Na prvi pogled sasvim obična porodica. Ipak, spontana atmosfera koju smo zatekli u obilju knjiga, slika i fotografija govori nešto drugo-da se u ovom domu slavi i veliča umetnost. Osim svojih profesionalnih opredeljenja, koje nose u sebi, ovaj umetnički četverac čuva pravi duh Beograda; onaj koji je odavno možda izumro na gradskom asfaltu, ali još postoji i tinja baš ovde, na njihovoj adresi, u Sinđelićevoj ulici.

Neko bi ih možda nazvao atipičnom porodicom jer se svi bave ili glumom ili književnošću. Međutim, oni se ne slažu sa ovom konstatacijom.

- Mislim da je život u našoj kući sasvim prirodan i da se ne razlikuje od onih u drugim porodicama - kaže mama Biljana, profesor književnosti. - Proslavljamo sve što je za proslavljanje, pravimo zimnicu, svaki dan imamo skuvani ručak, svako ima svoje obaveze, svi najavljuju kad i kuda idu, ili kad se vraćaju. Prolazimo kroz neki ritam kao i drugi, samo što smo, za razliku od ostalih, češće zajedno za ručkom. To je, inače, jedan sasvim jednostavan raspored.

Otac i najstariji glumac u porodici, Milan Mihailović, našoj pozorišnoj publici poznatiji kao Caci, dodaje:

-Imate porodice lekara, pravnika, inženjera, postoji ta tradicija. A, eto, desilo se: niko nije terao ni Vladu niti Petra da krenu mojim stopama i posvete se glumi. Naprotiv, uopšte nam nije bila želja da izaberu tu profesiju, jer mi se čini, sve više i više, da taj put nije nimalo lak. Obojica su odrastali u pozorištu i ako su se tu pronašli, onda je to zaista fenomenalno.

Pozorišna zaraza

Slušajući roditeljska razmišljanja ni Vlada, stariji sin, nije ostao bez komentara:

- Pitaju me kako to da si ti glumac, tata glumac, a i brat? A ja im odgovaram: zato što sam od malih nogu imao prilike da idem u pozorište, pa sam se tako i umesto salmonelom, zarazio se njime.

Podržavajući priču o tipičnosti svoje porodice, najmlađi član ovog glumačkog skupa,Petar, dodaje duhovitim tonom:

- Svako je, igrom slučaja, dobio priliku da se bavi onim što voli, a mislim da svi kao klinci žele da budu sportisti, glumci, ili pevači uprkos tome što malo ko uspe. I taj materijalni momenat koji spominjem… Mislim da je bitno da radiš ono što voliš a ne nešto od čega ćeš isključivo da zarađuješ.

Uz domaćinsku kafu, osvežavajuće bezalkoholno piće i tortu "a la maman", nastavili smo razgovor prisećajući se anegdota iz Perinog i Vladinog detinjstva.

- Vlada je voleo da crta, to je bilo više za pokazivanje nego za priču. Nešto je jednom uradio što nije bilo dobro. Ja sam ga kaznio tako da ne može da ide da se igra, a on mi je na parčetu papira nacrtao samo dve šake i napisao: "TATA"! Tada su usledile dve šake, ovako te molim, pusti me napolje! Imam ih tu negde, sačuvao sam ih. I strašno mi je drago što sam sačuvao sve njihove crteže, pogotovu Vladine, jer su mi fantastično poslužili kao ilustracija kada sam objavio knjižicu poezije za decu.

Za to vreme mama Biljana pokušala je da od niza zanimljivih događaja izdvoji nešto tipično i za Petra:

- On je, kao mali, pored sporta, najviše voleo svoju porodicu, I kuću! Kada bi dolazili odnekud iz gostiju, prvo što bi rekao kada bismo ušli u kuću bilo je - "Dobro veče, kućo moja". Kuća je bilo mesto gde su oni bili sigurni i gde su nalazili utočište, do dan danas.

Ipak jedan Perin crtež kuće napravljen iz tri poteza sa velikim natpisom "212", govorio je da porodica Mihailović pored svog toplog doma ima još jedno prebivalište To je pravi hram umetnosti, pozorište Atelje 212 .

Sedamdesetih godina, u vreme kada je Caci počinjao, pozorište, proba i predstava bili su svetinja. Otkazivanje predstave nije dolazilo u obzir, nije se dešavalo da scena zvrji prazna. Tako je bilo sve dok, kao klinac, skupljajući autograme velikana našeg glumišta i gledajući neke predstave i po dvadesetak puta, Caciju nije padalo na pamet da će jednog dana kročiti na te daske koje život znače i zaigrati rame uz rame sa jednim Zoranom Radmilovićem. Ovaj respektni odnos koji je nosio u sebi preneo je kasnije i na sinove:

- Sve zavisi od vaspitanja, ne dolazi u obzir da se otkaže predstava, jer to je stvar postojanja ove profesije I zbog svojih kolega i, naravno, publike.

Pera električar

Na pitanje da li svako može izabrati ovu profesiju, Caci nam je podario jednu istinitu priču iz pozorišnog života Ateljea 212:

- Na kraju predstave "Buzdovan", iz mrtvačkog sanduka koji nose dva glumca, pojavljuje se Lovre Dugas i kaže: "Jeba vas Lovre Dugas, idem ja sam!" Ta predstava, kao i mnoge druge, trebalo je da putuje u Venecuelu. Pokojni Pera električar bio je vidno iznerviran zbog toga što se na ovaj put vodi glumac koji bi trebalo da kaže jednu rečenicu. "To može svako" - rekao je Pera, na šta ga je reditelj odmah angažovao da od sutra igra upravo tu ulogu. Međutim, kada je u predstavi došao trenutak da se kaže ova rečenica, Pera nije mogao ni da bekne. Nakon predstave rekao je svima: "Izvin'te, ne može svako".

Vlada i Petar nam otkrivaju nešto što mnogi glumci nikad ne zaboravljaju-to je prvi pravi ispit glumačkog talenta. Vlada je iz Dvanaeste gimnazije, sa smera glumac-lutkar, uspeo da prođe ovaj test zrelosti, strahujući sve vreme i bez obzira što je svoje prvo iskustvo imao sa samo pet godina.

- Ja sam bio veliki tremaroš sve dok nisam ušao u uži izbor. Tih dana sam se loše osećao: jedva odem na akademiju, sretnem usput neku koleginicu koja mi, kada me je videla, ustupila mesto u prevozu, da sednem. Kad sam došao na FDU i sanirao svoje bledilo, izađem na scenu, budem primljen i sve nestane.

Perina priča je drugačija:

- Nije tu ništa preterano zanimljivo. Svi su bili šokirani kada sam došao da im tražim novac za prijavu, Sećam se, to je bilo dve stotine dinara. Bio sam treća godina srednje škole i nisam znao da li idem na popravni iz matematike. Kada sam dobio prelaznu ocenu, odlučio sam da odem na Akademiju i pokušam. Slagao sam u prijavi za prijemni da su mi oba roditelja prosvetni radnici, jer i to što se tata bavi glumom može da bude otežavajuća okolnost. Izabrao sam dramski, Vladinu pesmu i komičan monolog. Moji nisu verovali da ću uspeti.

Pored priče o prvim glumačkim uspesima, nižu se i priče kako ko podnosi nešto sa čime se svi predstavnici javnog nastupa uopšte sreću - premijerom. Kao četvrti član, koji posmatra sa strane različite reakcije, majka je tu da zaključi da se "njeni glumci, ipak, razlikuju".

- Da, tog dana je u kući prisutno određeno uznemirenje, ali se svako drugačije ponaša. To spoljno uzbućenje najmanje pokazuje Vlada, on nas je navikao. Na dan premijere, on zrači nekom svojom sigurnošću kao da mu se ništa ne dogaća, dok Petar i Milan pokazuju da je taj dan, ipak, drugačiji od ostalih.

Na ovu priču ubacuje se Caci:

- Premijere, predstave… Opasna stvar. Ne možeš da kažeš da postoji recept, ne vele za džabe ljudi od struke da je trema veliki odraz odgovornosti i da je svaki izlazak na scenu šok za organizam. Ne mogu da govorim uopšteno, ali ima predstava zbog kojih čovek zadrhti pri samoj pomisli na njih. Pogotovo kad je reč o predstavu u koju uskačeš neplanirano. Sećam se, igrao sam "Korešpondenciju". Verovatno zato što nisam prošao kroz normalan proces priprema, meni ujutru nije bilo dobro. Kad se predstava završila, sve je bilo normalno, ali pre toga - nimalo prijatan osećaj.

Vladino uskakanje u predstavu "Tramvaj zvani želja" umesto Nikole Đurička donelo mu je priliku da se jednom za svagda oslobodi ove glumačke neizvesnosti.

Skladni u porodici, skladni i na sceni, Mihailovići uzajamno jedni drugima daju kritike i pomažu oko savladavanja teških uloga. Poštuju isprobani i dugotrajni Cacijev glumački recept da se za svaku ulogu treba dobro pripremiti, raščistiti neke stvari sa sobom i - ostati svoj. A da bi ovaj glumački triptih bio sklopljen u jednu zdravu celinu, kormilar ove porodične storije je, ipak, majka Biljana, koja je osetila šta znači prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti, čak tri puta, koja ne propušta nijednu premijeru i sa osmehom na licu se seća da je Perina prva ozbiljnija uloga u Sartrovoj predstavi "U prljavim rukama", nekada davno, simbolično obeležila početak njenog i Cacijevog dugogodišnjeg zajedničkog života.

- Mene često pitaju kako izdržavam sa tri glumca? Ja njih uopšte ne doživljavam kao glumce: to što se oni bave tim poslom nije nešto što bi trebalo da izvitoperi pogled na život uopšte.