U svojoj novoj knjizi "Kako sam dobio Oskara" Lazar Ristovski čitaoce, sa dosta ironije, vodi kroz svoje snove ali i stvarnost u kojoj živi. U početku, Lazini snovi deluju zbunjujuće, komplikovani su i tmurni. Da li su snovi našeg poznatog glumca zaista takvi?

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

- Snovi mogu biti spas, utočište od surovog i sve bezumnijeg sveta, od nemilosrdne stvarnosti. Za onoga ko ume da uživa snovi mogu biti spas a za onoga ko to ne ume snovi znaju da budu pakleno mesto. Ja sam u knjizi otvorio svoje snove čitaocu bez straha da ću biti pogrešno protumačen. Svoje intimne doživljaje sam stavio na uvid svima koji umeju da ih prepoznaju, ili da se, možda, poistovete sa njima. Ja sam godinama vežbao da sanjam i na javi o čemu sam takođe pisao u knjizi.

U odeljku na koji nas Ristovski navodi, piše:"On je umeo čak i da slike koje su izlazile iz radionice njegove mašte materijalizuje u prostoru ispred sebe. Toj veštini, koju je nasledio od svoje majke, naučio je i svog sina Petra. U familiji se pričalo da je majka Persida to naučila od svoje majke Jelene a ova od Nikole Tesle, direktno, a da li je baš tako bilo, to niko nije pouzdano znao. Bilo kako bilo, Lazarov otac Petar nije posedovao takve moći. On je samo znao da gradi pruge".

Ristovski objašnjava da je teško i njemu da razluči šta je u knjizi stvarno proživeo a šta samo sanjao jer "moji snovi su takođe moj život":

- Ako su intezivno odasnjani, iza snova ponekad ostaje više nego iza celog ali ispraznog života. Ima stvari koje mi danas deluju kao san a zapravo su se zaista desile.

Otkako je svoj novi roman (prvi "Belo odelo" je objavio pre nekoliko godina") predstavio na nedavnom sajmu knjiga u Beogradu, "Kako sam dobio Oskara" je postao hit u prodavnicama. Ristovski je zadovoljan, kao i njegov izdavač "Narodna knjiga". Saznajemo da glumac, reditelj, scenarista, producent Ristovski isto koliko u filmu, uživa i u literaturi.

- Knjige kupujem sa velikim zadovoljstvom, čak i one za koje sumnjam da ću ih ikada pročitati. Neka mi budu pod rukom, ko zna… Kao i uvek, i sada čitam nekoliko knjiga istovremeno. Mopasanove "Neobične i druge priče", trilogiju Danijela Borstina, američkog istoričara, jednu enciklopedijsku pamet koja dešifruje i sažima ljudsko znanje. Prvi put sam pročitao i "Večitog muža" Dostojevskog i "Kovače lažne sreće" Andrea Žida. Ima još knjiga na mom stolu koje prelistavam svakog dana. U stvari, vežbam brzo čitanje. Samo posebnim knjigama se posvećujem u potpunosti i pažljivo čitam svaku njihovu stranicu. Ima mnogo knjiga koje se mogu čitati dijagonalno.

Uživanje u sreći

Glumac koji je postao i pisac, moglo bi se reći za Lazara. On ne može da poredi ta dva posla, ne može da odluči da li se bolje oseća po završenom filmu ili knjizi.

- Važno je da ostane ono što valja. Svako može da napiše knjigu ili snimi film i treba svako da pokuša to da učini ukoliko misli da može. Ali, teško je napraviti da to valja, to je umetnost. Meni je sve i lako i teško, kako kad, kako koji dan, kako s kim. Uzbuđuje me stvaranje, nastanak a ono što dolazi posle nije mi toliko važno.

Ne uživa više Lazar Ristovski ni u aplauzima kao nekada. Posle tolikih filmova koji su postali klasici ("Podzemlje", "Original falsifikata", "Tito i ja", "Bure baruta", "Balkanska pravila", "Mali svet"), nakon ovogodišnjeg hita "Pad u raj", posle brojnih uspeha njegove producentske kuće "Zilion" i najnovijeg ostvarenja "San zimske noći" u režiji Gorana Paskaljevića gde igra glavnu ulogu, "najslavniji brkovi našeg glumišta" naučili su da se još više raduju nekim drugim stvarima.

- U aplauzima ne uživam ali im se radujem kao potvrdi da ono što smo uradili vredi. Uživam u prirodi, ljudskoj sreći uopšte i pre svega u sreći mojih najbližih. Uživam u trenucima mira i tišine koje je na svetu sve manje. Uživam u skladu, lepoti, harmoniji. Ne u nekoj nirvani ili apsolutnom miru. Volim ja i haos, ali haos u kome postoji red. Ima li šta lepše i uzbudljivije od goropadne prirode, olujnog neba i uzavrelog mora? Ja ne uživam siguran na obali već u barci koja se bori sa talasima, shvatili vi to bukvalno ili kao metaforu.

Kakva je to bura (ili izazov) bila povod da se prihvati glavne uloge u filmu "San zimske noći" koji odlično prolazi na festivalima širom sveta i koji je pre nekoliko dana imao premijeru u Srbiji?

- Ja sam i koproducent tog filma tako da je izazova bilo više. Svaki novi glumački posao je izazov a producentski avantura. To dvoje zajedno jedna je velika nepoznanica a to su situacije u kojima se dobro snalazim, što komplikovanije, to bolje. Veći je izazov. Zahvaljujući hrabrosti i talentu Gorana Paskaljevića dobili smo uzbudljiv i potresan film.

Rat, izbeglice, tragične ljudske sudbine i svetlo na kraju tunela - neki gledaoci puste i suzu. Posebno nad sudbinom male junakinje filma koju igra autistična desetogodišnja devojčica Jovana Mitić. Da li je rad sa njom izazivao više tuge ili radosti kod Lazara?

- Rad sa Jovanom je bio inspiracija za sve nas. Paskaljevićeva odluka da izabere pravu autističnu devojčicu za ulogu pokazala se pravom. Svi smo zbog njenog prisustva bili podignutog raspoloženja, brinuli smo za nju ali vremenom je Jovana postajala sve više deo nas. Na kraju smo se rastali kao jedna velika srećna porodica. Kažu da autizam ne može da se leči. Možda, ali družeći se sa nama Jovana je napredovala, stanje se poboljšavalo. Film joj je pomogao, tako kaže njena majka Rada.

I kada igra u ozbiljnim dramama, Lazarevo prisustvo uvek dodaje neku dozu optimizma na ekranu. Van bioskopske sale najčešće je nasmejan, duhovit, laf. Nestvarno u našim prilikama. Kako se bori protiv loših misli kod sebe i kod drugih?

- U Vašem pitanju se oseća mala sumnja da li sam ja stvarno takav ili je sve to samo za javnost. I u pravu ste kada tu sumnju pokazujete. Ja znam da budem drugačiji. U romanu "Kako sam dobio Oskara" opisao sam taj svoj karakter, onako kako sam ga video u snovima. Neki kažu da opisom podseća na mene.

"Kod Lazara je svega bilo previše. Ono što je za njega bilo prirodno, za druge je bilo preterano. Kada se smejao mislili su da ga nešto boli i da zove u pomoć. Kada je bio tužan, bilo je toliko tuge u njemu da se prelivala na mrave i bube u travi, koje su, opet, tako ridale da su se beli magovi i vidovnjaci koji su došli iz Rusije da nas, kao svoju pravoslavnu braću, bajanjem spasu bede, kupali goli u cik zore, u njihovim suzama, misleći da je to rosa, toliko nadošla da je preko noći stvorila jezero. Sve ga je to pratilo u stopu… Danima je tražio svoje drugo ja po predgrađima beograda i periferiji svoje svesti. Družio se sa Ciganima ne bi li razgalio dušu a onda se budio mamuran, ležeći na autoputu, sa belom isprekidanom linijom između nogu i više glave, dok su ga jutarnji pekarski kamioni obilazili bez žmigavca u zadnji čas, a psi lutalice lizale po licu kao bližnjega svog ne bi li ga podigli na noge. Njegove rane i prelomi bili su unutrašnje prirode i nisu se mogli tako lako zaceliti. Činilo mu se da je i vreme zaboravilo na njega."

Siromašno detinjstvo

Deo iz knjige pomalo deluje kao sećanje na Lazareve studentske dane, možda? O njima je do sada malo govorio, o tome kako je tekao taj period između siromašnog detinjstva i slavnih glumačkih godina.

- Rođen sam u Ravnom Selu u Vojvodini a učiteljasku školu sam završio u Somboru. Stanovao sam u internatu. Od kuće sam otišao sa četrnaest godina. Rano sam počeo da se učim životu. Studentske dane sam provodio po studentskim domovima u Beogradu. Veliki grad je počeo da ruši moje velike iluzije. Mogao sam da postanem sve i postao sam od svega po malo. Sve sam hteo da okusim i okusio sam.

Siromašno detinjstvo u bogatoj Vojvodini pedestih godina Ristovski je proveo uz roditelje koji su nadničili kopajući kukuruz. Majka je bila kolonista iz Crne Gore a otac, kako kaže, pečalbar iz Makedonije. Dugo nisu imali struju.

- Naše siromaštvo se ogledalo u onome u čemu su sva siromaštva slična: u nemanju. U velikom nemanju svačega. Jedino smo u izobilju imali, čini mi se, hleba. Sećam se hleba kao jedine hrane iz detinjstva. Hleb sa vodom i šećerom, hleb sa mašću, hleb sa mašću i alevom paprikom, hleb sa alevom paprikom i lukom. Hleb udrobljen u mleku je bio poslastica koja je došla kasnije. Sećam se svog siromaštva kao velike kolektivne sreće u kojoj su svi učestvovali ravnopravno.

Po danu, siromaštvo je izgledalo mnogo gore nego noću, kada sve prekrije mrak. Tada je mali Lazar mogao da se zagleda u nebo i zvezde i da mašta o raznim stvarima. To je često i činio.

- Hteo sam da budem spasitelj čovečanstva po svaku cenu. Razvijao sam u sebi to osećanje za meru, pravdu, istinu, odanost. Sve ono što danas ne prolazi. Ipak, ja tim načelima i sada učim svoju decu. U horoskopu sam Škorpija-Lav, ne znam šta to znači, ali znam da sam to baš ja.

Baš Lazar! To bi moralo da znači i karatista, košarkaš, jedriličar, ronilac… Pravio je čak brodove. Kao biografija Supermena, mada je Lazin omiljeni junak iz mašte Cisko Kid.

- Uvek sam život živeo intezivno. Znam da radim na sebi i po kućama. Znam stolariju, znam bravariju, znam da budem deo tima, ali i slobodni strelac. Zar nije lepo kada čoveka mame izazovi koje život nudi. Imam i lovački luk a sa strelom mogu metu da pogodim u centar sa pedeset metara. Imam i štapove za pecanje mada u ribolov više ne idem. Imam pušku za podvodni ribolov, zaranjam do dvadeset metara na dah i lovim ribu. Igram fudbal, ali sve ređe. Trčim, ali sve sporije. Igram tenis - ponekad.

Nakon studija, brojnih filmskih uloga i uspeha kao producenta, da li su Lazarevi roditelji dočekali da im sin nadoknadi nekadašnje siromaštvo, da im pomogne da žive bolje?

- To je pitanje koje u meni izaziva tugu. Moja majka, na žalost, nije doživela. Umrla je mlada, u 49. godini. Taman sam završio studije. Ocu sam kasnije kupio novu kuću i pokušao da život učinim lakšim. Ne znam koliko sam u tome uspeo. On je, kao i svi koji su otišli sa svog tla, bilo svojom voljom ili silom, uvek ostao pomalo nesrećan. Toliko da im osmeh nikada do kraja nije bio otvoren a tuga uvek malo veća nego što bi trebalo.

To što u filmskom poslu želi da radi milion poslova (da bude i scenarista i režiser i producent i glumac…) znači, smatra Ristovski, da "sam znatiželjan, da sam istraživač, da volim da rizikujem i da se igram". Nikako da želi sve da ima pod kontrolom.

Dovoljna je ljubav

Njegova supruga Danica je glumica, ali uvek, čini nam se, u senci svog supruga, verovatno zato što Lazar toliko radi a neko mora i o porodici da brine. Kako Danici to sve pada i šta Lazar čini da bi joj nadoknadio manjak vremena za njenu sopstvenu karijeru?

- Ona nije u mojoj senci, blista punim sjajem baš kao zvezda Danica. Sjajna je glumica koja ne igra često, ali sve što je uradila bilo je sjajno. Njene interpretacije Brehtovih songova su ušle u istoriju srpskog pozorišta. Sada se sprema da snimi televizijski šou u kome će pevati te songove. Biće napravljen i di-vi-di od toga. Nadam se da će poslužiti mlađim glumcima kada budu izučavali Brehta. A šta činim da se ne oseća zapostavljenom? Ja je volim , to je dovoljno.

Danica i Lazar imaju dva sina: Petra (18) koji završava Zemunsku gimnaziju i Jovana (12) koji ide u šesti razred osnovne škole. Zanimaju ih košarka i fudbal.

- Školom se, izgleda, bave samo iz nužde - dodaje Lazar.- Šalim se. Dobri su đaci, ali ih ne forsiramo ni Danica ni ja. Na žalost, škola danas služi samo kao neki prelazni period do nečega što tek treba da dođe. Nekada je škola bila dovoljna sama sebi kao vrlo sadržajan deo života i odrastanja.

Tri muškarca u kući - nije lako! Kada Danica izgubi strpljenje sa njima, kako se "vade" iz te situacije?

- Kažemo "Ma šta ti je, samo smo se šalili". Ta rečenica je dovoljna za ponovno uspostavljanje "diplomatskih odnosa". Ostalo već ide lakše.

Lazar je na poslu stalno okružen lepim ženama: u italijanskom filmu "Druga žena" partnerka mu je bila lepotica Marija Gracija Kunčinota a u reklami za pivo naša plavokosa i visoka manekenka. Da li ga ikada Danica pita o tim "teškim" glumačkim zadacima?

- Ne pita mnogo. Valjda da se ne bi mnogo sekirala. Pametne žene ne pitaju mnogo.

Ipak, lascivna reklama za MB pivo i fraza "svetsko a naše" ušla je u živote gledalaca. Mora da je i supruga imala neki komentar?

- Danica, koja je glumica, samo je rekla: "Šta je ova ovako zinula"? misleći valjda da je preterala u glumi. Mislim da nije bila u pravu.

Ristovski najviše voli da pije pivo u društvu, isključivo, kaže, ovo koje reklamira:"Najslađe mi je da ga pijem u samoj pivari sa vlasnicima, porodicom Rodić. Milan uživa u pivu skoro koliko i ja".

Glumac i pisac (pre svega) Lazar Ristovski nije osoba koju bi ste lako mogli vezati za ovu ili onu političku ideju ili stranku. Ipak, prošle godine je izjavio da bi na predsedničkim izborima bilo bolje "da pobedi bilo ko, samo ne Koštunica". Otkud to i kako sada stvari stoje?

- Možda sam nekada u tim izjavama bio i pregrub. Ali, odnos vlasti prema nama koji im pomažemo u određenom momentu, kada je za njih to bitno, ništa se nije promenio. Ima jedan kratak pasus u mojoj knjizi koji o tome govori:"Umetnici su u bivšoj Jugoslaviji obično stanovali ili na tavanima ili u podrumima. Neko ih je davno ubedio da je to za njih najbolje. Umetnici su služili samo kao potrošni materijal onima što se uspinju na političkoj lestvici vlasti. Za to su dobijali potkrovlja i podrume." Dodao bih da je tako i danas. U stvari - još gore. Onda su delili potkrovlja a sada sve uzimaju za sebe. Još samo nismo videli radikale, mada ne verujem da bi bili mnogo drugačiji od ovih. Vlast kvari ljude.

I u Lazarevoj profesiji, takođe. Situaciju je opisao rečenicom "da nam kulturu kroje nepismeni distributeri i bivši pirati". Možda bi bio konkretniji?

- Trudim se da zadržim osećaj za meru i pristojnost. Kada se kaže da su današnji najveći distributeri bivši pirati, ne treba ništa više reći a svi će znati na koga mislim. Kada kažem da će neko od novokomponovanih bogataša sutra kupiti "Beograd film" i njihove bioskope, na prste jedne ruke se može nabrojati ko bi to mogao da bude. Oni su zlo za srpsku kinematografiju. Sada su oni najveći borci protiv piraterije jer su digli pare kao pirati i znaju koji se milioni tu okreću. Neka još malo sačekaju da sirotinja odgleda filmove na di-vi-iksu, neka se narod filmski obrazuje, pa kada standard skoči, svi ćemo kupovati di-vi-dije po ceni od dvadeset evra, ako treba. Polako, gde im se žuri?

Kada je, na primer, Lazar poslednji put bio u bioskopu i da li bi kupio jedan kada privatizacija počne?

- Često sam na svetskim festivalima i tamo pogledam samo ono što je najbolje. Retko idem u bioskop. Nema više velikih izazova ni u bioskopu ni u pozorištu. Kupio bih bioskop samo kada bih ja mogao da krojim repertoar u njemu. Ali, kupiće ih bivši pirati i novokomponovani bogataši. Napraviće od njega megamarkete i kancelarije u kojima će se prodavati virtuelna stvarnost.

Nekada je u pozorištu bio Hamlet, Don Žuan, Mocart, Kralj Nikola… a sada, gotovo da bi mogao da proslavi jubilej "deset godina kako nisam igrao u pozorištu". Kada možemo da ga očekujemo natrag, na daskama?

- Natrag? Ne skoro. Ja idem samo napred!