Stvaralac i njegovo delo se često, iz neobjašnjivih razloga, razlikuju. Ali, kod Marine Abramović, naše najpoznatije vizuelne umetnice, to izgleda nije slučaj. Tako, kao što se epiteti- hrabra, iskrena, beskompromisna, slobodna, intenzivna, promišljena…odnose na njenu ličnost, isto tako mogu da se primene i na njen profesionalni život. Jer, Marina Abramović se bavi performansom, a performans je umetnička forma koja nije imitacija života, performans je sam život.

Međutim, ako zapitate Abramovićevu lično, ona to nikada neć priznati, reći će da u performansu čini stvari koje nikada ne bi smela u životu: dok "na sceni" može da istrpi neviđen bol, "privatno" se rasplače ako se poseče seckajući luk.

Posmatraču sa strane ovo ne izgleda mogućno, jer, ako neko umetnosti radi šest meseci živi sa Aboridžinima "pod njihovim uslovima", ako pešači 2,5 hiljade kilometara, ako živi u automobilu dvanaest godina, ako svoje studente umesto likovnim elementima podučava preživljavanju u šumi, mora da poseduje bar neku od pomenutih osobina.

Zamalo silovanje

Kako je sve to krenulo? Počelo je sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Studentski kulturni centar, bivši Oficirski dom, bio predat na upravljanje studentima (da bi ih vlast "umilostivila" da prestanu sa pobunama). Za sve radoznale akademce i intelektualce, željne mudrih razgovora, to je ubrzo postalo kultno mesto, jer su tamo mogli da se sretnu sa Bobom Vilsonom, Džozefom Bojsom, Orijanom Falači, Petrom Keli... Za grupu mladih sa Fakulteta likovnih umetnosti Eru Milivojevića, Rašu Teodosijevića, Nešu Paripovića, Gergelja Urkoma , Zorana Popovića i Marinu, SKC je bio i više od toga. U SKC-u su u užarenoj i vrlo plodonosnoj atmosferi druženja, inicijacije i međusobnog podsticanja, boravili danonoćno, živeći art.

Međutim, umetnost koju su stvarali, bar kako je politički ocenjivano, nije bila namenjena širokim studentskim masama. Bila je elitistička: po jednima "prozapadna, dekadentna, sumnjiva", a po drugima, sam krem ondašnjih kulturnih vrednosti. Štampa im nije bila naklonjena, ili ih je ignorisala, ili napadala, na televiziju nisu imali pristupa. A oni su se u tom svojevrsnom kulturnom getu osećali slobodno, radeći ono što su hteli i umeli, nešto što je bilo, bar na prvi pogled, strahovito daleko od crteža, slike, grafike, skulpture…

Među njima najekstremnija je bila Marina. Njeni performansi su izazivali mešavinu "neprijatnih" emocija- zbunjenosti, čuđenja, straha, suviše konfuznih da bi se iz njih izrodilo divljenje. Kada je, jednom prilikom, svoje telo šest sati izložila volji posetilaca galerije, stavljajući na raspolaganje razne rekvizite, od perca, češlja, do žileta i noža, oni su isprva reagovali stidljivo, češljali su je, golicali, da bi, kako je vreme odmicalo, bili sve radikalniji, počeli da je seku, šamaraju i maltretiraju.

-Da je duže trajalo, ko zna šta bi bilo. Verujem da bi me silovali, ako ne i ubili- kaže Marina, trideset godina kasnije.

Abramovićeva nije ni imala šanse da postane klasičan slikar, s obzirom da je njen prvi susret sa umetnošću bio dramatičan. Kad je imala dvanaest godina, poznati slikar Filo Filipović joj je održao prvi čas: prvo su nabavili sve što je potrebno za slikanje, potom je slikar iseckao platno, prelio ga tutkalom, zatim i asfaltom, onda je po masi posuo pigment žute, crvene i crne boje, i- zapalio.

-To ti je zalazak sunca- objasnio je ni malo zbunjenoj Marini, kojoj je od tog trenutka umetnički proces postao važniji od njegovog rezultata.

U danima SKC-a, Marina je formirala svoj stil. U centru dešavanja je telo, kao objekat, kao metafora. Pristupala je raznim performansima, sekla je kosu i palila je, skidala se gola... U okviru Drugih aprilskih susreta 1973. od strugotine je na zemlji napravila oblik petokrake, zapalila i zatim legla u centar. Ono na šta nije računala je da će oblak ugljen-monoksida u kome se uskoro našla "popiti" sav vazduh i da će od toga da izgubi svest. Posle određenog vremena, nekom iz prvih redova je postalo sumnjivo zašto je potpuno nepomična. Uskočili su u petokraku, izvukli njeno beživotno telo, povratili je, ali da je potrajalo koji trenutak duže, verovatno bi za akciju spasavanja bilo prekasno. Trideset godina kasnjie za potrebe ovogodišnjeg Oktobarskog salona napravila je "repliku" petokrake, ovaj put napravljenu od dečjih tela.

Svi njeni raniji performasi, često opasni po život, domaće stručno i javno mnenje su ostavili prilično ravnodušnim.

-Moja umetnost nije bila priznata, ni jedan red u štampi, ni jedan katalog, ništa, apsolutno ništa- priča iskreno Marina.- Bila sam uvređena i razočarana, odlučila sam da odem odavde i da se ne vraćam dok ne uspem.

I, zaista, gotovo trideset godina Marina Abramović nije dolazila, iako je neodoljivo vukla nostalgija.

-Nisam htela da napravim grešku koja se često pravi, da delim energiju između onog tamo i ovog ovde, odlučila sam da se fokusiram na rad.

Ljubavno šamaranje

Amsterdam, gde se zaputila, grad novih umetničkih tendencija, bio je sasvim druga priča. Dok je u Beogradu, kako tvrdi, do tridesete godine imala dozvolu za izlazak do 22 časa, našla se u gradu preterane slobode, gde je nemoguće kupiti gornji deo kupaćeg kostima, jer se svi sunčaju bez njega.

Tada je srela nemačkog umetnika Ulaja, čoveka sličnih ubeđenja i poetike. Sklopili su umetnički i ljubavni "pakt". Narednih godina život im je bio totalni performans:

-Dvanaest godina Ulaj i ja smo živeli u kolima. Jeste da nismo plaćali struju i telefon, ali smo zato često gladovali. Živeti od performasa, od toga šta ti neko udeli, ni u svetu nije lako. Trebalo je ljude ubediti da video i performans mogu da se prodaju. Ali, nikada nisam pravila kompromise.

Performansi Ulaja i Marine su bili ekstremni: vozili su se danima po dnu bazena, dok nije bio obeležen crnom kružnicom od istrošenih guma, "krvnički" su se šamarali čitav čas, razapinjali su jedan na drugog lukove, strela okrenutih ka srcu (da je bilo kome ruka na trenutak zadrhtala, onaj drugi bi bio mrtav). Ali, najdramatičniji je bio performans kojim je prekinuta njihova umetnička i ljubavna veza: krenuli su svako sa svog kraja Kineskog zida, ona sa Žutog mora, Ulaj iz pustinje Gobi, tri meseca su pešačili jedan ka drugom, "linijom koja kao ogledalo prati Mlečni put", sreli se, zagrlili i zauvek rastali.

Marina nije mogla Ulaja dugo da istisne iz svesti, dok nije u takozvanom "realnom pozorištu" u Rimu pored mnogobrojnih "baj- baj" delovima nekadašnjeg života, rekla i zbogom svojoj životnoj ljubavi. U tom trenutku, Ulaj je sedeo u publici sa svojom drugom ženom.

Rad i beskompromisnost su se konačno isplatili, pored toga što njene "fazone" skidaju poznati modni kreatori, danas je Marina najbolje plaćen performer na svetu.

Iako izgleda kao da se Marina Abramović konačno vratila u Beograd, zato što je "napolju" uspela, stvarnost je drugačija, ona nije dolazila, jer je do sada niko odavde nije pozvao (osim da u ime Crne Gore bude naš predstavnik na Venecijanskom bijenalu 1997, pa je Ministarstvo kulture ocenilo njen rad preskupim). Sada za specijalnu nagradu ovogodišnjeg Oktobarskog salona kaže da je njena karta za povratak.

Po interesovanju, gužvi, svemu što se dešavalo kad je Marina nedavno prikazivala svoju video instalaciju "Računajte na nas dva" u Muzeju Nikole Tesle u kojoj meditira nad urnom velikog naučnika (takođe neshvaćenog), može se zaključiti da je ovdašnja javnost i pored ignorisanja od strane zvaničnika, vrlo dobro upoznata sa Marininim životnim delom. I da ga duboko ceni.

Marina Abramović ide dalje. Priprema performans "Sedam lakih komada" u kome će izvesti šest najtežih ikad izvedenih tuđih, i jedan svoj novi performans.

-Baha možete da svirate i u tehno verziji, pod uslovom da znate da svirate, ali je to i dalje Bah. Tako je i sa performansom: ne može svako da ga izvede, već samo onaj ko ume da napravi karizmatički prostor koji drži pažnju.