PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Bravo za Editu i Aljošu

Dvoumim se o čemu ću prvo da pišem i opredelila sam se za ovo lepše - što u naslovu mog pisma stoji. Zaista, bravo Vučkovići. Oduševili ste me i oraspoložili svojom jednostavno i vanserijski ispričanom pričom. Bravo još jednom. Pravi ste i neponovljivi. Kada bi se glasalo za najlepše ispričanu životnu priču, glasala bih za vašu.

Mora se reći da je bilo i drugih lepih i zanimljivih kazivanja iako se za neka sticao utisak da su rađena po šablonu, a nepotrebno ponavljanje da se supružnici "isto vole i da su zaljubljeni kao i pre trideset ili četrdeset godina", po mom mišljenju, suvišno je, blago rečeno.

A ovo drugo što želim da napišem je o pismu gospodina M.Rađenovića "One su loš primer", koje je skandalozno i uopšteno. Da li se gospodin Rađenović ikad zapitao koliko se strankinja i stranaca posle sklapanja braka sa našim sugrađanima nastanilo u Srbiji i rešilo da ovde ostane i stvori porodicu? Gospodin Rađenović bi, izgleda, kada bi imao mogućnosti, Srbiju pretvorio u geto i dobro zatarabio granice da ni miš iz susedstva ne prođe. Užasno!

Uz srdačan pozdrav,
N. M. J., Beograd

Jezik i politika

Nedavno sam dobio pismo koje je potpisalo (čuj, potpisalo?) izvesno Društva za odbranu srpskog jezika. Moram da ga navedem:

"Da bi se promenilo ime ženi, detetu, čoveku, naselju, ulici, rasnom konju ili psu s pedigreom, potrebna je duga procedura. Crna Gora je bez te procedure promenila ime srpskom jeziku suprotstavljajući se sopstvenom ustavu i volji naroda. Svi koji su usprotivili toj nesuvisloj, nezakonitoj i diktatorskoj promeni, izgubili su posao. Pozivamo vas da pomognete borbu za srpsku jezik u Crnoj Gori, za očuvanje ljudskih prava, ustavnosti i zakonitosti.Budite sa nama svakog dana na Sajmu knjiga u Beogradu. Borba za srpski jezik u Crnoj Gori tek je započela."

Nisam presrećan zbog očiglednih težnji crnogorskih prvaka da nam osamostale taj deo nekadašnje Jugoslavije. Ali ih razumem: tranzicija sa "kontroverznim biznismenima", bedni standar, zlo, šverc, "ekološka država", idi mi-dođi mi… Neko mora biti kriv za sve te promašene ideje kojima se zaluđivao ionako sluđen narod.

Da se razumemo: smatram da postoji i crnogorska nacija. To je stvar svesti, duha, opšteg, pa i ličnog stava… Ako se neko oseća Crnogorcem, otkud drugome pravo da mu to ospori?! Neka postoje Crnogorci, valja se. Ali, ako rečeni Novocrnogorci uskraćuju to istovetno pravo ostalima, onima koji imaju drugačije mišljenje, onda me to zbunjuje, zabrinjava,čak i ljuti. Alal im demokratija.

Nego, da se vratim jeziku: Amerikanci govore engleskim, baš kao i Australijanci, Novozelanđani i ostali… I ponosni su zbog toga. Možda bi i naša braća Crnogorci mogla da se povedu za tim i priču o jeziku ostave mudrijima i manje zapenušanima. Možda nekoj sledećoj i manje zaplašenoj generaciji?

Srpski je osnova, izvorište i ishodište svih jezika na ovim područjima: od crnogorskog, hrvatskog, bošnjačkog, makedonskog, do slovenačkog! Dakle, sve nove države južnoslovenskih naroda imaju da zahvale (ne Srbima, već) srpskom jeziku što danas imaju svoj sopstveni. To je aksiom. Puka činjenica. Sve ostalo je nepotrebno politikintstvo, ili, kao što sam spomenuo na početku ovog pisma - sluđivanje već izluđenog naroda.

Miloš Lazić

Kupujmo naše

Poštovani,
Nedavno sam bila u Srbiji i vidjela reklamu: ''Kupujmo naše.'' Odmah poslije Dejtonskog sporazuma primjetila sam ra su Slovenci požurili u Srbiju, kako i rekoše 25. juna 1991. godine: ''Vratićemo se!'' I, bogami, vratiše se na velika vrata. Tokom rata od 1991. do 1995. ovdje i Švajcarskoj mogle su se kupiti ''Elanove'' skije, kisela voda ''radenska'', frižideri i šporeti ''Gorenja'' iz Velenja, ali to je bila najjevtinija roba i slabo se prodavala. Sada ovdje nema više njihove robe, ali zato osvojiše cijelu bivšu Jugoslaviju.

Kvalitet njihovih proizvoda ne zadovoljava evropske standarde, ali, eto, nažalost, zadovoljava srpske. Poznato je da su se u Čačku, prije ovog rata, radili neki dijelovi za šporete ''Gorenja'', a onda su Slovenci te šorete prodavali Srbima. Kao što vidite ni danas se ništa kod njih nije promijenilo, ali, nažalost, ni u glavama naših ljudi, jer oni i dalje misle da je najbolje ono što dolaszi iz Slovenije. O mlijeku i njihovo sokovima je izlišno pročati,naročito onima koji su probali naše srpske proizvode. Sigurno su se uvjerili da su izuzetni, da su nadmašili slovenačke. Svako u to može da se uveri. Zaista je sramota kupovati slovenačke sokove, hrvatsko smrznuto povrće, pršutu iz Mostara, kao da to Srbija sve nema, i još kvalitetnije. Zašto onda svoje pocenjujemo?

Ovdje u Švajcarskoj, kada se prodaje domaća roba, stoji veliki pano koji nas upozorava šta kupujemo, odnosno upozorava na kvalitet, a, s druge strane, tako se pomaže domaća privreda. Mi koji živimo u inostranstvu, kada dođemo u Srbiju, uvijek gledamo da kupujemo našu robu jer je to najbolja reklama za nas, a ujedno tako pomažemo svoju zemlju i svoju privredu.

Zato apelujem na naše domaćice: kupujte našu srpsku robu, bićete zadovoljne!

Biljana Semiz-Japelj,
Friburg, Švajcarska