PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Nije šija nego vrat

Izgleda da se nismo razumeli! Nisam predlagao da "Orka" ili neko od tridesetak sličnih udruženja osmisli, napiše i predloži na usvajanje u Skupštini Srbije Zakon o zaštiti životinja, već da iskoriste sav svoj uticaj kako bi zakonodavac pripremio i usvojio ovaj zakon, sa čime su se i ljudi iz "Orke" složili u delu svog neočekivano birokratski napisanog pisma. A izneo sam dva oprečna primera samo kako bih ilustrovao sadašnju situaciju u oblasti zaštite životinja, tek kao povod za razmišljanje o tome zašto nemamo zakon koji bi to regulisao i šta bi bilo kada bi on postojao.

Ali, kada su me već povukli za jezik, moram da otpišem još nešto i "Orki" i ostalim udruženjima. Naime, svaka čast na brizi za pojedinačne životinje, ali to nipošto nije zaštita: udomiti nekoliko kuca ili maca mogu i klinci iz moje ulice, što oni i čine sa zavidnim uspehom. Za to im nije bilo potrebno da osnivaju posebnu ložu, niti da se učlanjuju u kraljevska i ostala društva. Uveren sam da je suština oko koje bismo mogli da se preganjamo po novinama u zakonodavstvu, dobrom zakonu i svesti o sankcijama koje mogu da uslede ne samo za zlostavljanje već i za puku nebrigu o životinjama, ne misleći pri tom samo na kućne ljubimce!

Naravno, zakonom se ne može propisati obaveza da se životinje vole, ali im se može obezbediti bar minimum brige društva i ljudskog poštovanja. Neko će mi možda zameriti da zagovaram utopiju kakva se nije zapatila ni u bogatijim zemljama nego što je naša! Ali, zar je za poštovanje i zaštitu životinja zaista neophodno nekakvo bezmerno bogatstvo? Ma, haj'te, molim vas!

Zagovaranje ideje da su za zaštitu životinja u siromašnim državama neophodne velike pare je "pecaljka" za međunarodne organizacije sa nedokučivim fondovima koje neštedimice pomažu domicilnim udruženjima, pa nije čudo da ih samo u Beogradu ima tridesetak. Ovo nas dovodi do važnijeg pitanja: zašto se "Orka" učlanila u ono Britansko kraljevsko društvo a da prethodno nije pokušala da objedini rad svih naših, pa makar samo beogradskih organizacija koje se bave zaštitom životinja? Jer, zajedno bismo sigurno bili jači i verovatno mnogo uticajniji!

Da li je nekome potreban odgovor?

I još nešto: zašto su svom udruženju nadenuli baš ime "Orka", a ne, na primer, "Arka?" Jer, orka, ili kit ubica, mada spada u red delfina, jedan je od najmoćnijih grabljivaca mora, a "Arka" kovčeg (ili brod) u kome je biblijski junak Noe osnovao prvo i, do sada, jedino pravo udruženje za zaštitu životinja i spasao živi svet potopa?

Dušan Lazić, Beograd

Bili su jedan drugom odani

Podugačak je spisak zanimanja Predraga-Peđe Udickog, šezdesetosmogodišnjaka iz Sremske Mitrovice.

U prvom redu on je zamenik okružnog tužioca u penziji. Važi za talentovanog pesnika, o čemu svedoči njegovih desetak pesničkih zbirki. Prve stihove je objavio još kao srednjoškolac. pesme i stotinak slika ovaj slikar amater poklanja mahom bliskim prijateljima.

Recenziju za nedavno objavljenu zbirku "Između ruže i pčele" napisao je Vuk Bojović, vajar i upravnik Beogradskog zoološkog vrta. U toj knjizi recenzent ga upoređuje sa Sergejom Jesenjinom, velikim ruskim pesnikom, autorom poznate pesme "Keruša".

To uopšte nije slučajno, iz prostog razloga što je ovaj Sremac svoju najnoviju zbirku pesama posvetio flori i fauni, to jest, pre svega, njegovom nedavno uginulom psu ovčarske pasmine Diku. Jer, pesnik i njegov četvoronožac bili su jedan drugom veoma odani.

Miloje Miljević, Sremska Mitrovica

Da li još sanja

Možda će vas ovo moje pismo malo začuditi, ali ja sam osetio potrebu da vam ga napišem.

Veliki sam ljubitelj tehnike. Jedan moj drugar i ja često odemo do gradskog otpada, tu ima svega, raznih uređaja, delova, mašina, starog papira... Uvek nešto nađemo za sebe, napravimo ili ugradimo kad nekakve sprave popravljamo. Tehnika je zaista čarobna stvar.

Najveći razlog zbog kojeg vam pišem je što sam u staroj hartiji na tom otpadu našao primerke "Ilustrovane Politike" iz 1973. godine. I, gle čuda, listam broj 750 i naiđem na naslov "Sanjarenje na ivici žileta". Tu je bilo reči o jednom starijem vodniku, Aleksa Aleksić se zvao, koji po dolasku s posla svlači uniformu, odlazi u podrum gde mu je bila radionica i pravi raznorazne uređaje prema svojim idejama. Koji nije znao ni ko je Džajić, ni ko je Đorđe Marjanović, ali je zato sve znao o Arhimedu, Galileju, Njutnu, Nobelu...

Bio je opsednut tehnikom, prirodom, a iznad svega radoznao. Kao trinaestogodišnji dečak iz sela Pažin kod Zvornika prešao je Drinu i pošao u "svet". Služio je kod jednog sveštenika u Štitaru kraj Šapca koji ga je primio kod sebe. Usput je čitao knjige. Jednom je naišao na udžbenik fizike, video kako se pravi detektor i, kad ga je napravio, ušao je u svet pronalazaštva. Sve u svemu, ostvario je pedesetak pronalazaka iz svih oblasti tehnike.

Mene je lično to oduševilo i vratilo u prošlost kada je bilo mnogo više entuzijasta nego danas, ali su pare za razvoj ideja, i pre a naročito sada, kao i nerazumevanje sredine bili glavne prepreke.

Verujem da je ovaj gospodin i danas živ i da mu je negde oko sedamdeset godina, a živeo je u Novom Beogradu. Ako jeste i ovo moje pismo pročita, voleo bih da se javi "Ilustrovanoj" pa da se možda i upoznamo. Jer, takvi stvaraoci kao što je on i još dosta njih za koje i ne znamo, bili su i jesu biseri ove zemlje i najvrednije što ona ima.

S poštovanjem,
Vladan Petrović, Valjevo