Počelo je koncertom najpopularnije islandske grupe "Sigur ros", koktelom i provokativnim filmovima sa golišavim glavnim junacima, a završilo se igrankom, nagradama, švedskim stolom i specijalitetom - trulom (smrdljivom) ajkulom preko koje je došla "crna smrt".

I svi su se razišli zadovoljni onim što su videli i doživeli tokom tih šest dana.

Da nismo bili specijalni gosti na Festivalu kratkog i dokumentarnog filma nordijskih zemalja, verovatno nikada ne bismo znali koliko na severu Evrope vole ovu vrstu umetnosti i koliko te zemlje polažu na regionalnu saradnju i povezivanje. Ovaj festival je njima gotovo podjednako važan kao oni na svetskom glasu poput Kanskog ili Berlinskog.

Tako je ministarski savet nordijskih država odlučio da ove godine pozove zemlje zapadnog Balkana da im budu počasni gosti. Akciju je pomogao i islandski privredni gigant farmaceutska kuća "Aktavis" koja je nedavno postala većinski vlasnik "Zdravlja" iz Leskovca.

U zapadni Balkan su stavili celu bivšu socijalističku Jugoslaviju kojoj nedostaje samo Slovenija, ali je zato pridodata Albanija. Koliko god se neki bunili i bežali sa ovog poluostrva, tu smo gde smo i treba iskoristiti priliku da naučimo nešto iz besplatnih lekcija o kulturnom povezivanju kojima nas uče Skandinavci.

Atraktivna direktorka

To je kod nas najpre shvatio "Balkankult" iz Beograda i nordijskoj regiji ponudio ono najbolje što je poslednjih godina urađeno u našoj regiji. Selektor programa "Balkan 1" i "Balkan 2" Nebojša Popović (filmski kritičar Televizije Beograd) sačinio je izbor koji je potomke vikinga zasmejavao i zaintrigirao (bilo je i malo šmrcanja u tamnim salama četiri bioskopa gde se festival dešavao) toliko da su dvorane uvek bile pune (čak i na reprizama), da su lokalni kritičari pisali da je to program koji se mora pogledati, a da je publika posle projekcija uvek ostajala da bi razgovarala sa prisutnim autorima.

- Moj izbor je pogled u stvarnost zapadnog Balkana. Kako je većina filmova napravljena u ovom milenijumu, posledice bliske prošlosti su vidljive u mnogima od njih - rekao je, pored ostalog, Popović.

Na Islandu su bili Rastko Ćirić iz Beograda, Dalibor Matanić iz Zagreba i Aida Begović iz Sarajeva. Sveukupno tri sata programa gde ima mnogo bisera: izvrsni diplomski film mlade Aide "Prvo smrtno iskustvo" (mladić u Sarajevu proglašen poginulim u ratu početkom devedesetih i niko ne želi da ga se seti i pomogne mu da dokaže da je živ), "Uvozne vrane" Gorana Devića, "Suša" Dalibora Matanića, "Bubočka" Igora Ivanova, "Beži, zeko, beži" Pavla Vučkovića, briljantna animacija "Plastične mačke" Simona Bogojevića ili "Tunel" Ilira Butke. Najviše smeha u sali uvek su izazivale "Vidljive i slabo vidljive životinjske vrste" Rastka Ćirića, čudesan animirani svet ovog profesora beogradske Akademije primenjenih umetnosti, čiji je dnevnik, vođen za vreme boravka na Islandu bio, takođe, svojevrsna atrakcija.

Jedna od atrakcija je bila i lepa, zgodna, šarmantna, pametna, talentovana… direktorka festivala (udata!) Eva Marija Jonsdotir koja je vodila programe, pevala, igrala, skakala u bazen sa daske i uvek bila duhovita i energična. Ona je bila zvezda nacionalne televizije gde je vodila ozbiljne političke emisije, a potom se udala, rodila dete i prebacila na privatnu televiziju. Zaljubljeni gledaoci su žalili, a posetioci festivala bili opčinjeni. Posebno kada je na kraju povela goste smotre kroz mrak i luku noseći baklju i dovela nas ispred jednog magacina. Onda se sa štiklama i u miniću popela na neke kutije i prva probala pripremljeni specijalitet: polusirovo i (tako ga nazivaju) trulo meso od ajkule koje se služilo sa svežim krastavcima i lokalnom rakijom pravljenom od drveta koju nazivaju - "crna smrt".

Kako uspevaju da usmrde ajkulu nisu nam rekli, ali kada je počela da kruži priča da se meso ostavlja u zemlju i preko njega urinira kako bi dobilo specifičan ukus i aromu, mnogi su počeli da povraćaju. Šalu su, naravno, proširili Balkanci, a Nordijci je očigledno nisu shvatili.

Ipak, u velikom broju su shvatili da se neizostavno mora doći na prijem koji je jedne večeri priredila balkanska delegacija na čelu sa Dimitrijem Vujadinovićem, direktorom "Balkankulta". Kada su filmovi tako dobri, tamo mora da je i hrana dobra, sigurno su pomislili Nordijci. Nisu se prevarili. Kačkavalj, pršuta, vino, šljivovica i razni drugi specijaliteti obradovali su goste među kojima se našla i Irena Kojić, naš počasni konzul na Islandu, žena rođena u toj zemlji, koja nam se našla pri ruci kad god je tih dana to bilo potrebno. Baš kao i Tatjana Latinović koja je udata na Islandu.

Da li me voliš?

Festivalske atrakcije su, naravno, i filmovi. Gotovo svi zanimljivi i neobični, teško je izabrati i izdvojiti ono što treba zapamtiti. Možda pokušaj Larsa Vestmatna da opiše svoj ljubavni život u delu "Da li me voliš"? Ili razgovor sa prostitutkom ("Između soba"), priča o sedamdeset hiljada dece evakuisanih iz Finske u Švedsku tokom Drugog svetskog rata, kroz pripovedanje sedmoro ljudi koji su tada bili ti mališani razdvojeni od roditelja ("Deca rata")? Ili danski "Da li spavaš" o ljubavi i haosu? A možda je dovoljno intrigantan bio dokumentarac o snimanju poslednjeg albuma islandske pevačice Bjork ili onaj pod nazivom "Putinova mama" gde jedna starica iz Gruzije, Vera Putina, priča holandskoj rediteljki Ineke Smits o tome kako i zbog čega je ubeđena da je današnji ruski predsednik zapravo njen sin koji je nestao kada mu je bilo deset godina.

Nekoliko filmova su gosti festivala gledali iz bazena u centru grada, kupajući se ili skačući u vodu. Bila je to prilika za opušteno ćaskanje i druženje, a dobru atmosferu nije mogao da pokvari ni nedostatak peškira. Izgleda da nordijski svet baš ume da se opusti i da se ne nervira zbog sitnica. Filmovi se prikazuju sa jednom bojom manjka? Ništa - sutra će se sve srediti (tako je i bilo). Film koji se prikazuje sutra još nije preveden! Biće o kej! I zaista… Autorke nekih filmova iz programa imaju malu decu: šta da rade? Jednostavno su došle na festival, sa muževima ili bez njih, i bebe vodale svuda sa sobom - na projekcije, pres-konferencije, organizovane izlete i nikada se nisu žalile. U našem hotelu je odsela crvenokosa Šveđanka Yulija Engas sa sinom Elvinom koja je u Rejkjavik stigla sa animiranim filmom "Leonid Šauer". Ona je bila samo jedna od nekoliko takvih odvažnih mama - režisera.

Autori filmova, srećni što imaju nova ostvarenja, pa još stavljena u program festivala, nisu marili koliko ima publike u sali. Zanimljiv slučaj se desio na otvaranju festivala kada su posle koncerta "Sigur rosa" svi izleteli napolje na koktel ne znajući da će u sali biti prikazana tri filma. A unutra je ostao samo jedan gledalac: Magnus, autor filma, lično. Zvuka nije bilo.

Od zanimljivih autora ("Eliksir") upoznali smo i simpatičnog Babaka Nayafija, poreklom Iranca, koji živi u Švedskoj i zna da kaže srpsku reč "bubamara!"

- Kada je izbila islamska revolucija u Iranu, moj otac je celu porodicu stavio u kamion i krenuli smo za Nemačku - priča Babak.- Usput smo stali u Beogradu gde smo živeli oko mesec dana. Imao sam tada šest godina, ali se sećam Beograda kao lepog grada. Voleo bih da ga opet vidim.

U januaru Babak počinje snimanje svog prvog igranog filma:

- Neće biti kao "Jala jala" - objašnjava Babak i otkriva da pomenuto ostvarenje, koje je bilo hit u našoj zemlji, on ne ceni baš mnogo.

Skup ostrvski život

U tom trenutku nam se iznenada pridružila i Jelena Micić iz Kraljeva koja u Rejkjaviku studira vizuelne umetnosti:

- Akademija im je baš super - kaže nam ova devojka koja je po završetku srednje škole došla kod mame na Island jer je kao dete razvedenih roditelja pripala njoj. Nema nameru da ostane na Islandu već da postdiplomske studije nastavi u Danskoj. Žali se na skupoću:

- Tri meseca sam radila, a pare sam potrošila za dvadeset dana. Mama radi dva posla, a tata, koji je u Srbiji ostao bez posla, došao je ovamo i sada živi sa nama. Tu mi je i sestra, a brat na Floridi gde je otišao sa razmenom studenata. Htela sam i ja da čistim po kućama, ali nisu hteli da me zaposle jer ne znam dobro islandski jezik. I tata zbog toga ne može da nađe posao.

Tamo gde Jelena želi da ide po završetku studija, mi smo otišli odmah po završetku festivala na Islandu - pravac Kopenhagen. U tamošnjem Institutu za film takođe su prikazani filmovi iz programa "Balkan 1" i "Balkan 2". Na projekcijama su bili uglavnom ljudi iz zemalja odakle su stigli filmovi kao i predstavnici svih ambasada zapadnobalkanskih država, koji se, videsmo, lepo druže i sarađuju: svi su doneli svoja nacionalna vina i pića i nazdravili jedni drugima.

Zadovoljan je zbog pune sale dve večeri zaredom bio i Jesper Anderson, urednik programa u okviru Instituta i direktor tamošnje kinoteke, koji su spojeni u jednu instituciju, a nalaze se u prelepoj zgradi u centru grada koja posetiocima nudi i biblioteku, prodavnicu filmova, gde ima baš svega po povoljnim cenama, restoran, čitaonicu, pričaonicu…

Ako smo nešto naučili tokom našeg kratkog boravka, onda je to važnost regionalnog povezivanja, mogućnost da uspešne kompanije preko kulture izgrade svoj imiy i steknu poziciju na novim tržištima ("Aktavis" je najbolji primer) i da će već izgledna nedelja kulture Islanda u Beogradu i Leskovcu sledeće godine sigurno biti događaj za pamćenje.