PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Prijatelj na drumu

Vaš sam redovan čitalac, ali vam se dosad nisam obraćao. Možda je bilo razloga i da vam pišem, međutim, smatrao sam da je bilo zanimljivijih dešavanja koja su zavređivala pažnju ''Ilustrovane''. Ali ovo što se dogodilo meni i mojoj supruzi pretprošle nedelje na autoputu blizu Aleksinca, a u pravcu Beograda, sigurno zaslužuje da bude objavljeno u vašem cenjenom listu.

Naime, tog dana vraćali smo se iz sela u Beograd. Bilo je prepodne i padala je kiša. Automobil - ''zastava 101'', prepun raznih stvari. I sve je dobro išlo u putu negde do iza Aleksinca. A onda je auto stao i ni makac dalje. Nisam znao šta je posredi. Goriva je bilo, gledao sam motor, ali ništa nisam primetio da se pokvarilo.

Počeo sam da zaustavljam vozila, ali niko nije hteo da stane. Trajalo je to, bogami, dobar sat, možda i više, a kiša je lila. Nisam znao šta da radim, nije bilo ni šlep službe, a vreme je prolazilo.

I kada sam izgubio svaku nadu da će mi neko pomoći, odjednom se zaustavila nedaleko od nas ''zastava 101'' i iz automobila izašla mlada devojka. Prišla nam je i pitala kakav je kvar, a onda se ponudila da nas odšlepa do Ražnja, iako je Aleksinac bio bliži, ali nije bilo nigde okretnice. Polako smo krenuli. Devojka, zvala se Sonja, bila je toliko ljubazna da nas je odvela do jednog majstora u Ražnju ''koji je dobar i neće mnogo da naplati'', kazala nam je.

I zaista, majstor je bio odličan. Sonja je morala da ode, ali smo pre toga razmenili brojeve telefona. Kada je kvar otklonjen, krenuli smo za Beograd, srećni što je sve ispalo dobro. A uveče novo iznenađenje. Javlja se Sonja, prijatelj na drumu, i to veliki, i pita kako smo prevalili ostali deo puta. Bili smo srećni i zahvalni devojci koja nam je toliko pomogla, i koja je, pored svega, našla da nam se javi.

Verujem da ovaj slučaj o prijatelju na autoputu treba i vi, poštovana redakcijo, da objavite. Jer, čini mi se, da je malo takvih slučajeva, u šta sam se i sam uverio dok sam sa suprugom stajao na putu i čekao da mi neko pomogne. Još jednom hvala, Sonja. Da je sreće da ih ima više.
Vitomir Živković, Zemun

Bio je patriota

Veliki umovi su se oduvek odlikovali tihom skromnošću i nenametljivim praštanjem.

Akademik Milutin Milanković, za koga se zna da je bio naš najveći naučnik, genijalniji od Nikole Tesle koji je patriotizam menjao za nešto malo lagodnosi u njujorškoj "Valdorf Astoriji", ostao je dosledan do kraja.

Sumnjam da bi autor teksta o ovom naučniku to mogao znati, jer su se svi trudili da to izbrišu iz arhiva, dosijea i sećanja, ali akademik Milanković je bio velika žrtva i tehnološkog rata sa Nemcima, na jednoj, i ostatkom sveta, na drugoj strani.

Naime, istog dana (11.aprila) kada su ušli u tek okupirani Beograd, Nemci su postavili stražu ispred kuće u Profesorskoj koloniji u kojoj je živeo akademik Milanović. Posle nekoliko dana poslali su mu oficira, koji nije ličio na "Šicera" iz naših ratnih filmova, sa predlogom da zbog svoje lične bezbednosti pređe nekud u Nemačku i nastavi sa nesmetanim radom. Znali su ko je: mogli su da ga imaju u svom taboru, ili da ga čuvaju da ga se ne bi dokopala druga strana ili da ga, ne daj bože, ne bi ubio neki pijani Bugarin što je čuvao Dunav-stanicu.

Milutin Milanković je odbio, žrtvujući nauku, pa je dobio stražu pred kućom koja se povukla tek sa poslednjim jedinicama Vermahta što su napuštale Beograd.

Odmah posle osobođenja, akademika Milankovića je nova vlast - uhapsila. Kao saradnika okupatora. Pušten je vrlo brzo. Ali, iako

su mudri smatrali da bi trebalo da bude postavljen na čelo JAZU (Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti), jer je kao Srbin rođen u Dalju, bio zgodan za tada komponovanu formulu o bratstvu i jedinstvu, ispao je iz kombinacija voljom tadašnjih političara. Oni koji su znali o kome je reč, izdejstvovali su da bude "izabran" za sekretra SANU. Na toj dužnosti je i umro, mada je u međuvremenu dobijao primamljive ponude da svoj rad nastavi uz saglasnost vlasti, a pod protektoratom nekih velikih sila. Nadam se će ova skromna dopuna vašeg tekst doprineti uobličavanju slike o jednom od najvećih umova neše civilizacije.
Dušan Lazić, Beograd

Tražim Milivoja Acovića

Poštovana redakcijo,
Pošto sam vaša verna čitateljka, zaista mnogo godina, rešila sam da vas zamolim da ovo moje pismo objavite u vašem cenjenom listu, jer se ''Ilustrovana'' čita širom sveta. U to sam se i sama uverila. A šta je povod ovom mom pismu.

Naime, godinama tražim svog rođaka (brata od tetke Ljubinke) Milivoja Acovića koji živi u Nemačkoj sa porodicom. Od njegove rođake iz Niša saznala sam da se mesto u Nemačkoj zove Onderburg, ukoliko sam je ja dobro razumela. Druge podatke o Milivoju nemam. Zato vas molim da ovo moje pismo (molbu) objavite, pa ako ga neko pročita ili pak sazna adresu i ostale podatke o mom rođaku, možda će mi se javiti, a ja bih mu bila zahvalna do groba jer mi to mnogo znači. Unapred hvala i vama za sve učinjeno. Sigurna sam da me nećete izneveriti.
Natalija Mihailović, Požega