo do zvaničnog ujedinjenja dve stranke veliki broj članova GSS je prešao u DS, a među njima i ja.

Ne pogađa je kada kažu da je karijerista.

- Pa, naravno da je svakom od nas važno da gradi neku svoju karijeru u poslu kojim se bavi. Nikad nisam želela da pripadam masi, individualac sam i kao takva imam potpuno prirodnu želju da uradim nešto što će me izdvojiti iz opšteg proseka. Ako se već bavite politikom, normalno je da se borite da dođete na poziciju na kojoj ćete vaše ideje moći da sprovedete u oblasti u kojoj radite. U suprotnom, ili ste licemer ili treba da menjate posao. Da li ja mnogo radim? Radim. Da li mi je to problem? Nije. Takva sam se rodila.

Od svog posla ne pravi famu. Nema onog uobičajenog: trpi muž, trpe deca, trpe prijatelji, žrtvujem se za opštenarodno dobro. Naprotiv, Snežana smatra da je i te kako privilegovana u odnosu na mnoge zaposlene žene.

- Ako, recimo, radite u nekoj firmi na traci vi ne možete, bez obzira što ste legli veoma kasno, da, kao ja jutros, odspavate do osam, ako vam radno vreme počinje u sedam. Mogu svoj telefon da uvek imam uz sebe i da me deca, pozovu kad god hoće i ja njima uvek da se javim. Mnoge zaposlene žene to ne mogu, a to je vrhunska privilegija. Moj posao je meni privilegija i zato što se bavim oblašću koju najviše volim.

Strog šef

Svoj posao doživljava kao zanat u najpozitivnijem smislu te reči. Ljude koje je okupila u sekretarijatu, ističe, niko joj nije nametao niti uslovljavao da mora da primi jednog iz jedne stranke u DOS-u, drugog iz druge. Svi oni su imali probni rad, niko nije odmah dobio stalno zaposlenje i svi su veoma stručni za ono što rade. Tako, slučajno, saznajemo da je njen pomoćnik, osoba od najvećeg mogućeg poverenja, Aleksandra Babić, međunarodni sudija u gimnastici, žena koja je sudila na svim značajnim svetskim takmičenjima i taj sport, uostalom kao i njena šefovica, ima u malom prstu. Zamenik, Darko Parežanin je majstor FIDE u šahu i reprezentativac SCG u bridžu. Uz to, Snežana ima i takvu privilegiju a i čast, da je službenim autom vozi svetski prvak u pikadu, Milan Stanković.

U Sokolskom domu sa državnim šampionkama u gimnastici, Alisom Kocić i Jovanom Teodorović

- Mislim da sam strog šef - kaže Snežana. - Izvan posla smo svi mi prijatelji, a na radnom mestu baš i nismo.

Jedan je od retkih političara čiji broj mobilnog telefona uopšte nije problem dobiti.

- I uvek odgovorim na poziv. Vi vršite javni posao i minimum što možete da uradite jeste da se javite ljudima na telefon. Ljudi to poštuju. Zovu me samo kad imaju dobar razlog. Nikada me niko nije vređao, slao poruke pretnji.

U Skupštini Srbije, međutim, bilo je i neprijatnosti.

- Iznenadili su me nepristojnost, dobacivanja, pogledi koji mi nisu prijali jer su pokazivali prezir, odnos prema vama kao nižem biću. Ali, ja sam sportista: ne dam da me pobede! Generalno je teško biti žena u politici zato što mnogo više obraćaju pažnju na vas. Vi nemate pravo na grešku i stalno morate da dokazujete da znate to što radite i da ste upravo zbog toga tu, a ne zbog procenta koje moraju da zauzimaju žene. Ja ne pristajem da budem procenat. I ponosna sam što sam žensko i neću da se lišim ženskih atributa uprkos svemu. U početku je bilo "ua" i slično, ali kad vi dokažete da to što pričate za skupštinskom govornicom ima neku težinu, onda počnu i da vas slušaju. Samo je pitanje koliko vi imate živaca da stalno nekom objašnjavate: "E, to što sam ja plava ne znači da sam glupava, umem da složim tri rečenice." To malo opterećuje.

Kad je reč o "ženskim atributima" nije joj uvek baš svejedno kako su njeni predstavljeni u javnosti. Seća se kako joj je pre dve godine u nekom TV dodatku, dok je ona bila u Atini, izašla fotografija na kojoj je ona u nekoj kratkoj crvenoj haljini, vraćajući se sa tenisa, sedi na autu i telefonira. Kaže da joj je bilo teško, jer to ne odgovara poslu kojim se bavi, ali da nije imala problema. Jednostavno to je ona u sportskoj opremi i kao takvu je sugrađani znaju.

Zgodna i obrazovana

Činjenica je da Snežana i u svojoj trideset i devetoj ima fantastičnu figuru i držanje. Nema šta, zgodna žena. Za tu njenu očiglednu osobinu, najvećim delom "kriva" je gimnastika, kao što je i za sve one golim okom neprimetne, a što su je kvalifikovale za sve poslove i titule koje ima, zaslužni geni, temperament i obrazovanje.

Po rođenju je Zrenjaninka. U gradu na Begeju, u kvartu koji se i danas zove Mala Amerika, njena sestra Jelena i ona, provele su, kaže, zaista, divno detinjstvo. Otac Vuksan je bio okružni tužilac a majka Leposava je radila u konfekciji "Sloga". Kako je Snežana bila mršava i bolešljiva otac ju je sa šest godina odveo u gimnastičku salu.

- Zrenjanin je tada bio jedan od centara jugoslovenske gimnastike. Tata me je odveo kod Borisa Pavlova, umro je, nažalost, pre dve godine. Tada su zvezde bile gimnastičarke Slavica Kundačina, Vesna Jovin, Olivera Sadić, danas Balašević. One su meni bile prvi idoli. Često u šali kažem da je možda moja najveća greška u životu što sam odabrala sport za koji nemam fizičke predispozocije jer sam već u petnaestoj izrasla preko svake mere koja je bila potrebna za gimnastiku, tada sprave nisu mogle da se prilagode visini, pa sam morala da prestanem da treniram. Ali, iako sam jedno dve godine trenirala odbojku koju i danas dobro igram, nikada nisam otišla iz gimnastike. U tom sportu sam, tačnije u novosadskom Sokolskom domu, radila sve. Bila i sekretarica, blagajnik, krpila strunjače, čistila salu, jedno vreme radila i kao trener. Kada sam prestala da treniram, krenula sam da polažem sudijske ispite i u dvadeset i prvoj godini postala najmlađi međunarodni sudija u gimnastici. Međutim, ne sudim gimnastiku već dugo zato što sam u međuvremenu postala predsednica Saveza i ušla i u neke druge međunarodne sportske forume.

Razgovor nastavljamo baš u zgradi Sokolskog doma "Vojvodina" koja na tom mestu kao i istoimeno sportsko društvo postoji od 1936. Snežana ne samo što je ponosna jer je uspela da igralište sačuva od ambicioznih investitora koji su baš tu hteli da naprave parking već još i više što su u gimnastičkoj sali, posle tri decenije, sve sprave nove.

Upoznaje nas sa dve gimnastičarke, obe vrhunske sportistkinje. Alisa Kocić, ima deset godina, od četvrte trenira, pionirska je prvakinja SCG. Snežana nas "upozorava" da je Alisina mama proslavljena šampionka u streljaštvu, Aranka Binder, učesnica četiri Olimpijade i osvajač dve na tom takmičenju. A tek punoletna Jovana Teodorović, iz Sremske Kamenice, najbolja je seniorka u državi. Ove graciozne mlade dame su nas dočekale u trikoima, spremne za vežbanje. Ni njihova starija koleginica koju, videlo se to iz svakog gesta, obožavaju, nije ušla u salu uparađena. Pokrajinska ministarka za sport presvukla se u trenerku i sa svojim favoritima pred objektivom fotoaparata demonstrirala samo mali deo od onoga što prvakinje znaju, a, boga mi, ni Snežaninom stoju na rukama nema se šta zameriti.

Dok se vozimo ka zgradi u kojoj stanuje, ponovo "listamo" njenu biografiju. Zbog posla njenog oca, profesora prava na novosadskom Univerzitetu i advokata, cela porodica se još dok je Snežana bila dete preselila u Novi Sad. U tom gradu je Snežana sa dvadeset i dve diplomirala na Pravnom fakultetu, sa dvadeset i tri se udala, sa dvadeset i četiri završila poslediplomske studije, sa devedeset i sedam već imala dva sina, Stefana i Strahinju. Osam godina je radila kao novinar na RTS-u, a kada je dobila otkaz uletela je u advokaturu, kod tate. Posle se latila politke.

- Novinarstvo sam uvek volela i sve mislim da ću se jednog dana vratiti pisanju. Volim da pišem. I sve što radim ja pišem. Svakog dana čim ustanem, konektujem se na računar i odgovaram na pisma.

U loži bez porodice

Sa suprugom Zoranom, od koga je, smejući se, napominje, starija četiri meseca, upoznala se na Spensu, posle jednog njenog ili njegovog treninga, ne seća se više. Davno je bilo. Tada je ona imala sedamnaest godina, a on bio već perspektivan košarkaš. Zoran je košarkašku karijeru započeo u Zrenjaninu a završio kao kapiten i najbolji košarkaš "BFC"-a. Po zanimanju je arhitekta a za košarku je ostao vezan i kao predsednik Košarkaškog saveza Vojvodine. Upoznali smo ga, ali je na pomen fotografisanja za novine uz osmeh i izvinjenje da žuri prosto istrčao iz Snežaninog kabineta.

Snežana sa svojim timom u zgradi vojvođanske vlade

- Dok je Zoran igrao košarku nisam ni ja baš volela da budem u njegovoj funkciji - objašnjava gospođa Lakićević - Stojačić, stav svog supruga prema pojavljivanju u medijima. - Oboje smo suviše jake ličnosti da bi onom drugom bili kućna pomoćnica. Nikada nismo jedno drugom nametali svoj stav. Sa druge strane, on je toliko savestan, da kad ja nisam tu sve što se u vezi sa mnom pojavi u medijima on beleži i javi mi. Neće direktno da pokaže koliko mu je stalo. Lično ne želi da se upliće u politiku. Zvali su ga da bude kandidat na nekoj listi, nije hteo. Ali se uključio u kampanju svog druga iz košarkaških dana, Gorana Kneževića, za gradonačelnika Zrenjanina. Doterali su pesak u centar grada i igrali na turniru u bič voleju. Naravno, pobedili su. Zoran je skroz umetnički tip, svira na klaviru, crta, pravi sam svoju kuću, polako, godinama i uživa u tome. Ja ne znam ni da pevam ni da crtam.

Stojačići žive u sasvim običnoj zgradi, u stanu, koji bi mnoge četvoročlane porodice sa odraslom decom smatrale tesnim. Hteli su i oni da menjaju mesto stanovanja, za jednu sobu više, ali deca nisu dala. Neće iz kraja gde su odrasli. I ne smeta im što šah igraju na podu, niti Snežana mari što je njena radna soba u stvari mali stočić u ćošku dnevnog boravka gde je uz dvosede i trosede stao i jedan klavir.

Stefan i Nemanja, ne skriva to njihova mama, njene su maze i ponos. Nisu ni oni oduševljeni slikanjem za novine ali, vidi se to, pristaju da mami učine na volju. Ne vole da govore o sebi, a imaju se čime pohvaliti. I jedan i drugi su, kao i mama, odrasli u gimnastičkoj sali, ali su na kraju ipak izabrali tatin sport. Tako, petnaestogodišnji Stefan trenira košarku u KK "Vojvodina", član je reprezentacije SCG i meta evropskih lovaca na talente. Izuzetan je i šahista, sa devet godina je bio majstorski kandidat i vicešampion Evrope u kategoriji pionira. Tri godine mlađi brat Strahinja trenira košarku u KK "Danubius". Mama ih vikendom vozi na utakmice, a kada svi zajedno kao gledaoci idu na neku, Snežana u loži, a tamo mora zbog funkcija na kojima je, sedi sama. Muškarci navijaju svako sa svojim društvom.

Snežana nije žena koja će vam ispričati da će čim uđe u kuću dohvatiti krpe i varjače. Da u kuhinji bude sve u redu i sto pun, kad je vreme obedu, brine se njena domaćica Milja.

- Takve priče me strašno nerviraju. Sad vi treba da pišete kako ja ustanem u pet ujutro, odem na pijacu, skuvam ručak, ostavim sve podgrejano, a kad dođem uveče sa sastanaka ili sa skupštinskog zasedanja onda mesim kolače. Ko bi mogao da poveruje da neko ko se bavi ovim poslom stiže da kuva ručak. To je neozbiljan odnos prema ljudima koji treba to da pročitaju! I da ti veruju. A meni je najvažnije da mi ljudi veruju. Poverenje se najteže stiče, ali veoma lako gubi.

Kaže da se često zamisli da li može da živi drugačije, mirnije. Njen mentalitet i temperament, međutim, diktiraju suprotno.

- Stalno sam u pogonu i ne mogu da oćutim kada mi se nešto ne dopada, što mi je najveća mana. A politička scena Srbije je surova, ne prašta se. Ali, bez obzira šta da u životu radim i govorim i kako to drugi videli i komentarisali meni je najvažnije, i o tome uvek razmislim pre nego što nešto odlučim da uradim, da se mene moja deca ne stide. To je možda i najznačajnija razlika između muškaraca i žena u politici.