Bila je jesen prve ratne godine i Nemci su još raspoređivali snage u Beogradu. Na Dedinju je vladao mir. Sitna kiša koja je sipila kroz izmaglicu uterala je u kuće i najupornije mališane. Uskoro je pao mrak. I taman kada su stanovnici ovog elitnog naselja počeli da tonu u san, prolomio se pucanj. To su slike koje sedamdesetčetvorogodišnji Dušan Bećarević nikada neće da zaboravi. A imao je tada samo jedanaest godina.

Sve ostalo se odigralo brzinom munje. Zbog ranjenog vojnika, Nemci su sproveli raciju. Uhapsili su u toj noći sve koji su se zatekli u blizini pucnja i uskoro je kamion pun zarobljenika krenuo u nepoznatom pravcu. Nepoznatom samo za njih četrdeset koji su se uplašeni i zbunjeni tiskali u prikolici ispod cerade. Vozač i pratnja već su imali nalog. Uz kraća zadržavanja vozilo je krenulo put Nemačke. Dušan ni slutio nije da tada zauvek napušta domovinu.

- U Evropi tek zahvaćenoj ratnim ludilom vladao je haos -priseća se Dušan dok ispijamo kafu u beogradskom hotelu "Palas", gde je odseo sa suprugom Anom. - Smestili su nas u neke kasarne i tu sam proveo nekoliko meseci. Niko nije znao šta se događa, ljudi su dolazili, odlazili. Vreme je prolazilo i posle više od godinu dana jedna grupa zatvorenika je skovala plan kako da se dokopa Engleske. Sa njima sam otišao na ostrvo.

Na plantažama kafe i pamuka

Seća se Dušan i kako je potom otišao u englesku vojsku.

- Ja u uniformi, prislonim pušku uz telo, a cev mi štrči iznad glave - sa osmehom priča. - U engleskoj vojsci sam proveo oko šest godina. Napustio sam je kao devetnaestogodišnjak. Mogao sam posle rata da se vratim u Jugoslaviju, ali nisam znao da li ću i koga zeteći. Stalno su kružile priče o razrušenim gradovima, milionima mrtvih i ko zna kakvu je to sliku stvaralo u mojoj glavi. Strah da još jednom ne preživim sličnu golgotu oterao me je na drugu stranu.

I krenuo je Dušan u svet. Priča kako je tada sa pasošem engleske vojske mogao da prelazi bukvalno sve granice.

- Otišao sam u Italiju jer sam znao da tamo nisu bila ratna razaranja i da je imalo dosta posla - kaže. - Nije mi se dopalo. Naučio sam jezik, nešto malo od zanata i vratio se u Englesku. Onda sam odlučio da se otisnem preko okeana. Pravac Južna Amerika. Radio sam sa Crncima na plantažama kafe i pamuka. Iako sam kao belac imao privilegije, bio je to crnački posao. Nigde žive duše, samo nepregledna polja. Često smo bili udaljeni i po četiristo kilometara od najbližeg grada. A nije samo to uticalo na moju odluku da se vratim u Englesku. Doprinele su tome i Crnkinje. Nikako nisam mogao da se priviknem na njihove usne. Kada ih poljubim, imao sam utisak kao da ljubim sunđer.

A nije ni Dušan mirovao. Posle povratka u Englesku shvatio je da se u njemu probudio avanturistički duh.

- Po povratku iz Amerike malo sam se smirio - nastavlja Dušan svoju životnu priču. - Zaposlio sam se u fabrici čokolade. Ribao sam pločice. Bio sam mlad, vredan, ambiciozan i gazde su me polako unapređivale. Posle tri godine postao sam direktor jednog sektora koji je brojao tri hiljade radnika.

Imao je osam godina kada je nastala ova fotografija i ni slutio nije da će jednoga dana da obnavlja svoju školu (četvrti sleva u gornjem redu)

I taman kada je širom otvorio vrata ka daljem napredovanju, u Dušanu se probudila želja za putovanjima. Zaposlio se na prekookeanskom brodu i opet sve iz početka.

- Dobro mi je bilo na toj ogromnoj lađi koja je plovila nepreglednim plavim prostranstvima - kao da se sa setom priseća Dušan tih dana. - Na tim brodovima žive ljudi posebnog kova, to je specifična životna škola. Tu sam upoznao nekog Norvežanina, imena mu se više ne sećam, koji je imao firmu i bavio se izlovljavanjem ribe i školjki. Kada mi je dosadilo na brodu, sklopim sa njim ugovor da postanem uvoznik škampi iz Norveške u Englesku.

I tu počinju prvi Dušanovi ozbiljni poslovi. Fabriku je vremenom automatizovao, tako da je sa njegovih traka izlazilo sto dvadeset paketa u minutu. Sve vodeće markete u Engleskoj Dušan je snabdevao svojom robom.

- Tada sam počeo dobro da zarađujem - kaže Dušan. - I da vodim malo drugačiji život. Oženio sam se, dobio dva sina, razgranao posao. I nisam se iznenadio kada sam uhvatio sebe u razmišljanju čemu služe pare. Naročito mnogo para. Nisam se družio sa Srbima, okruženje su mi bili bogati biznismeni. Gledao sam ih kako zgrću silne pare jureći svaki dan za novim poslovima a da ni sami ne znaju šta će sa tolikim kapitalom. Sit valjda svega nekako u to vreme dobio sam jaku želju da ponovo vidim Srbiju.

Slike iz detinjstva

Posle tri decenije Dušan se prvi put obreo u rodnom Beogradu. Zadržao se kratko. A onda je pre šest godina poželeo da uđe u školu u kojoj je završio četiri razreda.

- To je današnja škola "Kralj Petar Prvi" kraj Saborne crkve - priča Dušan. - Prilazio sam joj polako, korak mi je bio kratak kao da sam se bojao od onoga što ću zateći unutra. Kada sam otvorio vrata, u prvi mah ništa nisam video osim slika iz detinjstva. Sve se ređalo kao na filmskom platnu. Čuo sam i glas mog učitelja, vrisku drugara. Kada sam se malo povratio, razgledao sam i shvatio da je škola u prilično lošem stanju. Rešio sam da pomognem.

Sa princezom Jelisavetom

Pre dve godine počela je i konkretna pomoć. Doneo je Dušan iz Engleske video-kamere za nadzor, kompjutere, finansirao obnovu cele fasade, unutrašnjosti. Postao je donator škole.

- Do sada je Dušan u našu školu uložio oko sto hiljada evra - kaže Nenad Žarković, direktor škole. - Svaka tri meseca u školski budžet uplaćuje po četiristo funti kao pomoć siromašnijim đacima. Donosi i dosta tehničke robe kojom, prilikom nekih školskih svečanosti, darujemo najbolje učenike.

Ne voli Dušan da priča o tome gde je do sada i koliko para poklonio. Njegovo ime je poznato u donatorskim krugovima. Ljudi koji rade sa njim kažu, bez preterivanja, da je reč o donatoru u evropskim razmerama. Pomagao je u Evropi, Africi, Mongoliji. . . U Etiopiji je, kada je video odakle deca donose u ćupovima i to prljavu vodu, rešio da iskopa bunare. Učinio je to u petnaest najugroženijih sela.

- Pomažem škole, domove za decu bez roditelja, bolnice -skromno će Dušan. - Sa princezom Katarinom Karađorđević smo prikupili milion i po evra razne pomoći. Srećan sam kada vidim da moja pomoć usreći druge. Pa šta bih sa silnim parama i kakav je to život u kome si rob materijalnog! Smisao života je u pomoći drugima, u davanju.

Dušanova dva sina nisu bila zainteresovana za njegov biznis, pa je on, kada je otišao u penziju, svoju fabriku prodao jednoj velikoj američkoj kompaniji. Stariji sin radi u londonskom časopisu "Indipendent" u kojem ima svoje akcije i, kako kaže Dušan, velika godišnja primanja, a mlađi ima svoju firmu za nekretnine.

- Radim sa mlađim sinom, pomažem mu i naši objekti koje gradimo po celoj Engleskoj su ekskluzivni i na glasu - priča Dušan. - Iako u poslednje vreme dva puta godišnje dolazim ovamo, nemam nameru da se vratim. Davno je bila 1941. Ostaću u mom malom Šelingu, udaljenom petnaestak minuta vožnje od Londona.