Pre nekoliko dana na početku Prvomajske ulice u Zemunu, na sredini pešačkog prelaza, gospođa je automobilom udarila pešaka i nastavila da vozi kao da se ništa nije dogodilo. Put joj je preprečio taksista, izvukao je iz vozila i držao dok policija nije stigla. Nešto slično umalo se nedavno nije dogodilo u Sloveniji i potpisniku ovih redova. S tom razlikom što se sve događalo van pešačkog prelaza. Vozač je u poslednjem trenutku zakočio. Čovek nije mogao da veruje da usred gradske vreve neko pretrčava ulicu daleko od zebre. A na prelazu pešak je zakon. Ne mora da zakorači da bi se vozač zaustavio. Dovoljno je da samo stane kraj belih linija i vozilo se sigurno zaustavlja. A tek ako su blizu prelaza deca. Tada vozači staju daleko od zebre čak i ako mališani nisu imali nameru da krenu na drugu stranu.

Ljubljana - krupnim koracima ka evropskoj prestonici

Možda je ovo malo neobičan početak za reportažu, ali red, poštovanje ličnosti i zakona svakako je nešto što nam nedostaje. A u Sloveniji je upravo to ono sa čim se posetilac sreće na svakom koraku. I dok je ova država bila jedna od republika bivše Jugoslavije, slovila je za teritoriju gde se u mnogim segmentima znao red. Pričalo se o čistim ulicama i sređenim fasadama, o disciplini. A danas?

Danas je Slovenija, kada je reč o tim stvarima, otišla još nekoliko koraka napred. Zaista prija kada se prolazeći čak i kroz sela vide sređene ograde, uredno ošišana trava, dvorišta sa fontanama i bazenima, predivne fasade. Stiče se utisak da se tamo ništa ne gradi jer nema nedovršenih ogromnih kuća sa nekoliko spratova. Zida se samo onoliko koliko je potrebno za normalno življenje. Sve je nekako skockano i sređeno. Prija i kada vas u trgovini dočekaju i isprate sa osmehom, kada vam strpljivo objašnjavaju sve što vas interesuje.

Ceca i Guča

A kada je reč o sređenim ulicama, trgovima i fasadama, onda Ptuj tu nema konkurenciju. Ovo simpatično mesto na Dravi u poslednjih desetak godina sedam puta je proglašavano najsređenijim gradom u Sloveniji. I zaista, pojedini delovi varoši deluju kao da su pripremljeni za snimanje nekog filma. Bukvalno na svakom prozoru i terasi je cveće. Do najsitnijih detalja sređeni su trgovi, šetališta, kej. Sa ukusom i merom su istaknuti spomenici iz davne prošlosti, najviše iz vremena kada su ovim područjem vladali Rimljani. Stari grad, koji dominira na brežuljku iznad Ptuja, sazidan još u trinaestom veku, turistička je destinacija sa toliko vrednih predmeta da samo zbog nje ovamo stižu i gosti iz inostranstva.

I u Ptuju kao i u čitavoj Sloveniji život teče po zapadnjačkom sistemu. Rad i odmor u kućnoj varijanti. Vikendom opuštanje. Kafići se otvaraju rano. Već u sedam sati konobari iznose stolove, stavljaju podmetače. Ali, ranoranioci mogu da popiju samo kafu ili sok. A onda na posao. Nakon posla kupovina, pa odmor. Restorani i kafići su otvoreni uglavnom do ponoći, ali već posle deset sati ulice su prazne. Oko ponoći avetinjski prazne. U petak posle podne u gradovima nastaje zagušenje. Domaći se pakuju i odlaze van grada na vikend, a stanovnici okolnih manjih mesta i sela dolaze u grad na provod.

U takvoj jednoj noći, potpuno praznom ulicom u strogom centru Ptuja razlegli su se tonovi narodne muzike. Najpre Haris Džinović, a potom Ceca. Dopirali su iz kafića sa prigušenim svetlima. Za znatiželjnika koji je provirivao kroz tamno staklo kafe bara "Parazol" vlasnik Ivica Jauk je pomislio da je inspektor. Bojao se kazne, jer je isteklo radno vreme. A kada je sumnja otklonjena, usledio je poziv na piće.

Kafić sređen, sa dosta ukusa opremljen. Po podu srča i to u popriličnoj količini. Ivica je dobar domaćin, spreman za priču. Na početku razgovora stavlja do znanja da je čistokrvni Hrvat, rođen i odrastao u Zagrebu. U rodnom gradu je upoznao damu iz Ptuja, zavoleli se, venčali i on je došao u njeno rodno mesto da živi. Priča da se preko dana u njegovom kafiću sluša zabavna muzika, hrvatska i inostrana, a da se uveče on, njegovi prijatelji i neki stalni gosti opuštaju uz pesme Cece Ražnatović. Onda se, naravno, popije, pa i koja čaša polomi. Priča Ivica i kako je nekoliko njegovih drugara ovog leta bilo na Saboru trubača u Guči, da ga, evo, već mesec dana gnjave o tome kako su se nezaboravno proveli i kako će ponovo ići. Toliko mu pričaju i dave ga time da razmišlja da im se pridruži dogodine. Onda ustaje da donese još jednu turu i da još malo pojača Cecu. Puče još jedna čaša. To gost za šankom daje sebi oduška.

Govori srpski

Sutradan još jedno iznenađenje. Kada je šankerka u bilijar baru, u kasnim noćnim satima gde smo nas nekoliko bili jedini gosti čula kojim jezikom govorimo, promenila je CD. Opet je zatreštala narodna muzika. Ćirilica očigledno ne priznaje granice.

Spomenik iz prvog veka pre Hrista

Na pijaci, u radnjama, restoranima Slovenci će bez ustezanja da progovore srpski. Naravno, starije generacije, odnosno oni koji su ga učili u školi. Sa mladima malo teže ide sporazumevanje, mada će maksimalno da se potrude. Simpatična mlada dama, kustos u ptujskom starom gradu, dugo se izvinjavala što ne govori srpski i što će morati da nam se obraća na hrvatskom jeziku. "Ma govori srpski da te ljudi razumeju", obratio se sredovečni gospodin, naš novi poznanik, svom drugaru u vinoteci gde je uz odlično belo vino potekao razgovor novih poznanika.

Pričaju Slovenci i o dobrim i o lošim stvarima u svojoj mladoj državi. I o tome da standard jeste relativno visok, ali da i kod njih ima onih čija su primanja tolika da mogu tek da zadovolje osnovne potrebe. Govore i o prednostima, ali i teškoćama na koje su nailazili i koje još imaju oko nedavnog prijema u Evropsku uniju. Privrednici govore o tome kakvi su im planovi i kakve su mogućnosti dalje saradnje naše dve države. Ne kriju da, bez obzira što su im sada širom otvorena vrata ka Evropi, najveću pažnju i dalje poklanjaju tržištima u bivšim jugoslovenskim republikama.

A puteve grade na sve strane. Moćne mašine ruše brda, probijaju tunele, niču mostovi i nadvožnjaci. Kraj autoputa su podignuti moteli i stajališta sa marketima u kojima se ulazak u besprekorno čist ÝC ne naplaćuje. I ovde, kao i u svim državama, svi putevi vode u glavni grad. Samo šetnjom kroz grad vidi se da je dosta učinjeno u poslednjoj deceniji da Ljubljana dobije izgled prestonice. Ima tu još dosta da se uradi, ali poznajući Slovence nema sumnje da će sve biti onako kako je planirano.

Perutnina Ptuj

Kada se kaže Ptuj, onda se pomisli na "Perutninu". Bar tako kažu prvi ljudi ove firme, najveće u Sloveniji, za proizvodnju pilećeg mesa i mesnih prerađevina. Ne libe se stručnjaci da kažu da je "Perutnina Ptuj" vodeći proizvođač belog mesa u ovom delu Evrope.

Cveće na prozorima u užem centru Ptuja

Kapital ove grupacije danas je procenjen na sto pet miliona evra, a u svom sastavu imaju farme za uzgoj pilića i ćurića, sopstvene farme za proizvodnju jaja za reprodukciju, sopstvenu preradu pilećeg i ćurećeg mesa, fabriku gotovih jela, veterinarsku službu, svoja polja za uzgoj žitarica, sopstvenu pripremu krmiva, distribuciju mesa, svoje prodavnice, restorane, a odnedavno i vinski podrum. . . Ulazak u bilo koju proizvodnu halu ove firme je, bez preterivanja, kao ulazak u svemirski brod. Sve je urađeno po najsavremenijoj svetskoj tehnologiji, svuda kamere i kompjuteri, što bi se reklo sve je na dugme. A zaštita proizvoda od moguće zaraze je maksimalna.

Zaštitni znak "Perutnine" je pileći parizer "poli" koji je na tržištu već dvadeset pet godina. Od 2002. ponovo ga ima i na našem tržištu, kao i smrznutih proizvoda ove firme jer je te godine "Perutnina" otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Ulaskom Slovenije u Evropsku uniju "Perutnini" su širom otvorena vrata ka Evropi, ali prvi ljudi ove kuće ne kriju da su im i dalje prioritet tržišta bivših jugoslovenskih republika.

Kao koncern "Perutnina Ptuj" u svom sastavu ima sedam drugih preduzeća. Do 2001. godine bili su proizvođači samo belog mesa, a kasnije su proširili delatnosti tako da danas proizvode vino, imaju farmu svinja, a počeli su i sa poslovima u građevinarstvu.