U anketi sprovedenoj među pasioniranim čitaocima "Ginisove knjige" povodom pola veka postojanja ove vesele razbibrige, njen "rekord" je zauzeo četvrto mesto, mada bi ona bila mnogo srećnija kada bi mogla da podeli prvo sa izvesnom staricom koja je nedavno napunila 122 godine, ili bar deveto - sa Bilom Gejtsom. Zapravo, najmilije bi joj bilo da se uopšte nije našla među koricama ove bizarne publikacije… Inače, mesto u knjizi je dobila zato što je pre nepune trideset tri godine samo ona preživela pad sa visine od oko deset hiljada metara: tog 26. januara 1972. dogodilo se nešto što se nije zbilo nikada, ni pre niti posle toga, pa bi, ruku na srce, bilo uputnije da se našla u knjizi proviđenja koju ispisuje ruka Onog gore.

Uostalom, posle tragedije izazvane eksplozijom bombe koju su u DC-9 Jugoslovenskog aerotransporta podmetnuli hrvatski ekstremisti, u mestu Srbska Kamenice, nad kojim se to dogodilo, obnovljen je spaljeni katolički samostan, a bratstvo mu se vratilo uz blagoslov ondašnjih vlasti: ali, ne zato što je poginulo trideset putnika i članova posade, već zbog toga što je Vesna preživela. Oni tamo su, izgleda, prepoznali božje delo, pa bogobojažljivi monasi drže njenu uramljenu fotografiju na televizoru, a svake godine održavaju misu za nju i sve poginule?

Donedavno je živela u Makedonskoj ulici, u zgradi pored restorana "Grmeč", baš preko puta "Politike", i viđali smo se takoreći svakodnevno, ponekad sedeli u kafanskoj bašti i čavrljali neobavezno, nesvesno izbegavajući priču o tragediji.

Nestala je pre nekoliko meseci. Na telefonski poziv javio se ljubazni službenik neke turističke agencije: da, zna da je tu doskora živela Vesna Vulović, ali prodala je taj stan i preselila se neznano gde, žali što ne može da pomogne. Cvrkutava curica iz Letačke operative Jat ervejza zbunjeno je rekla da niko pod tim imenom ne radi kod njih, da ne zna ko je to?! Oprošteno joj je zbog mladosti: telefon i inače može biti pouzdano sredstvo za manipulaciju životom. Tek zajednička prijateljica, nekadašnja stjuardesa, nalazi u svom imeniku broj Vesninog mobilnog…

Sad sedimo u prijatnom kafeu kod "Mažestika", uz kaficu i votkicu, ako se tako može nazvati ono što mi je momak prineo na dnu ogromne čaše.

- Bolje me se sećaju "ginisovci", nego ljudi iz Jata - rekla je osmehnuvši se gorko. - Tako je, šta se tu može. Kratko pamćenje, šta li... Povodom desetogodišnjice tragedije, dakle 1982, bila sam u delegaciji koja je išla onamo na otkrivanje spomenika. Kad je 1997. obeležavano četvrt veka, zaboravili su na mene. Ne bih ni otišla da Bora Zonić, predstavnik Jata u Pragu, nije primetio da mog imena nema na spisku putnika. Mislim da znam otkuda to?! Naime, kada se dogodila tragedija, bila sam pripravnica. Kada sam otišla na bolovanje, dobijala sam naknadu koja je bila desetak puta manja nego plate mojih koleginica. Bio je to prošlogodišnji "minimalac" u Srbiji. Takva su mi bila primanja tokom dve i po godine bolovanja i rehabilitacije, što nije bilo dovoljno ni za puko preživljavanje, a kamoli za lečenje ili nešto više. Znalo se za to u Jatu. A nemirna savest se, kao što je poznato, najlakše leči zaboravom… Ne, ne ljutim se ni na koga, mada su mi ostali dužni ogromne pare. Uostalom, mnogo je gore to što godinu dana posle tog užasa niko iz Jata nije došao da obiđe grobove svojih izginulih kolega. Jezivo. Mnogo smo gadni ljudi.

Bila je službenik naše nacionalne avio-kompanije punih dvadeset godina: od 1. aprila 1971. do kraja juna 1991. Radila je u sektoru prodaje važne činovničke poslove sa turističkim agencijama i našim firmama, što bi svakom drugom bila odskočna daska za posao u predstavništvu u inostranstvu, pa je zato oterana u invalidsku penziju. Ovome je kumovao i njen dugačak jezik. Kaže smrknuto da je najverovatnije ne bi primili u Jat da kabinsko osoblje nije pokrenulo inicijativu za beneficirani radni staž, pa su je kolege pozvale kao - najjači argument. Tadašnji direktor Jugoslovenskog aerotransporta Vidomir Krunić presekao je stvar tako što je Vesnu ponovo zaposlio.

- Uostalom, i ja zaboravljam - vešto je skrenula sa neprijatne teme. - Recimo, zaboravila sam da sam bila udata. Venčala sam se 1975, a razvela posle samo deset godina. Zašto? Zato što je mom suprugu Nikoli smetao miris duvana.

Nasmejala se zvonko na moju primedbu da svi veliki problemi u životu počinju sa bezazlenim sitnicama, ali je odmah dodala da je ona otkačila njega, koliko da mi stavi do znanja da drži do svog integriteta.

Neprijatna tema

- Prvo nisam osećala ništa, onda me je zaokupio bol, zatim bes - rekla je smrknuto. - Kad moram da pričam o ovome, prozlim se, postanem gad. Jer, toliki ljudi su izginuli, moja porodica je propatila onoliko, a ja pričam. Strašno. Jednom sam na stanici "šestice" čula komentar dve žene koje su upravo listale neke novine, Kažu: "Opet ova Vesna!" Tad mi se smučilo. Srećom, ima i lepših sećanja. Na primer, jednom me je telefonom pozvao češki ambasador: njegova sekretarica Marija, na besprekornom srpskom jeziku, kaže mi da je imala samo deset godina kada se dogodila ta nesreća, ali da je zbog mene naučila srpski.

Da li se seća onoga što je prethodilo svemu, same tragedije, onoga posle?

- Moje sećanje se prekida sa ukrcavanjem u avion - odgovara mirno. - A onda se iznenada javlja ponovo u trenutku eksplozije. Priča se da sam bila u repu aviona, što nije tačno: nalazila sam se u sredini letelice kada je počelo: jarka eksplozija, zatim još nekoliko detonacija i - mrak. U to vreme se špekulisalo da smo oboreni sa zemlje i da se to dogodilo jer smo se našli u zoni leta aviona kojim je putovao Leonid Brežnjev. Nije. Tačno je to da je vazdušni prostor nad Čehoslovačkom tog dana bio zatvoren zbog nekakvih vojnih vežbi, ali je zabrana trajala samo do sedamnaest časova. Mi smo bili prvi koji su nadleteli njihov prostor, pet minuta pošto je otvoren za civilni saobraćaj, ali ne obaraju se putnički avioni tek tako. Zvanična istraga je potvrdila da je u letelicu bila postavljena bomba, ali to se znalo i pre toga, jer je Miro Barešić, sa grupom istomišljenika, u Malmeu, neposredno posle tragedije, javno proslavljao ovu svoju "pobedu". Švedske vlasti su izjavile da su imale problema sa ustašama zbog toga. I - zaboravilo se. Danas smo mi "kolateralna šteta" domovinskog rata. Zbog ustaša sam tri meseca bila pod stražom u bolnici "Dr Dragiša Mišović", jer se verovalo da bi mogli da dođu kako bi - dovršili započeto.

Neposredno posle tog zločina Međunarodna asocijacija civilnog vazduhoplovstva (IATA) donela je odluku da prtljag i putnici na svim međunarodnim letovima moraju da prođu kroz rendgen, a naš prevoznik još i da svi koji lete Jatovim avionima na pisti pokažu svaki komad svog prtljaga.

- Posle pada došla sam k svesti - nastavlja Vesna. - Preko mene su ležala beživotna tela Bobane Gavranović i Galeta Dimitrijevića, Preletovog ujaka. Piloti su bili na sedam-osam kilometara odatle, bez maski za kiseonik… Svima su bila popucala pluća i bubne opne zbog teške dekompresije. A meni ništa. Eh, ništa… Povrede glave, tri polomljena pršljena, višestruki prelomi rebara, otvoreni prelomi leve potkolenice i podlaktice… Komadi aviona su bili rasuti na površini od trideset kilometara u prečniku. Našao me je čovek po imenu Bruno Henke. Nemac. Možda je sreća to što je u armiji Vermahta bio bolničar? Taj čovek je u martu te godine dobio unuku i dao joj je ime Vesna, po meni.

Pre i posle

Obradovala se kada sam joj preneo pozdrave Tamare Bakić. Učila je svojevremeno prve manekenske korake upravo kod nje skupa sa devojkama koje su kasnije pronele slavu tog poziva svetom, sa Majom Štajner, Bobom, Ljiljom Erić…

- Učila sam balet čitavu deceniju, od pete godine - objašnjava veselo. - Hodala sam kao prava balerina i mnogi su me zavitlavali zbog toga, pa sam počela da koračam kao beogradski mangup. E, kod Tamare sam ponovo naučila da hodam. Kada sam 1968. godine prošla Tamarinu školu, trebalo je da nastavim. Umesto toga, otišla sam u Englesku na dva meseca da učim jezik. Roditelji su me na silu vratili posle godinu dana. I tada sam se zaposlila u Jatu.

Posle te strašne nesreće lečena je samo osam meseci. Profesor dr Branko Radulović iz Ortopedske klinike na Banjici poslao je u Budvu na rehabilitaciju, gde ju je dr Špiro Budimir, uz svesrdnu pomoć Miodraga Petrovića Čkalje, lečio - smehom. Očigledno s uspehom. Jer, živi sasvim normalno…

- Pa, ne baš sasvim normalno - ispravlja tu glasno izgovorenu konstataciju. - Preživljavam, pre bi se reklo. Znaš, kad dođu Japanci i žele da naprave intervju sa mnom, ja im to naplatim. To je kod njih sasvim normalno. I taj novac mi na trenutak popuni provaliju između prihoda i sve većih rashoda. A ja tu ne vidim ništa normalno?! Moja priča je sad, u poslednje vreme, ponovo aktuelizovana zbog sve prisutnijeg terorizma koji preti da uništi avio-saobraćaj, ali proći će i to. A, šta onda?

Voli kafane, dobro društvo, život uopšte. Kao ne kad.

- Inače, sačuvaj me bože "Ginisove knjige rekorda"…