Novopečeni lekar se obratio pismom "Dragoj Saveti" u jednim novinama:

"Ne znam šta je to?", pitao je. "Otvorim televizor, kad tamo Ljilja Tica; otvorim "Ilustrovanu Politiku" - Ljilja Tica; otvorim "Bazar" - Ljilja Tica… Recite Vi meni, da li ja da otvaram privatnu praksu?!"

Šala koja je svojevremeno kružila Beogradom rečito govori koliko je jedna od vodećih domaćih manekenki bila prisutna u našim medijima. Onda je, što se i očekivalo, Ljilja Tica otišla u svet. Retko je dolazila u rodni grad, pa se polako na nju zaboravilo. Mlade generacije je znaju samo kao lik iz priča o legendarnoj grupi naših manekena koji su sa poznatim kreatorima Acom Joksimovićem i Mirjanom Marić obilazili svet, prikazujući jugoslovenske modne novotarije.

Ovih dana Ljilja Tica je ponovo svratila u Beograd. Srele smo se, a gde bi drugde nego u kafeu odmah iza saveznog parlamenta koji drži njen drug sa piste Neven Bošković. Domaćin je s nekadašnjim manekenom Đokom Kortinom upravo sedeo za jednim stolom kad se Ljilja pojavila. Kako su samo obojica skočili i kakav je to srdačan susret bio!

Prelepe safirnoplave oči i dalje ukrašavaju duguljasto lice. Kao na fotografijama koje pamtimo. Ipak, o neumitnom protoku vremena svedoče sitne borice koje, za ovu priliku, nije ni pokušala da sakrije šminkom. Učinila ih je nevidljivim zadovoljstvom i srećom kojima je zračila.

- Ovde sam već sedam dana i nikome se nisam javila - kaže. - Dobila sam bila karte za premijeru Kusturičinog filma "Život je čudo", ali nisam otišla. Nisam mogla da ostavim Lenija. Htela sam ja da ga okupam i ja da ga uspavam. To mi je bilo važnije. Ovaj razgovor sa vama je moj prvi izlazak u grad otkad sam ovde.

Leni je sada najvažnije biće u Ljiljinom životu. Njen dvadesetomesečni sin. Rodila ga je, na iznenađenje svih, u trenutku kad ni sama više nije verovala da će ikad postati majka. Ali, čuda se, kao u pomenutom Kusturičinom filmu, ipak događaju.

- Postala sam mama u 46. godini! - kaže ponosno. - Kad mi je izostala menstruacija, pomislila sam da sam u menopauzi. Moj suprug me je čak tešio: "Divno! Sad ćemo i toga da se rešimo. Vi ste žene uvek tako nervozne kad to treba da se desi!"

Otišla je na ginekološki pregled kod lekara čiji je pacijent već dvadeset godina.

- Šta je ovo?! - uzviknuo je. - Pa, ovo je… ovo je…Jao, pa on je veliki…

- Veliki? Šta? - pitala je uplašeno, misleći da je reč o tumoru.

- Diše!… Ovo ima osam i po nedelja. Srce mu lupa… Diše… Ovo je super! - vikao je doktor uzbuđeno.

Samo što se nije onesvestila od sreće. A šta sve do tada ona i njen muž Herman nisu pokušavali ne bi li postali roditelji. Čak je za ljubav mame Dane dva puta išla na vantelesno začeće. Posle četrdesete godine je konačno digla ruke.

U jatu Mirjane Marić

Priča o Ljiljani Tici je kao iz nekakvog sladunjavog američkog filma. Lepu, visoku, crnokosu gimnazijalku zapazio je jedan fotograf na srednjoškolskom odbojkaškom takmičenju. Njene fotografije, objavljene na srednjim stranama tiražnih dnevnih novina, videla je modna kreatorka Mirjana Marić i pozvala je da se pridruži jatu njenih manekena. Vatreno krštenje je, sticajem okolnosti, odmah imala u Parizu, na zajedničkoj modnoj reviji čuvenog francuskog kreatora Pjera Kardena i naše Mirjane Marić. Niko tada nije primetio prve nesigurne manekenske korake mlade Ljiljane Tice. Tek po povratku u Beograd otišla je na kurs koji je držala Tamara Bakić. Samo četiri časa su joj bila dovoljna da potpuno ovlada pistom.

Modne revije, snimanja za kataloge i reklame, putovanja širom nekadašnje Jugoslavije i po inostranstvu. Zbog velikih obaveza morala je da napusti započete studije stomatologije i pređe na Pravni fakultet koji nikad nije završila. Pojavljuje se i kao glumica u filmovima "Vojnikova ljubav", reditelja Svete Pavlovića, i "Trener" Puriše Đorđevića. Dobila je čak bila ponudu da igra u "Caru Šćepanu Malom" i "Visokom naponu", ali ju je reditelj Veljko Bulajić eliminisao kad je video da nema velike grudi.

Prelomni trenutak u Ljiljaninom životu je, ipak, izbor za "Bazarovo lice godine" i učešće na "Elitovom" izboru "Look of the Úear", u Akapulku. Tu je upoznala Nemicu Hajdi Kemlic, vlasnicu agencije "Talents" iz Minhena, koja joj je odmah ponudila posao. Dvoumila se dva meseca. Razlog: strah jer nije dobro govorila nijedan jezik. Onda je skupila hrabrost i prihvatila poziv. Razumela je italijanski, pa je slagala da ga govori.

U Minhenu joj je mnogo pomogao Neven Bošković koji je tamo već uveliko radio i imao zakupljen stan. Iako su u početku, dok ona nije zaradila dovoljno novca da može da se osamostali, zajedno živeli, zvuči čudno, ali gotovo da se uopšte nisu viđali. On je stalno bio na putu, kao uostalom i ona.

Zahvaljujući slikama u časopisima i pojavljivanju u televizijskim reklamama, prepoznaju je na minhenskim ulicama. Ponekad bi, seća se, čula kako joj dobacuju: "Ticia, kad ćeš da naučiš nemački?" Nije slutila da će uskoro imati privatnog učitelja jezika. Na jednom modnom snimanju Ljilji je prišao Franc Herman Marija Beč, mladi direktor marketinga nemačkog izdanja časopisa "El". Od tada se nisu razdvajali.

- Herman nije lep poput Nevena, Đorđa Kortine, Mome Jakovljevića ili Dragana Dvojakovića - kaže. - Ali je vrlo duhovit, obrazovan, brz u mišljenju i pomalo otkačen. Zato ga obožavam.

Herman je bio mnogo zauzet i stalno na putu. Imao je sedam prelepih asistentkinja na koje je Ljilja bila ljubomorna. Da bi uštedeo na vremenu, po Nemačkoj je putovao svojim helikopterom. I veoma mu je, kao i Ljilji, smetalo što nema privatni život. Koliko puta je telefon zazvonio u tri sata noću da bi mu saopštili da istog jutra privatnim avionom leti u Ameriku na sedam dana.

- Samo ga uzmu i odvedu - ističe Ljilja. - Ne stidim se da kažem da sam uvek volela da imam nekoga, da se udam i da imam decu. Herman je pravio karijeru i nije imao nameru da se ženi. Posle dve godine zabavljanja shvatila sam da ću morati da ga "privedem" pred oltar. Vratila sam se u Beograd i mesec dana mu se nisam javljala. Kako sam i očekivala, on je iznenada došao i zaprosio me.

Venčanje na Hvaru

Ljiljanin otac, veliki partizan i pukovnik JNA, odmah je prihvatio zeta Nemca, rođenog u području Elzasa, na granici sa Francuskom. Jedino je prokomentarisao njegovo prezime "Beč".

Zašto nije Pariz ili London? Zašto "Beč", izem ga ?

Venčali su se u kapelici na Hvaru. Hermanova porodica je želela da ceremonija bude u katoličkoj crkvi. Kuma joj je bila manekenka Ljiljana Perović.

- I ja sam, kao i moj tata koji jedini nije hteo da uđe u crkvu, tada bila ateista - seća se Ljilja Tica. - Na kraju ceremonije sam čak potpisala da ću odgajati decu katoličke vere. Pošto nisam krštena u katoličkoj crkvi, pop koji nas je venčao tražio je od popa Hermanove porodice da napiše da li ja smem da se udam za Hermana. Ovaj je napisao samo jednu rečenicu: "Ja ne znam tu osobu i ne mogu da odobrim brak". Srećom, hvarski pop nije znao nemački. Dovoljno mu je bilo što na papiru vidi crkveni pečat i - rekao je "O.K.".

Nekoliko godina kasnije, za vreme jednog boravka u Beogradu, Ljiljana se krstila, ali u pravoslavnoj crkvi u Humskoj ulici. Kuma na krštenju je bila Tamara Bakić.

- Tada su mi svi gresi oprošteni - zvonko se smeje Ljilja.

Hermanova karijera je bila u velikom usponu. Trebalo je da preuzme marketing časopisa "Fokus", kad mu je gospođa Federika Gorgan, vlasnica "Perle", ponudila da bude njen zastupnik u Austriji. Ključna rečenica zbog koje je Herman prihvatio ponudu je glasila: "Imate i ženu koja je u modi. Vi ste dva Raka (u horoskopu - prim. a.) i treba da radite zajedno".

Posao je fantastično krenuo. U Austriji je postojala potreba za luksuznim vešom, čarapama, spavaćicama, pižamama, kupaćim kostimima i večernjom garderobom kakve je imala "Perla". U trenutku kad su počeli da žive između Minhena i Beča, Ljiljana je još radila kao maneken. Uglavnom su to bila snimanja za kataloge i reklame za kozmetiku lica i kose. Zbog nekoliko kilograma viška, na revije je retko pozivana. Umorna od putovanja i slikanja, rešila je da kaže "zbogom" manekenstvu i posveti se samo "Perli". A od pre mesec dana preuzela je i predstavništvo "Siksti grup" za Austriju.

Iznenadnu trudnoću Ljilja je odlično podnela. Nije imala uobičajenih mučnina, a ni povećan apetit. Mnogo je, priznaje, jela suši, iako je to trudnicama zabranjeno zbog opasnosti od zaraze salmonelom. Ugojila se bila samo devet kilograma. Putovala je na Sardiniju, u Španiju i Ameriku, selila iz Minhena u Beč. Zbog malih problema pred kraj trudnoće, porodila se dve nedelje ranije i to carskim rezom. Beba je imala 3.600 grama i bila duga 51 centimetar.

- Uprkos pritisku Hermanove porodice da se dete nazove po nekom od njihovih predaka, ja sam, ne znam zašto, odlučila da se zove Leonard. Kao Leonard Bernštajn ili Leonardo da Vinči. Ovih dana ću sa kumom Tamarom Bakić krstiti Lenija u našoj crkvi. Tada će dobiti i ime Vladimir.

Samo nedelju dana od porođaja, Ljilja se vratila na posao. O bebi je u njenom odsustvu počela da brine jedna Poljakinja. Zato dečak sada, pored nemačkog i srpskog, sasvim razume i poljski jezik.

Muzikalan na Bregu

Lenijev horoskop, urađen odmah po njegovom rođenju, kaže da će biti poznat u umetnosti, naročito u muzici. Mališan već pokazuje ljubav prema klasičnoj muzici koju sluša sa ocem, ali i srpskoj starogradskoj pesmi koju voli njegova majka.

- Voli i muziku Gorana Bregovića - veli Ljilja. - Kad čuje "Kalašnjikov", odmah diže ručice gore. Imaće nešto i na Bregu... ha, ha, ha... Ipak je Brega bio moja velika ljubav.

Poslednji put je Gorana Bregovića srela u "Interkontinentalu" kad je sa Tamarom Bakić svratila tamo na doručak posle pomenutog krštenja.

- Videla sam ga nedavno i na televiziji - kaže. - Lepo izgleda. Čula sam da je dobio i treću ćerku i na tome mu čestitam. Dve godine smo se zabavljali, ali nismo stalno bili zajedno, jer je on živeo u Sarajevu, a ja u Beogradu. I oboje smo bili veoma zauzeti. Mnogo sam ga volela. Bio je srculence, velika dobrica. On je veliki umetnik. Mislim da će 21. oktobra imati koncert u Beču. Otići ću da ga vidim. Vodiću i Hermana, naravno.

Lenijevo rođenje je ulepšalo Ljiljin život, ali je u početku malo poremetilo odnos među supružnicima. Herman je morao da se pomiri s činjenicom da više nije najvažniji muškarac u njenom životu. Dolazilo je i do svađica. Ali, sve je to normalno. Čitala je u knjigama da su takve krize uobičajene dolaskom na svet novog člana porodice. Herman se brzo snašao u ulozi oca.

Pored Ljilje i Lenija, Herman obožava i svoje stare automobile i motore. Kupuje ih po povoljnoj ceni, onda ih sam popravlja i ugrađuje u njih nov motor. Veoma je ponosan na "morgana" starog 54 godine, kao i "trijumf" iz 1951.

- Upoznala sam ga na "harli dejvidsonu" - priča Ljilja. - Ali, on nije od onih istetoviranih "harlijevaca". On taj motor vozi u džinsu i beloj košulji. Vozi i sve ostale svoje automobile. Imamo popriličan vozni park i garaža nam je bukvalno veća od stana. Otkad se Leni rodio, napravio mu je stoličicu, pa ponekad zajedno provode vreme u garaži. Leni je dobio počasno mesto čak i u dvosedu kakav je "morgan".

Kad god imaju vremena, porodica Beč odlazi u Lago di Gardi u Italiji, gde su pre sedam godina od 94-godišnje bake iznajmili kuću staru sto trideset godina. Međutim, kuća se nije dopala Ljiljinoj mami Dani: "Ja sam ovo imala u mom rodnom selu Sitnici pored Banjaluke. Vodi me kući..."

Ne želi u Barbi klub

Nikad, ama baš nikad, tvrdi Ljilja Tica, nije bila preterano okupirana izgledom. Čak ni dijete nije držala. Zato, valjda, bez panike prima svaku boricu i ne pada joj na pamet da se, ne daj bože, prepusti estetskim hirurzima.

- Gledam našu televiziju i neke žene, među njima čak i koleginice, i ne mogu da ih prepoznam. Kao da su sve postale članice Barbi kluba. Divno izgledaju, ali su sve slične jedna drugoj. Pomama za podmlađivanjem vlada u celom svetu. Čak je i prelepa Katarina Zita Džons operisala kapke?! Divim se Dajani Kiton koja ništa na sebi nije radila, ali su opet, posle filma sa Džekom Nikolsonom, svi "otkinuli" na tu ženu. Zašto? Zato što ona svoje lice nosi fantastično i potpuno je nebitno da li na njemu ima ili nema bora. Starost, nažalost, ničim ne možemo da zaustavimo. Važno je biti zadovoljan i radovati se malim stvarima. Moj muž je nedavno napunio pedeset godina i trenutno je u velikoj krizi. Okupiran je razmišljanjima o tome šta je postigao i šta ga čeka u budućnosti. I nikako mu nije jasno kako ja nemam taj problem.

Dok ih Leni nije iznenadio, Ljilja i Herman su čvrsto bili odlučili da se bave humanitarnim radom i pomažu deci u nevolji.

- Možda nije za priču, ali moram da kažem da smo jednoj akušerskoj klinici ovde poklonili injekcije za jačanje pluća prerano rođenih beba. I šta se desilo? Te injekcije od marta meseca stoje na aerodromu Surčin?!

Dabome da su razmišljali i o usvajanju deteta. Želja da brinu o nekom siročetu još ih ne napušta.

- Želela bih da brinem o nekoj srpskoj devojčici, Lenijevoj vršnjakinji ili možda godinu, dve starijoj, koja ima samo majku - kaže Ljilja Tica. - Da ta devojčica ne bi završila u Zvečanskoj, pomoći ću da ostane sa svojom mamom. Ona će moći i da kod nas provodi raspust i da ide s nama na letovanje. Gde god vodim Lenija, vodiću i nju. Rečju, povremeno bi bila četvrti član naše porodice i neko pored koga bi Leni usavršavao srpski jezik.

Samohranih majki sa ćerkama u Srbiji ima mnogo i one će se sigurno u velikom broju javiti redakciji "Ilustrovane Politike" pismima sa opisanom porodičnom situacijom, koja se lako može proveriti u nadležnom Centru za socijalni rad, i priloženim fotografijama.

Kako će izabrati povremenog četvrtog člana svoje porodice?

- Jednostavno - kaže. - Zažmuriću i izvući koverat!