Milena Pavlović-Barili (1909-1945) poznata je srpska slikarka među malim brojem naših nadrealista, rafinirane kulture s posebnim osećanjem za prostor i poetičnu atmosferu. Miodrag B. Protić u delu "Slika i utopija" razlikuje dva krupa perioda u njenom umetničkom životu: akademizam od 1922-1931, dok se nalazila u Državnoj umetničkoj školi u Beogradu i Umetničkoj akademiji u Minhenu, i postnadrealizam, dok je boravila u Parizu, Rimu, Firenci, Veneciji i Njujorku od 1932-1945.

Ostavila je za sobom brojna dela, mahom portrete; nekim slikama davala je poetična imena, ali je u svet ponela, kao etički uzor, uspomenu na svoj rodni kraj i srpsko biće.

Književnik Žan Kasu, istaknuti kritičar savremene umetnosti i inostrani član SANU, kada je posetio Galeriju "Milena Pavlović- Barili" u Požarevcu, juna 1963. za "Politiku" je izjavio:

"Veoma sam dirnut što sam se našao u srcu Srbije. Osećam veliko zadovoljstvo što sam u ovom susretu probudio uspomene na moju prijateljicu Milenu, koja je imala toliko šarma, lepote i talenta da su je svi pesnici voleli!"

Milenu su voleli i drugi, a i ona njih. Na prvom mestu je majka Danica, kojoj je napisala bezbroj neobično duga i lepa pisma i s kojom je zajedno provela značajan deo svog kratkog života. Mileni su bili dragi i ostali: njen otac, Bruno Barili, istaknuti italijanski kompozitor i deda, stari Barili, poznati slikar, ujak - hrabri pukovnik Srpske vojske i - Valentino. U svom kratkom životu imala je i velike ljubavi, srećne i melanholične.

Privlačili je glumci

Dama u crnoj haljini. Jedan od Mileninih brojnih modela koje je radila za najuglednije američke modne kuće

Rudolf Valentino, slavni američki glumac italijanskog porekla, bio je Milenina "prva ljubav". Valentino je, posebno dvadesetih godina, bio obožavan od devojaka i dama u nemim filmovima u ulogama zavodnika, a o toj ljubavi majka je u kazivanju "Milenin život" koje je objavljivala u požarevačkom "Braničevu" 1983 - 1984. napisala:

"Po jednom sunčanom majskom danu uradila je - ono što je najviše volela - portret Rudolfa Valentina, filmskog glumca kao Šeika. Pomagala se vrlo malo jednom malom crnom fotografijom. Oduševljavali su je filmski glumci i glumice. Pravila je sjajne, majstorske njihove karikature, od kojih je neke poslala Valentinu, našto je on ljubazno odgovorio i pohvalio!"

Milena je tada bila šiparica i imala je sedamnaest godina, a Valentinu je pisala na kitnjastom italijanskom jeziku; znala je četiri jezika, a kasnije je naučila još dva. Te, 1926, Valentino je umro, ožaljen od sveukupnog ženskog sveta.

U sedamnaestoj godini Milena je osetila prve tegobe na srcu i zajedno s majkom putuje u Nicu, a isto tako, počela je ponovo da oseća bolove na kraju kičme, od apcesa posle preležnog trbušnog tifusa. Mnogo čita i crta neumorno, pripremajući se za Umetničku akademiju u Minhenu. Na jednom takmičenju u Akademiji ko će najbrže da uradi portret nekog kolege iz klase, Milena je izabrala mladog slikara kome je često uzvraćala prijatne poglede - i pobedila je. U znak pažnje kolege su je na ramenima dopratili do njene kuće.

Posle Pariza s majkom odlazi u Španiju i tamo je oduševljavaju čudesne zgrade sa mavarskim prozorima, ulice zasađene pomorandžinim drvećem i bašte s šarenim dekorativnim cvećem.

U Granadi je Milena majci priznala još jednu "ljubav": bio je to španski vitez na jednom lepom, velikom zelenku, jahača koji joj je ličio na viteza iz srednjeg veka. U španskom odelu, s velikim šeširom na glavi i ogromno visokim čizmama šiljatim na prstima, dok je na petama imao ogromne mamuze.

Bio je to savršen spomenik kraj kojeg je Milena obavezno stajala dok se šetala. To nije bio Servantesov Don Kihot; njega svuda prati Sančo Panso, ali je u Mileninoj mašti bio vitez koji luta svetom kako bi ispunio zavet dami kojoj je poklonio srce.

Maštala je o svom vitezu: nacrtala ga je i poklonila mu divan rad, umesto čipkaste i namirisane maramice i mnogo je žalila, kad se obrela u Londonu.

Miris požarevačke avlije

Milenini roditelji Bruno Barili i Danica Pavlović Barili

U Ratnom muzeju, na sredini velike prostorije, pod staklom, Milena je videla sablju svog ujaka Stefana. Ujak je kao pukovnik Srpske vojske poginuo u novembru 1918. u jurišu na Kajmakčalan, a engleski oficiri su zamolili da im se pokloni njegova sablja, kada su posmrtni ostaci odneti u Solun.

Milena je nacrtala njegov portret, gledajući lice svoje majke, i kad je izložba bila otvorena, stavila ga je na istaknuto mesto. To je bila izložba portreta rađenih pastelnim bojama. Izložba je visoko ocenjena, ali materijalni uspeh bio je mali: na kraju je morala da plati i salon.

Na poziv starog Barili Milena je otputovala u Rim. Novine su pisale o Mileni, ali ne navodeći prezime Pavlović, ni srpsko poreklo. Ona je, jednostavno, u Rimu bila "kći našeg kolege", Bruna poznatog kompozitora. Ni Milena, ni njen otac nisu imali mnogo novca da se organizuje samostalna izložba, ali je - zbog uspeha koji su je pratili sa londonske, i još jedne u Parizu - učestvovala na Venecijanskom bijenalu, a nešto kasnije, u aprilu 1935, na Rimskom kvadrijenalu.

Upravo na njemu, Milena je pokazala i svoju pravu prirodu i svoju ljubav. Izložbu u Rimu posetio je i Musolini, i o ovoj izložbi Milena je pisala:

"Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika, ali slike nije mnogo gledao. Opo, predsednik izložbe je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: "Signorina Barili", Musolini je stao i pitao: "Shi, la figlia di Barili? Shi e"? Ja istupih napred, malo bliže, a on me zapita koje su moje slike, a ja pokazah rukom. On ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Nije rekao ništa više, ostao je tako dvadesetak sekundi, nasmejan, gledajući me, pa onda izađe. Ja videh sve pokroviteljske osmehe onih koji su ga pratili!"

Italijanske novine pisale su o Mileni i objavile fotografije, ali je Milena doživela i jednu neprijatnu situaciju: izložbu je obišao i italijanski kralj Vitorio Emanuele Treći sa kraljicom Jelenom, ćerkom crnogorskoga kralja Nikole Prvog:

"Sutradan, u isto vreme, prošli su kralj i kraljica u pratnji generala. Ona je išla napred nekoliko koraka, bila je obučena sva u crni somot, vrlo je visoka, ali izgledala je sasvim mlada i izvanredno je lepa - prošli su bez zastajkivanja i gledanja, bila je potpuna tišina!"

Milena je u svojoj duši više osećala bol što nisu gledali slike, nego što kraljica uopšte nije na nju obratila pažnju. Milena je po majčinoj liniji vodila poreklo od najstarije Karađorđeve ćerke, Save, a kako je najstarija sestra Zorka italijanske kraljice bila udata za kralja Petra Prvog, to su Milena i Jelena bile daleke rođake.

Još dok je trajala izložba u Rimu, od grofa Ćana, italijanskog ministra inostranih poslova, dobila je ponudu da radi i njegov portret i izvesne priviligije u daljem slikarskom usavršavanju, ali su joj iz njegovog kabineta rekli da mora da uzme italijansko državljanstvo i da se potpisuje samo kao Milena Barili.

Ovo je bilo više nego dovoljno da uzburka njenu mladu dušu i da je povredi, te Milena piše majci:

"Znaš, mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikad ne gasi, uvek je živo i treperi, a to je moje srpsko poreklo. Svet je divan. Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali nijednu varoš ne volim kao što Beograd volim rano ujutro. I nigde mi nije nebo lepo kao noću iz naše požarevačke avlije. Ni u Španiji, ni u Italiji! Naše je najlepše!"

Lampa bake Bose

Autoportret sa velom, 1939.

Milena je u otputovala u Pariz krajem 1937, a već je sredinom februara otvorila novu izložbu i postigla sjajan uspeh. Ponovo se našla u društvu slikara, filozofa, kritičara i pesnika.

O izložbi u prestižnoj galeriji na Jelisejskim poljima, dopisnik lista "Vreme" iz Pariza Kosta Atanasijević poslao je izveštaj da je Milena sa svojim slikama izazvala senzaciju, ali i polemiku među francuskim umetnicima. U knjižici "Ključevi snova slikarstva" Koste Dimitrijevića i Smilje Stojanović citiran je deo ovog izveštaja u kome se spominju mnoga zvučna imena pariskog umetničkog društva, kao Andre Breton, Žan Kasu, Andre Lot, Bonžo, De Pizis i drugi.

U Parizu je započela da radi kompoziciju na velikom platnu: mladi ženski akt sa ogledalom u ruci i raspletenom kosom; dole kleči jedna žena i briše joj noge, iza nje stoji starica koja je ogrće crvenim plaštom, u daljini su dva vitka drveta i dva čoveka, a u dnu gori lampa. Kada je Valeri jednom pitao zašto često tu lampu stavlja na svoje slike, Milena je odgovorila:

"Kad sam ja bila dete, kod moje nana - Bose bila je takva lampa u kuhinji!"

Ta lampa pratila je Milenu stalno: podsećale su je na najranije detinjstvo i dugo kroz život, a posebno i posle aprila 1929, kad joj je baka umrla.

Pol Valeri, Kasu i mnogi drugi ispratili su je na oproštajnoj večeri u pariskom klubu "Kupola" za Havr, na njenom dugom putu brodom za Ameriku. Ponela je dva velika kufera slika za njujoršku izložbu, "samo da vidi tu izložbu i da se vrati''.

Prvo pismo iz Amerike Milena je napisala majci 7. septembra 1939:

"Puno je Srba i Crnogoraca, mnogo ima naših što su stigli ovih dana kao i ja… Svet je vrlo bučan i mnogo manje fini nego u Engleskoj. Niko nikad ne kaže 'Thank Úou' nizašta!"

Milena je našla smeštaj u jednom pansionu u kome su kelnerice Italijanke, gazda Srbin iz Novog Pazara, oženjen Francuskinjom.

Posle uspele izložbe koju je organizovao impresario Samjuel Levi, Mileni direktor modnog časopisa "Vog" sklapa ugovor. Milena neprestano radi čak i portret jedne bogate žene "svu u plavim loknicama s harfom koju je uzela pod kiriju". Zbog obaveza prema "Vogu" radi i noću, a kad se umori recituje Zmajeve "Tri hajduka", sve u ambijentu "u po burne crne noći!"

Tad je prvi put spomenula i misao o udaji; imala je tridest jednu godinu:

"Skoro sam bila na ručku kod Helene Rubinštajn. Od ljudi nema niko ni mlad, ni interesantan. Svi su samo sporedni i ženjeni uz to. To ti je Amerika! Nemoj da slušaš svet unaokolo da ti puni glavu: kako da se Milena obogati ili kako da se uda za milionera!

Milenina velika ljubav iz pariskih dana bio je Rodrigo Gonzales, kubanski pijanista. O raskidu sa njim Milena je pisala majci iz Njujorka, 9. oktobra 1940:

"Došao je iznenada R. iz Francuske i ostao mesec dana ovde. Ja sam ga valjda srela četiri-pet puta. Užasno su teška i žalosna ta viđenja bila. On me je zvao da idem s njim na Kubu i ovde da se venčamo ali mi je odmah objasnio, uostalom ono što je mesecima pre dolaska iz Evrope pisao (i ništa ja od prošlog decembra uopšte nisam odgovarala) da je njegov život i svi njegovi interesi potpuno promenjeni i da ga samo duševni i duhovni put i razvitak interesuje. Da nema razlike između živih i mrtvih, i da on, u tom smisli, ima ogroman put i rad pred sobom. Ne pije više i ne jede meso i uči sve to sa jednom ženom Španjolkom, Engleskinjom, šta li je, sa kojom je došao i od koje dok uči ne može da se rastane…"

Rodrigo je upoznao Milenu godinu dana ranije u Parizu posle jednog svog koncerta, i tad je bio rado priman u društvo umetnika. Ali, za godinu, koliko je ostao u Parizu apsolutno se promenio i potpao pod uticaj te žene, koju je Milena odmah ocenila da ima ogroman uticaj na Rodriga.

"Ali je pak istina da je neku nadčovečansku istinu dotakao. Onda mi je rekao: radi kako hoćeš ili hajde sa nama ka svetlosti… Kaže da ja imam neverovatno jakog anđela koji me čuva i koji me od najgorih stvari za dlaku spasao!"

Milena ga je dobro razumela i s njim se definitovno rastala jer se verila s jednim mladim čovekom. Rodrigo je otišao sa tom ženom na Kubu, gde je živeo prezrenim životom: odbačen od svoje porodice, u jednoj sobi, dok je njegov medijum stanovao u hotelu.

I sledeće pismo nastalo je kao kraj jedne, takođe melanholične i burne veze: Milena je raskinula veridbu sa mladim Lancom, jer ju je potresao susret sa Rodrigom. Osim toga Lanca je odjednom prestao da joj se sviđa, "dok mi se jednog dana nije dosadilo" - piše Milena.

Novi mladić, Majkl, koji je terao Milenu da ga zove Maj, "bio je onaj mali koji me je mnogo razveselio iz početka, ali taman da se rešim na udaju - već je sve bilo spremno sa dokumentima, a on se najednom promeni. Postade pravi Srbenda, pa samo kaže: 'Ja to volim, ja to ne volim, nemoj tamo nego ovamo, nije tako nego ovako!'

Prekratka bračna sreća

Ljubav prema konjima zadržala je i u Americi

Mileni je bio simpatičam i mlad dramski režiser Alfred de Liagre, potomak stare španske plemićke porodice. Bio je i veliki snob i previše zaljubljen u sebe. Dok ga je Milena portretisala, čak je birao i četkice, ali kad je uspela da ubaci i nekoliko poteza, tako da je ličio na Don Žuana, za Gišu - kako ga je zvala - bila je najveći slikar na svetu. Inače, i Milena je bila zadovoljna ovim portretom, ali kad je zaprosio, glatko ga je odbila:

"On ima svoju filozofiju i svoje poglede na stvari i vrlo je nesrećan i inače. Uostalom, ja sam htela uslovno na jednu godinu da se venčam i, svakako, posle toga odmah da se razvedem, tek toliko da u Beogradu i Požarevcu ne budem baba - devojka."

Milenino slikarstvo sve više dobija u svom kvalitetu i u stalnim pohvalama od strane eminentnih njujorških slikara. Njeni portreti kao da sanjare ispod prozirnih velova, poluzatvorenih očiju i tek vidljivim suzama, bleda lica osvetljena starinskim lampama.

U zimu 1943, posle veoma uspele izložbe u "Korsan galeriji" upoznala se sa mladim vazduhoplovnim oficirom zvučnog imena: Robert Tomas Astor Goslan. Venčali su se 31. decembra i kao svadbeni i novogodišnji dar otputovali su na njegovu veliku farmu u okolini Njujorka.

Na ovoj farmi Milenu je očekivalo veliko uzbuđenje: jahala je konje, kao nekad na ergeli u Ljubičevu, bila je srećna i jahala je skoro svaki dan sve do jednog martovskog dana kada je pala s konja, jer je uzengija pukla. Njen Robert je podigao sa zemlje ljubeći je i odmah odveo u bolnicu.

Pet meseci je ležala u gipsu, nepokretna u gornjem delu tela. Kad je malo prezdravila sedela je u krevetu i crtala sliku punu odgovora: jedna kaluđerica sa otvorenim rukama, imala je ramena od eksera i srce koje gori.

Umrla je u snu, 6. marta 1945. u velikoj kući koju je za njih dvoje kupio Robert.

U pismu njenom ocu Brunu u Rim - jer Milena od svoje majke sve vreme okupacije nije dobila nijednu vest - Robert je napisao:

"Slavili smo ulazak u novu kuću. Radosni smo bili kao deca. I, rešili smo da posle useljenja pođemo na put do vas i do njene mame u Požarevac, ali istog jutra našao sam je mrtvu. Posle sam je balsamovao. Hteo sam da je prenesem u Rim, ili Požarevac, ali propisi nisu dozvoljavali. I, spalio sam je. Ovu urnu predajem vama i, vi, smestite gde smatrate da je najbolje. Ja sam najnesrećniji čovek na svetu!"

Urna sa Mileninim pepelom položena je mnogo kasnije u zajedničku grobnicu engleskog groblja Testaćo u Rimu: tako je najzad bila zajedno sa ocem i majkom, koja je doživela duboku starost, čekajući svakog dana da pred sobom vidi kći:

"Danas mi se čini da je Milena živa i da onako u ljubičastom velu pevuši pored sivog štafelaja, a svetlost iz bašte polako kaplje po njenoj slici!"