Baš kao i ljudi, tako i aerodromi imaju svoju priču. Iskusnom putniku je dovoljan samo pogled na hol, hodnik ili pult sa carinikom, pa da zaključi o kakvoj je zemlji reč

Filipinski aerodrom "Nino Akino" ostaće mi u sećanju po bagažu jedinstvenom na svetu. Kako kročismo u prostranu odaju, pred nama se pojaviše nezamislivo velike kartonske kutije, ogromne bale napravljene od grubog platna, džakovi raznih boja…U tom haotičnom metežu između vreća, torbi i najlonskih kesa, povremeno iskrsne kosooko i crnpurasto lice sićušnih i milolikih Filipinaca ( koji iz revolta, a još od vremena španskog protektorata sebe nazivaju Pinoj, a svoju zemlju Pilipini). Mravljim hodom, sa tonama ptljaga, užurbano koračaju prema izlazu gde ih čeka desetočlana porodica i stotinak rođaka! Umorne od rada u tuđini ( a ima ih svud po svetu), dočekaće ga radosni osmesi, glasno oduševljenje i gala večera sa prasetinom začinjenom ritmičnom muzikom filipinskog podneblja…I sve bi to bilo već viđeno kao u bilo kojoj zemlji španskog područja, da nije tamne puti, kosih očiju i Pacifika.

-Ovaj narod je slučajno zalutao na drugi kraj sveta , to je prva pomisao kada dođete ovamo- kaže Milica u času kad prolazimo pored table sa krupno ispisanim slovima dobrodošlice: "Mbuhaj"

Država Filipini ima više od osamdeset miliona stanovnika. Pripada jugoistočnoj Aziji i sastoji se od 7.107 ostrva razbacanih u morskom prostranstvu. Najveće i najnaseljenije je ostrvo Luzon, nešto manja su Palavan, Sebu i Mindanao.Ovo poslednje poznato je po nemirima većinskog muslimanskog stanovništva koje traži autonomiju. Prekrivena tropskim šumama, ostrva su uglavnom vulkanskog porekla. Filipinci su narod malajsko-polinežanskog porekla. Egzotični arhipelag otkrio je Magelan još 1521 kada je sa svojom ekspedicijom prvi put oplovio zemlju. Iste godine je poginuo bezuspešno pokušavajući da uspostavi špansku kolonijalnu vlast.

Ljutiti Amerikanci

Džipovi su popolarno prevozno sredstvo

Nekoliko godina kasnije na arhipelag dolazi Migel Lopez Delagaspo i sa svojom armadom osvaja ostrva uspostavljajući špansku kolonijalnu vlast. Četiri veka ostaju na ostrvima i kao svoj neizbrisiv pečat ostavljaju - katoličku veru i daju i ime po svom kralju Filipu drugom. Nesvesno, ostaviće i još nešto što će Filipinci svesrdno prihvatiti - sijestu (podnevni odmor), fijestu ( brojne festivale), i - "manjana"("sutra", kad dođe sutra, opet će biti - manjana, i tako unedogled) …

Filipinci su neprestano pokušavali da se oslobode kolonizatora, to im je uspelo tek 1898 godine kada je izbio špansko-američki rat. Nažalost, njihova nezavisnost je kratko trajala. Mirovnim ugovorom ustupljeni su pobedniku - Sjedinjenim Američkim Državama!

Sledećih pedeset godina Filipini će biti američka kolonija (prva i jedina u istoriji Amerike) - i ostati sve do juna 1946. kada dobijaju nezavisnost. Bez obzira na američke baze koje su se zadržale sve do 1991. za taj deo svoje istorije uz svojevrsnu ljupkost Filipinci da kažu:"Nama to izgleda kao da smo četiri veka bili u manastiru i pedeset godina u - Holivudu!"

Amerikanaci su Pinojima podigli ekonomiju na viši stepen i dali im veću slobodu u obrazovanju. Međutim, kada su hteli da produže zakup za svoje baze, Filipinci su im - podigli cenu! "Zar je moguća takva drskost!?!", rekli su uvređeni Jenki. Odbijajući da plate demonstrativno su otišli kući. Ushićeni gestom poslednjeg kolonizatora - Filipinci su danima i mesecima proslavljali. Amerikanci su bili uporni, sledeće godine su Filipincima ponudili basnoslovnu sumu - Pinoji su im se pobednički nasmejali u brk - i odbili!

I pored svega, stanovnici ovih egzotičnih ostrva ne kriju svoju naklonost prema Americi čiji jezik govore tečno baš kao domorodački tagalok. U lokalnoj štampi svakodnevno se može pročitati oglas u kome određena agencija za određenu sumu (lokalna valuta je pezos) sređuje papire za privremeni ili trajni odlazak Filipinaca u Ameriku.

"Ja sam mali braon Amerikanac!", reći će Pinoj ushićeno i s radošću otputovati kod bivših kolonizatora - na rad, na školovanje ili usavršavanje.

Vladavina Markosovih

Pijaca tropskog voća

Glavni grad Manila ima oko 12 miliona stanovnika, reku Pasig i - prugu do koje se prostire staro jezgro grada. Sa obe strane šina živi sirotinja. Iz svojih potleušica i daščara, golišavih tela i bosonogi, svakodnevno ispraćaju i dočekuju vozove. Kao paradoks zvuči izjava domaćina da je to najsrećnija sirotinja na svetu! Objasnili su nam da je država bezbroj puta pokušala da ih iseli u lepše i udobnije stanove - bezuspešno - posle mesec ili dva, svi su se vraćali na svoju prugu.

Stara Manila podseća na vremešnu damu u požutelim čipkama. Oguljenih fasada svaka palata predstavlja priču o prohujalom vremenu. Impozantna i otmena zgrada muzeja povezana je sa Imeldom Markos… prelepom suprugom filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa.

Onog dana kad je postala prva dama Filipina naredila je da se svi muzejski eksponati uklone, a da se njihovo mestu izlože -trista pari njenih cipela i oko dve i po hiljade haljina (obučenih samo jedanput)! O Filipinima svet je najviše saznao upravo za vreme vladavine Markosovih. Ova kontroverzna porodica bila je poznata ne samo po političkom već i po raskošnom i rasipničkom životu koji su vodili u palati Malakanjang. Raskošna i impozantna, pre nego što je pretvorena u muzej, palata je dvesta godina služila kao rezidencija španskih guvernera i filipinskih predsednika.

Samo nekoliko blokova dalje je ulica u kojoj se prodaje prasetina - čuvena filipinska! Desetak prasića na ražnju naslonjenih na zidove sijaju i cakle se na podnevnom suncu. "Prelakirani" i sastavljeni samo od hrskave rumene kožice, pečeni su u specijalim furunama i prelivanim kokosovim mlekom. Pinoji ih gutaju u ogromnim količinama, toliko su očarani da svake godine treće nedelje u maju, u njihovu čast priređuju fijestu. Oblačeći kostime sa likom svog ljubimca danima paradiraju ulicama. Strancima preporučuju da minijaturni zalogaj specijaliteta koji se topi u ustima - degustiraju za doručak, za ručak i za večeru - a može i između…

Nedaleko od pacifičke obale, u centralnom delu Manile, tačnije u Rizal parku, uzdiže se veličanstveni spomenik legendarnom borcu za nezavisnost Filipina.

Dr Hoze Rizal je nacionalni heroj Filipina. Tridesetpetogodišnji lekar, sa svojim istomišljenicima Bonipatiom i Ginaldom, osnovao je pokret za oslobođenje od španskog kolonizatora. Nažalost, ubrzo je uhapšen i bačen u tamnicu tvrđave Santjago. Ispred ulaza, uklesane u betonu, mogu se videti njegove stope koje vode do vešala. Noć pre pogubljenja (30.decembra 1896) napisao je pesmu "Poslednje zbogom" posvećenu filipinskom narodu sa porukom da se ne preda.Prevedena je i na srpski jezik i izložena u muzeju Rizal.

Podstanari u mauzoleju

Već smo odavno ušli u Intramuros - "patinastu" četvrt koja je nekad bila centar verskog i državnog života Manile. Posle Drugog svetskog rata je obnovljena i pretvorena u muzeje, "unutar zidina" je i barokna katolička crkva San Agustin najstarija u Manili, u kojoj su Španci sahranili Delagaspija - osvajača "rajskog arhipelaga". U unutrašnjem dvorištu nalazi se "Vrt oca Blanka".Katolički sveštenik ga je osnovao još u šesnaestom veku, a njegova osobenost su - bon-sai! Više od petnaest hiljada patuljastih biljaka u minijaturnim posudama ukrašava neveliki crkveni prostor.

Suprotno od katedrale je pozorište na otvorenom - Puerta Real Gardens, izuzetno posećeno, ne radi samo za vreme monsuna! Staru četvrt krase mnogobrojnibrojni parkovi i restorani u kolonijalnom stilu. "Patio", tako se zvao jedan kroz čije okruglo i zatvoreno dvorište (patio) smo prošli i strmim drvenim stepenicama popeli se u osamnaesti vek! Polumrak i drveni pod, čipkaste draperija, odsjaj sunca u biljurnom ogledalu, nehajno ostavljen šal, i tek postavljen sto sa svećom titravog plamena - u tihom i svečanom ambijentu minulog, pomno slušamo priču o galiji…

Sredinom šesnaestog veka, na relaciji Manila- Meksiko, jedanput godišnje se kretala impozantna drvena galija. Sa obale, u njenu utrobu bi danima moreplovci ubacivala ogromne bale svile, tone porculana i džakova sa "crnim zlatom" kako su u to doba nazivali začine. Prolazeći Scile i Haribde, tajfune i morske oluje - posle nekoliko meseci galija bi uspela da pristane uz meksičko tlo. Oduševljeni ponudom, Meksikanci su kavaljerski plaćali srebrom i zlatom što je bilo sasvim dovoljno da stanovnici Intramurosa udobno prežive godinu dana. Trgovina se širila, pa je galija skretala sa puta i svraćala u druge zemlje. Uspostavljajući veze sa narodima bez kolonizatora na grbači, istovremeno među Filipincima se razvija svest i o sopstvenoj slobodi …

Izlazimo van zidina i izbijamo na obalu Pasig reke. Prolazeći kroz jedan od parkova saznali smo kako je prestonica dobila ime. "Ma" na jeziku domorodaca znači "ima". "Nila - znači "cveće". Ime joj odgovara pošto cveća ima - na kilograme!

Mada samo tri odsto Kineza živi u Manili, Kinesko groblje je neizbežno u programu gotovo svih turističkih vodiča. Čim smo autobusom krenuli duž širokih aleja znali smo i zašto je tako. Ispred nas, a sa obe strane, u beskraj su se nanizani - mauzoleji. Najčešće trospratni, svaki ima dnevnu i spavaću sobu, kuhinju i kupatilo, a neka čak i - poštansko sanduče! Smešteno u srcu sirotinjske četvrti, ograđeno je visokim zidom sa nekoliko redova bodljikave žice. Uzalud! Na užas mnogobrojne kineske rodbine, Pinoji-beskućnici svakodnevno se useljavaju u te izuzetno luksuzne i komforne grobnice. Ta međusobna, uporna i neprekidna borba traje iz dana u dan i jedini predah nastupa za vreme tajfuna koji često pohode ova ostrva.